Михаило Динић

Михаило Динић

Михаило Динић, српски историчар и академик

Лични подаци

Датум рођења	23. април 1899.
Место рођења	Лучица, Србија
Датум смрти	12. мај 1970.
Место смрти	Београд, Југославија

Михаило Динић (23. април 1899, Лучица код Пожаревца — 12. мај 1970, Београд) је био српски историчар и академик САНУ. Највећи део научног рада посветио је истраживању српске средњовековне прошлости.

Школовање и рани радови

Школовао се у родном месту, Пожаревцу, и у Београду. Када је избио Први светски рат, био је присиљен да прекине школовање. Учествовао је у повлачењу српске војске преко Албаније. Након завршетка Првог светског рата наставио је школовање у Француској. Историју и географију је студирао на универзитету у Монпељеу. Након повратка у Србију радио је као гимназијски професор у Крушевцу, Вршцу, Књажевцу, Винковцима, Земуну и Београду. У периоду од 1928. до 1930. усавршавао се у Бечу. Ментор му је био Карло Пал. Ту је докторирао са дисертацијом о средњовековном Срему. Након завршеног доктората, добио је место професора у учитељској школи у Дубровнику, где је имао прилику да истражује у дубровачким архивама. Тада је написао и своје прве научне радове, студије о Николи Алтомановићу (1932), крунисању Твртка I за краља (1932) и о ватреном оружју у Дубровнику и околним земљама.

На Београдском универзитету

Његов рад приметили су водећи српски историчари тог времена, између осталих, Станоје Станојевић који га је позвао да дође у Београд, те је 1934. добио место професора на Београдском универзитету. У Београду је имао повољне услове за научни рад, те је ускоро објавио радове о дубровачким трибутима (1935), караванској трговини (1937), земљама херцега од Светог Саве (1940). Године 1937. боравио је у Паризу где се упознао са новим историјским изворима. У овом периоду посебно интерсовање је показао за Косовску битку.

Други светски рат прекинуо је Динићев научни рад, када је, као резервни официр војске Краљевине Југославије, био заробљен током Априлског рата. До краја рата боравио је у заробљеничким логорима где му је здравље нарушено.

Најплоднији научни период

По завршетку Другог светског рата Динић се вратио на Београдски универзитет и наставио архивска истраживања. Ово је најплоднији период његовог стваралаштва током кога су настале бројне студије о најразличитијим темама из политичке и привредне историје, историјске географије и помоћних историјских наука. Објавио је монографије о државном сабору средњовековне Босне (1955), средњовековном рударству у Босни и Србији (1955, 1964) и о хумско-требињској властели (1967). За Кембричку историју средњег века написао је преглед историје Балкана од 11. до 15. века (1963). Такође се бавио и објављивањем изворне грађе. Поред појединачних докумената које је објављивао као прилоге уз своје радове објавио је више збирки докумената: одлуке дубровачких већа 1380—1389 (1951, 1964), грађу о робљу, патаренима, дубровачкој ковници и пословну књигу Лукаревића вођену у Новом Брду у три свеске под насловом Из дубровачког архива (1957—1967), грађу за историју средњовековног Београда (1951, 1958)

Добио је велики број научних признања. Био је редовни професор и декан Филозофског факултета у Београду. За дописног члана САНУ изабран је 1948. а за редовног 1955. године. Пензионисан је 1957. године али је наставио своја истраживања у дубровачком архиву док год му је здравље то допуштало. Умро је 12. маја 1970. У Београду. Након смрти, његова библиотека и рукописи са исписима из дубровачке архиве пренети су у Народну библиотеку где чине посебну целину. Неки његови рукописи објављени су постхумно. Српска књижевна задруга је 1978. године у књизи Српске земље у средњем веку објавила његове Историјско географске студије, радове из области историјске географије. Ову књигу приредио је Сима Ћирковић.

Значај

Његов обиман научни и педагошки рад извршио је снажан утицај на историографију о српској средњовековној прошлости. Наставио је најбоље традиције српске критичке историографије настојећи да продужи рад свог узора Константина Јирeчека. Такође је пратио дешавања у светској историографији и у складу с њима настојао да развије, обогати и унапреди српску историјску науку. Значајно је што је истраживао теме које су биле готово запостављене (каравански саобраћај, ситно племство, ватрено оружје у српским земљама средњег века). Био је велики противник инструментализације историје чиме је значајно допринео континуитету научне историографије у српској науци.

Динићева библиографија

Библиографија радова Михаила Динића објављена је у Споменици коју му је посветила Српска академија наука и уметности (Библиографија радова Михаила Динића, Споменица посвећена преминулом академику Михаилу Динићу, Посебно издање САНУ, Споменице 48, Београд 1971, 27-37). Делимичне библиографије његових радова објављене су у следећим публикацијама:

• Уз шездесету годишњицу Михаила Динића, ЗРВИ 6, Београд 1960.
• Михаило Динић, редован члан, Годишњак САН 65, 1958.
• Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Библиографија радова Михаила Динића, Зборник ФФ у Београду 8, 1964.

Литература

• Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
• С. Ћирковић, Белешка о писцу у књизи Михаило Динић, Српске земље у средњем веку. Историјско-географске студије, Београд 1978.
• Споменица посвећена преминулом академику, Михаилу Динићу, Посебно издање САНУ, Споменица 48, Београд 1976.