Менандар Протектор (Μένανδρος Προτίκτωρ; рођен око 550, умро вероватно крајем 6. века) био је византијски правник, царски гардиста и историчар. Његова Историја, која је обухватала период од 558. до 582. године, сачувана нам је сам у одломцима у компилацијама из 10. века. Менандрова историја представља најзначајнији појединачни извор о византијској историји крајем 6. века, као и о византијским односима са Аварима и Словенима у том периоду.
Живот
Менандрова биографија позната нам је само оквирно захваљујући једном аутобиографском осврту који је остао сачуван у енциклопедији Суиди из 10. века. Његов отац Еуфрата био је родом из Константинопоља. Иако је имао само најосновније образовање, Еуфрата је Менандру и његовом брату Херодоту обезбедио најбоље образовање тог доба1. Младићи су са различитим успехом студирали право. Херодот је напустио студије, док их је Менандар завршио, али се никада није професионално бавио правничким послом. По сопственом признању, Менандар је водио раскалашан живот карактеристичан за цариградску младеж у 6. веку. Придружио се једној од дема, мада не открива јесу ли у питању били Плави или Зелени, тако да је учествовао у уличним тучама, навијању на хиподрому и присуствовао је скаредним пантомичираским представама. Поред тога, бавио се и рвањем.
Иако није завршио студије права, Херодот се изгледа запослио у канцеларији царевог главног канцелара (magister officiorum) у чији домен је спадала и спољна политика. Када је 572. цар Јустин II оптужио за некомпетентност свог амбасадора Јована, који је претходно био у дипломатској мисији на персијском двору, овај је покушао да део одговорност пребаци на лоше савете које му је Херодот пружао. Није познато да ли је после овог инцидента Херодот задржао свој положај, али је сасвим могуће да је његова служба омогућила Менандру да се касније добро информише о византијским суседима попут Персијанаца, Авара, Алана и других.
За Менандра су наступили бољи дани 582. када је цар постао војсковођа Маврикије за кога је било општепознато да је велики љубитељ поезије и историје. Цар је био вољан да богато награди песнике и историчаре и Менадар је прионуо на писање историје која би наставила дело недавно преминулог Агатије из Мирине2. Како је Маврикије од 574. до 577. био заповедник гарде екскубитора (comes excubitorum) могуће је да се са беспосленим, али даровитим Менандром упознао управо током боравка у Константинопољу, можда и преко историчаревог брата Херодота. Уколико је сам цар поверио Менандру писање обимног историјског дела, несуђени правник је тиме добио приступ државним архивама. Маврикије је изгледа био веома задовољан Менандровим радом, тако да га је именовао за једног од царских гардиста протектора. Крајем 6. века протектори су били чисто парадна гардијска јединица и Менандар је поред надимка Протектор, под којим је остао запамћен, добио и редовну плату која је представљала праву синекуру. Не зна се чак ни оквирно када је преминуо.
Дело
Менандрова историја позната нам је само из одломака који су сачувани у енциклопедији Суиди и компилацији Константина VII Порфирогенита Excerpta de legationibus (Изводи о посланствима). Поред тога, Менандра су користили и његов млађи савременик, историчар цркве Евагрије Схоластик, као и Ираклијев секретар Теофилакт Симоката који је из Менандрове историје преузео читав један екскурс. И поред сачуваних фрагмената, о конкретној структури и садржају Менандрове историје може се само нагађати. Пошто је Менандар наставио Агатијину историју могуће је да је историју започео кратким прегледом дела свог претходника. Као свој узор, Менандар је посредно истакао Прокопија наглашавајући да неће ни покушати да се такмичи са цезарејским историчарем. Менандар је изгледа писао сажетим стилом користећи се класичним атичким дијалектом који је био уобичајен за византијску књижевност, посебно историографију. Судећи по сачуваним одломцима, Менандрова историја је превасходно била посвећена дипломатској историји, без превише описивања ратовања и забавних географских или етнографских екскурса. Менандар је писао да не сматра да ће му поштовање донети блистав стил, који је избегавао, већ поузданост. Понекад је изражавао отворени став о дипломатским способностима царева Јустинијана I, Јустина II и Тиберија II и њихових великодостојника попут Петра Патрикија. Посматрајући догађаје из хришћанске перспективе, Менандар је закључио како су несреће које су снашле царство током ратова са Персијом биле последица Божијег гнева услед неправедности Византинаца према њиховим поданицима у Јерменији и кавкаској Иберији. Могуће је да је Менандрова историја првобитно била састављена у десет књига, мада се претпоставља да је обимом била ближа сажетијој Агатијиној историји, пре него Прокопијевој грандиозној Историји ратова. Поред дипломатске грађе, Менандар је користио и усмена обавештења која су стизала у Цариград, а сасвим је могуће и да је путовао ван престонице ради прикупљања вести из прве руке.
Одломци из Менандрове историје су значајни за познавање балканских крајева будући да је описао борбе Византинаца са Аварима око Сингидунума и Сирмија. Иако су у периоду који је Менандар описао Авари представљали главну претњу у Подунављу, Менандар је забележио и неколико важних цртица о Словенима и њиховим сродницима Антима.
Менандрова историја је у целини били сачувана бар до средине 10. века, али је након тога нестала и данас је позната само кроз сачуване изводе. Захваљујући етнографским и географским вестима које доноси, Менандар спада у најзначајније византијске историчаре.
Напомене
Литература
- Б. Крекић, Л. Томић, Менандар, Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, Византолошки институт САНУ, Београд 1955, стр. 85-98.
- The Prosopography of the Later Roman Empire III: A.D. 527-641, vol. B, ed. J.R. Martindale, Cambridge 1992.стр. 873
- W. Treadgold, The Early Byzantine Historians, Palgrave Macmillan, Basingstoke-New York 2007, стр. 293-299.