Михаило Гавриловић (8. мај 1868, Алексинац – 1. новембар 1924) је био српски историчар, архивиста и дипломата. Бавио се претежно истраживањем српске историје 19. века. Према речима Слободана Јовановића са Михаилом Гавриловићем почиње научно обрађивање српске историје 19. века. Његов рад је такође значајан за успостављање архивске службе у Краљевини Србији.
Биографија
Школовао се у Књажевцу и Нишу где је положио матуру 1887. године. Студирао је на Великој школи у Београду на Историјско-филолошком одсеку Филозофског факултета. Студије је завршио 1891. године. Још током студија истакао се својим радовима о Јовану Рајићу и објашњењима за Етнографску карту српских земаља. Положио је професорски испит 1892. године после чега је постављен за професора у Нишу.
Наставио је студије у Француској на Ecole pratique des hautes études (1893) на којој је стекао диплому из историје и географије 1893. године. Током својих студија у Паризу бавио се изучавањем средњовековне историје. Докторирао је тезом Уговор закључен у Паризу 1259. између Луја IX , краља Француске и Хенрија III, краља Енглеске. Рад је повољно оцењен јер је заснован на изучавању архивске грађе.
По повратку у Београд постао је управник Државног архива. Гавриловићев рад у Државном архиву имао је кључни значај за развој архивске службе у Краљевини Србији. Уређивању Државног архива посветио је деценију свог рада угледајући се на архивистичке службе западноевропских земаља. Током последњих година живота радио је у дипломатији. Био је посланик Краљевине Србије на Цетињу (1911—1914), у Ватикану (1914—1917) и у Лондону (1919—1924) где је и умро 1. новембра 1924. године. Био је и заступник министра иностраних послова и кандидат за првог министра иностраних послова новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Научни рад
Његов историографски рад није нарочито обиман и броји 88 библиографских јединица али су његови радови у српској историографији оцењени као веома значајни. Најзначајније његово дело је монографија Милош Обреновић I—III. Књига је први пут објављена 1908. и до 1912. је доживела три издања. Углавном је заснована на необјављеној архивској грађи српског и страног порекла као и на, до тада, објављеним изворима и литератури. Ово монографија због тога представља једно од најтемељнијих дела српске историографије а због коришћења грађе која је једним делом изгубљена оно има специфичан значај у изучавању српске историје прве половине 19. века. Гавриловић је обрадио прву владавину кнеза Милоша Обреновића, почевши од Букурешког мира 1812. године а завршио је са Хатишерифом из 1833. године. У виду епилога обрађен је кнежев пут у Цариграду 1835. године. Због дипломатске каријере није успео да обради и последње године владавине кнеза Милоша Обреновића (1835—1839). Претпоставке да је четврта књига дела пропала током Првог светског рата нису тачне. Није се позабавио ни унутрашњом политиком Србије од 1827. до 1839. године. Као најдокументованије дело о српској историји 19. века монографија Милош Обреновић је била узор многим потоњим истраживачима. Истраживачки метод Михаила Гавриловића утицао је и на Стојана Новаковића, једног од најзначајнијих српских историчара, који је, за разлику од Гавриловића, радио искључиво на основу објављене грађе. Његов рад је ценио и Слободан Јовановић који га је ословљавао драги архиваријусе. Гавриловић је настојао да прикаже Милоша Обреновића искључиво на основу сачуваних докумената, не обазирући се на богату анегдотску традицију. Иако заснована на великом броју докумената, књига Милош Обреновић Михаила Гавриловића је писана занимљиво и приступачним језиком.
Пре рада на овој монографији приредио је збирку француске архивске грађе о Првом српском устанку (Исписи из париских архива. Грађа за историју Првог српског устанка). Ово је једна од првих збирки документа о Српској револуцији у серији коју и сада издаје САНУ. Прилози различитог обима сабрани су у књизи Из нове српске историје која је објављена 1926. године. И у радовима који су објављени у овој књизи претежно се бави различитим проблемима из прве владавине кнеза Милоша Обреновића. Значајна је и његова студија, која није укључена у поменуту књигу, Милош Обреновић и Вук Стеф. Караџић (1908). Писао је и критике од којих се значајем издвајају критике књиге Гргура Јакшића, Европа и васкрс Србије (1804—1834) и Бењамина Калаја Die Geschichte des serbischen Aufstandes 1807—1810, Wien 1910. године.
Према оцени Радоша Љушића Михаило Гавриловић спада у оне српске историчаре који су мало писали, а оставили су дубок траг у историографији.
Литература
- Гавриловић, Михаило (Р. Љушић, стр. 325—326), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
- Р. Самарџић, Михаило Гавриловић, Писци српске историје 2, Београд 1981, 157—191.