Миливоје Башић (13. фебруар 1868, Београд, —27. мај 1927, Београд) је био српски историчар и преводилац.
У Београду је завршио историјско-филолошки одсек Велике школе. Наставничку каријеру започео је као суплент гимназије у Шапцу а затим је више година провео у Нишу. До 1904. године је био школски надзорник у Неготину и Градишту, после је премештен у Београд, где је радио у разним гимназијама. Током 1925. и 1926. мада већ пензионисан радио је као хонорарни наставник на Богословском факултету у београду. Предавао је старословенски језик.
За време свог боравка у Нишу, током 1896, Башић је издавао часопис Слава, поучно- забавни лист за народ и омладину, коме је у исто време био и уредник и главни сарадник. У уводној речи овога листа саопштио је програмску оријентацију: „Слава ће особито неговати везу са прошлошћу тим неисцрпним извором духа и одушевљења српског, које се ствара.“ Проучавање и популаризација прошлости били су главни циљ Башићевог дела. У сваком броју Славе Башић је штампао превод по једног одломка из старих српских биографија (св. Саве, Стефана Првовенчаног, Теодосија). Ови преводи послужили су као основ за свеобухватнији рад на превођењу старих српских биографија.
Није се бавио самосталним научним радом. Написао је неколико приказа који су објављивани у Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор.
Литература
- Башић, Миливоје у Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.