Михаило Ласкарис (29. септембар 1903, Крф – 7. новембар 1965, Солун) је био грчки историчар који се углавном бавио различитим темама византијске историје и уопште историје балканских народа. Већи број његових радова односи се на српско-византијске односе и на историју средњовековне Србије.
Школовање и академска каријера
Школовао се у родној Грчкој, а основне студије завршио је на париској Сорбони. Последипломске студије наставио је у Загребу и Београду где је докторирао 1926. као први страни историчар на Филозофском факултету у Београду. Октобра 1926. именован је за ванредног професора историје балканских народа Универзитета у Солуну. За редовног професора историје средњег и новог века на истом универзитету именован је 1940. године. У Атину прелази 1959. године где је руководио радом Центра за новогрчка истраживања. Био је дописни члан Румунске академије наука а 1965. изабран је за иностраног члана САНУ.
Научни рад
Научни рад Михаила Ласкариса обухватао је многе теме из историје балканских народа па се он може сматрати за једног од првих балканолога у историографији 20. века. Познавање више балканских језика поред грчког српског, бугарског, румунског) омогућило му је да се бави различитим проблемима који су обухватали велико хронолошко раздобље и разноврсне теме. Тежиште његових научних интересовања било је на изучавању српско-византијских веза на шта се односи и његова докторска дисертација Византиске принцезе у средњовековној Србији (први пут објављена 1926, у скорије време доживела је и репринт издања). Теми српско-византијских односа враћао се целог живота с тим да је углавном настојао да их расветли коришћењен до тада слабо коришћеним дипломатичким изворима: Повеље српских владалаца у грчким публикацијама (1928), Influence byzantine dans la diplomatique bulgare, serbe et slavoroumaine (1931), Actes serbes de Vatopedi (1936), Deux chrysobulles serbes pour Lavra (1966). Написао је и два важна рада о историји Пећке патријаршије у позном средњем веку: Joachim métropolite de Moldavie et les relations de l'Eglise moldave avec le patriarcat de Peć et archêveché d'Achris au XVe siècle (1927) и Le patriarcat de peć a—t—il été reconnu par l'Eglise de Constantinople en 1375? (1931).
Занимање за српско-византијске односе проширио је проучавањем односа нововековних држава Србије и Грчке у 19. веку пре свега у односу на бурни период њихове борбе за ослобођење од турске власти: Kаподистрија и српски устанак (1934), Српски устанак (1935), Грци и Срби у ослободилачким борбама 1804—1830 (1936), Аутобиографија Јована Каподистрије (1940, 1962). Односе Бугарске и Византије проучавао је хронолошки се ограничавајући на нека питања из раног средњег века. У вези са овим бавио се хронологијом покрштавања Бугара и византијско-бугарским супарништвом у Србији.
Објављујући поједине дипломатичке изворе квалитетно је објавио чувену повељу бугарског цара Ивана II Асена манастиру Ватопеду, један од ретких дипломатичких споменика средњовековне бугарске историје. Пошто је највећи део живота провео у Солуну у неколико радова бавио се и прошлошћу овога града превасходно у позном средњем веку и у модерно доба. Неколико значајних његових радова односи се на грчке везе са страним земљама у време османске власти: Пушкин и грчки устанак (1937), Петар Ланца, гувернер Парге и шпански агент у Епиру (1956), Позиви епископа Маниса Неофита Шпанцима у циљу ослобођења Пелопонеза (1957). Написао је и једно синтетичко дело о Источном питању од 1800. до 1923. године (1948, 1955). У различитим историографским часописима широм Европе писао је о резултатима истраживања у историографијама појединих балканских земаља што представља још један значајан део његове историографске делатности.
Литература
- Ласкарис, Михајло у Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
- Г. Острогорски, Михајло Ласкарис. In memoriam, Хиландарски зборник 1 (1966) 186—195. У истом броју Хиландарског зборника објављена је и библиографија његових радова.