Мавро Орбин |
дубровачки историчар, писац и бенедиктински монах. |
Лични подаци |
Датум рођења | после 1563. |
Место рођења | Дубровник |
Датум смрти | до маја/јуна 1611. |
Занимање | бенедиктински опат, писац, историчар |
Стваралаштво |
Књижевни правац | барок |
Период стварања | крај 16. — почетак 17. века |
Жанр | историја |
Тематика | историја Словена, римокатоличка теологија |
Под утицајем | Ранија дубровачка и хуманистичка историографија, посебно Винко Прибојевић, дубровачка и српска народна традиција |
Утицао на | Иван Гундулић, Џоно Палмотић, Мартин Русић, Андрија Змајевић, Андрија Качић Миошић, Јурај Раткај, Павле Ритер Витезовић, гроф Ђорђе Бранковић, Пајсије Хиландарац, Шарл Диканж, Луиђи Фердинандо Марсели… |
Дела |
Краљевство Словена превео Зрцало духовно |
Мавро Орбин1 (рођен вероватно 1563. године у Дубровнику, умро пре маја или јуна 1611. године) је био дубровачки историчар, писац и бенедиктински монах.
Као младић ступио је у бенедиктински ред у самостану на Мљету у коме је касније био и опат. Највећи део живота провео је у родном Дубровнику, иако је једно време био опат у Стону и Бачу, а такође је боравио краће време у Италији.
Године 1601. издао је у Пезару у Италији своје најпознатије и једино историјско дело, Краљевство Словена (италијански Il regno de gli Slavi). У овом делу настојао је да прикаже целокупну историју Словена али се највише бавио Јужним Словенима. Дело је посветио свом мецени, дубровачком племићу Марину Бобаљевићу. Током писања дела користио се различитим изворима, литературом и архивском грађом, а приметан је и утицај народне традиције. Иако је Орбин користио изворе на некритички и компилаторски начин, његово дело је имало велики утицај на историјску свест о средњовековној Србији као и на развој српске и бугарске историографске мисли. Краљевство Словена је такође дуго представљало најзначајнији извор података о средњовековној историји Јужних Словена европским историчарима.
Биографија
Порекло и рани живот
Биографија Мавра Орбина слабо је позната. О овом писцу сачувано је сразмерно мало извора и то из више разлога: дубровачки биографи 18. века који често дају исцрпна обавештења о дубровачким књижевницима ретко и штуро пишу о Орбину, документи монашког реда коме је Орбин припадао уништени су или загубљени када су се угасили бенедиктински манастири на територији Дуборовачке републике, ватикански архиви нису темељно истражени, а дубровачки доносе врло скромне податке о Орбиновом животу и раду.[1]
Према Сару Цријевићу, биографу дубровачких књижевника, Мавро је по оцу био пореклом из породице Орбин. Први Орбин који се настанио у Дубровнику и са којим се Мавро може довести у везу је Вицко Николин Орбин који је дошао у Дубровник из Котора средином 16. века. [2] Он се са променљивом срећом бавио различитим трговачким пословима. Године 1561. оженио се Пером и са њом је имао синове Николу, Франа (потоњег Мавра), Стијепа и Ивана и ћерке Франу и Елизабету.
Франо, потоњи Мавро, рођен је вероватно 1563. године2 Ништа се не зна о Орбиновој младости. Основну и средњу школу учио је у Дубровнику где су му међу учитељима били поједини угледни писци и цењени хуманисти. [3]3 Орбин се замонашио у својој 15. години (1578. године) у бенедиктинском самостану Свете Марије на Мљету. Није познато због чега се одлучио на овај чин. Мирослав Пантић наводи два могућа разлога: излаз из тешке економске ситуације или жељу да се посвети интелектуалном раду што је неко из скромнијих друштвених слојева могао постићи готово искључиво у оквиру неког монашког реда.[3]
Монашки живот
Марин Бобаљевић, дубровачки племић и мецена. Мавро Орбин је њему посветио своје главно дело Краљевство Словена. |
Велики део Орбиновог живота везан је за Мљет и тамошњи бенедиктински манастир.[4] У манастиру у коме је Орбин живео радили су, како пре његовог доласка, тако и у доба његовог боравка, многи истакнути монаси међу којима је, од његових савременика, најзначајнији био Евсевије Кабужић коме је Орбин посвећивао теолошке списе које је састављао као млади монах. Орбиново рано стваралаштво обухватало је списе теолошке садржине, готово у потпуности компилаторског карактера.
Први пут се на некој функцији јавља 1592. године као приор манастира Св. Андрије што је и његов први помен у архивској грађи.[5] Средином августа 1593. изабран је за опата манастира Св. Михајла Арханђеља, смештеног на исторчном делу острва Шипана. Ту је дошао у сукоб са својим непосредно претпостављеним Џамбатистом Орсатовим Ђурђевићем који је био опат манастира Св. Јакова у Вишњици и председник читаве мљетске конгрегације. Права природа овог сукоба није позната али се зна да је Ђурђевић оптужио Орбина пред инквизицијом у Риму. Када је позив стигао, дубровачки бискуп Аурелио Наварино преко кога су кардинали тај позив упутили затражио је да му се Орбин доведе са Мљета.[6] Надбискуп је дошао до закључка да је Орбин жртва интриге и доделио му је стан у доминиканском манастиру у Дубровнику, а од мљетских бенедиктинаца тражио је да поднесу сав трошак његовог путовања у Рим. Потом је надбискуп затражио да се Орбин врати у своју опатију са свим правима. Услед овог настао је сукоб размене протеста и контрапротеста између Џамбатисте Ђурђевића и његовог правног саветника Николе Гучетића с једне и Орбина и надбискупа с друге стране.
Није познато како се овај сукоб завршио али је вероватно да се није мирно угасио јер је папа Клемент VIII 2. јануара 1597. упутио Орбину бреве у коме га ослобађа свих црквених казни и поставља га за опата манастира Св. Марије у Бачу у Бачкој од кога је уживао приходе.4
Неко време је изгледа проживео ван зидина манастира свога реда и то време је највероватније провео у Стону код свог некадашњег манастирксог сабрата и стонског бискупа Хризостома Рањине. У Стону је боравио кратко а по одласку из Стона борави једно време у Италији вероватно у разним бенедиктинским манастирима.[7] У међувремену је на неки начин средио рачуне са Ђурђевићем. У ово време је сарађивао и са Исаијом Коеном (у поезији Дидак Пир).5
У ово време Орбин ради на свом животном делу. Крајем 17. века у Италији он је прикупио највећи део грађе за Краљевство Словена. Највише је радио у Пезару у знаменитој библиотеци урбинског војводе Франческа Марије II Дела Ровере [8] Лагодан рад омогућавао му је издашни мецена Марин Бобаљевић, коме је дело и посвећено. Убрзо по штампању Краљевства Словена (1601) Орбин се враћа у Дубровник. Већ септембра 1601. поново је био у манастиру Светог Михајла у Пакљеној на својој старој функцији.
По налогу дубровачког сената једно време је био принуђен да борави на острву Шипан где вероватно преводи са италијанског дело Specchio spirituale del principio e del fine della vita umana италијанског теолога Анђела Елија. Године 1606. постао је опат манастира на Светом Андреји. Средином исте (1606) године изненада је упућен у Рим у мисију коју му је поверила мљетска конгрегација уз потпору дубровачке владе.[9] С њим је ишао и Хризостом Антић, а од папе је требало да измоле опозивање одлуке којом су млетачки бенедиктинци стављени под надлежност дубровачког надбискупа. Резултат ове мисије остаје непознат.[10]
Одмах по повратку у Дубровник Орбин се уплео у нова, много драматичнија дешавања. Наиме неки Дубровчани, пре свих двојица племића из куће Растића и Ђурђевића хтели су да уз помоћ савојског војводе Карла Емануела организују побуну балканских хришћана против Османског царства. Дубровачка република била је свесна опасности која јој прети ако Турци сазнају за овај план. У циркулацији писама између Италије и Дубровника важан пункт био је и мљетски манастир а личност од посебног поверења завереника је био фра Санто, лаик у том манастиру.
Мавро и његов сабрат Иван пратили су сва сумњива дешавања и били су на страни Републике. У једном тренутку, док је фра Санто боравио на Мљету Мавро и Иван су га пресрели у Бабином пољу и силом одузели писма. Сам фра Санто једва је успео да побегне у Италију.[11] Неколико година касније када је фра Санто сазнао за Орбинову смрт осветољубиво је прокоментарисао: Нека, Бог га је кастигао (казнио), тако ће и осталијех.
И у ово време као и наредних година Орбин је био опат, тачније приор манастира на Светом Андрији. Вести о Орбину из овог времена врло су оскудне, а ретки његови помени у архивској грађи односе се на уобичајне послове око манастирске имовине. Није познато како се он односио према реформи монашке дисциплине коју су спроводила два визитатора из Италије, Бенедето Сангрино и религиозни и дидактички песник Фаличе Пасеро.
Последње године и смрт
Пред крај живота Орбин је иступио из мљетске конгрегације. Дана 22. априла 1610. године забележен је као парох цркве Св. Антуна у Стону, међутим, убрзо је његово именовање оспорено. Ипак, Орбин није напустио Стон већ је ступио у службу новопостављеног стонског бискупа Миха Растића. Зближавање стонског бискупа и Орбина није одговарало дубровачком надбискупу, Фабију Темпестиву, који се врло негативно изражавао о Орбину[12], тако да је Република захтевала од стонског бискупа да уклони Орбина из своје околине[12], што је овај и учинио. Није познато где је Орбин протеран. Убрзо је и умро, сигурно пре маја или јуна 1611. а један запис можда указује и на тачан датум његове смрти, 30. новембар (на Светог Андрију) 1610. године.[13]
Дело
Теолошка дела
Зрцало духовно, дело које је италијанског теолога Анђела Елија које је превео Мавро Орбин први пут издато 1614. године. |
До данас су сачувана само два Орбинова теолошка дела, једно у преводу са италијанског и друго, оригинално на латинском.[14] Стога вредност Орбиновог рада у области теолошке књижевности не може бити поуздано процењена. Биограф монаха бенедиктинског реда Маријано Армелини налазио је по разним манастирима Орбинова дела, пописао је њихове наслове и о сваком је навео известан број података.
У библиотеци манастира монтекасинске конгрегације Монте Каво налазио се Орбинов спис Монашко устројство (Institutio monastica) на латинском језику који је био подељен у три књиге. Армелини је позитивно оценио овај спис и сматрао је да може бити користан сваком ко се одлучи да ступи у монашки ред.[14] Друга Орбинова теолошка дела налазила су се у библиотеци манастира Свети Ђорђе Велики (San Giorgio Maggiore) у Венецији. Први је био хагиографија у оно време познатог бенедиктинца, блаженог Николе Пруског (Vita B. Nicolai de Prussia), а други је Армелини назвао Пет духовних дела (Opuscula quinque spiritualia). У питању је спис који је Орбин написао у мљетском манастиру до краја 1590. године и чији је наслов био О последњем циљу људског живота или о врховном добру (De ultimo fine humanae vitae vel summo bono). Овај спис је био намењен монасима. Пошто га је писао монах за монахе[15], излагање је често у другом лицу, а понекад садржи и директна обраћања, као на пример, браћо моја (fratres mei). Спис је посвећен угледном Евсевију Кабужићу. Орбин није своје поуке наменио искусним монасима, добро упућеним у филозофију и теологију, већ је хтео да подучи почетнике у монашком животу, што је и сам у том тренутку био.[15] Дело је подељено у пет одељака који се даље деле на поглавља и параграфе. Орбин излаже шта је, по његовом мишљењу, крајњи циљ људског живота и врховно добро као и путеве и методе којима се они могу постићи. Последњи одељак бави се питањима живота у манастиру.
Друго Орбиново сачувано теолошко дело Зрцало духовно6, једино је које је писао српским језиком. Основни текст дела имао је 312 страна, али је књига обухватала и доста пропратних текстова, што Орбинових, што других аутора. Рукопис је био готов 1606. године, али је дело постхумно штампано, у Риму 1614. године, у штампарији Бартоломеа Занетија. За његово штампање побринуо се Бартуа Кашић, језуита с острва Паг и познати барокни писац, а на молбу дубровачког трговца Рада Сладоевића.[16]
У пропратним текстовима чији су аутори Сладоевић и Кашић7 године, истичу се побожни мотиви за објављивање овог дела али је поред тога постојао и један културно-историјски разлог. Наиме, Кашић је хтео да издање Орбиновог превода буде практична демонстрација новог правописа изложеног десет година раније у његовој граматици Instituonum linguan illyricae libri duo (Рим, 1604). [17]
Један од додатних текстова у Зрцалу духовном је Орбинова посвета Раду Сладоевићу који је готово једини његов оригинални допринос овој књизи. Посвета је писана у духу барокне поетике и католичке реформације, па наглашава пролазност и беду људског живота. [18] Највећи део књиге обухвата превод дела Анђела Елија из Елија крај Милана8 које је конципирано у форми разговора о различитим духовним питањима између учитеља и ученика.
Орбин се приликом превођења углавном држао оригинала што је усамљени случај у време када је превођење углавном било парафраза оригиналног текста. [19] Понекад је Орбин ишао предалеко у жељи да се држи изворника па је неке фразе преводио механички и дословно.9 Није се увек могао држати изворног текста: многобројне цитате из Светог писма превео је са латинског на српски, поједине апстрактне делове или барокне игре речи је скраћивао или изостављао. Посебну тешкоћу су му представљали стихови цитирани у Елијевом делу. Он је ове делове или изостављао или је преузимао постојеће преводе у дубровачкој књижевности а само у једном случају се сам опробао као песник у делу где се даје одговор на питање Шта је жена.
Орбинов превод Елијевог дела имао је велики број читалаца у 17. и 18. веку. Разлог за ову популарност се вероватно може наћи у занимљивим и необичним одговорима које ова књига пружа на узнемирујућа питања барокног човека. Мирослав Пантић повлачи паралелу између оваквих дела и средњовековне апокрифне публицистике.[20] Жив и богат језик вероватно је један од разлога за популарност овог дела. Дело је доживело више издања приликом којих су мењани пратећи текстови и посвете: 1621. Марко Џимини реализовао је друго издање, 1628. уследило је још једно млетачко и Џиминијево издање штампано ћирилицом10, а последње познато издање приредио је 1703. у Венецији Бартол Око и посветио га макарском бискупу Николи Бјанковићу.[22]
Краљевство Словена
Једино Орбиново дело историјске садржине, Краљевство Словена, издато је у Пезару (Италија) 1601. године. Орбин је сматрао да су славна дела Словена непозната јер нису имали историчара достојних своје славе.[23] Највећи део списа Орбин је уобличио вероватно тек у Пезару током 1600. и 1601. године пишући поједине табаке док су штампари радили на претходним.[24] Књига је штампана у формату велике четвртине на више од пет стотина страница, а по својој опреми била је слична другим луксузним хуманистичким историјама. Пре текста историје штампани су посвета мецени Марину Бобаљевићу, пишчев предговор читаоцима и попис аутора чија су дела употребљена и цитирана у књизи, а иза текста дат је обиман алфабетски индекс тема о којима је писао. Књига садржи и неколико илустрација које је у бакру израдио непознати мајстор.
Према Орбиновим речима, он је сабрао вести о знаменитим словенским делима расуте по многим књигама.
Краљевство Словена може се поделити на три дела: први део се бави пореклом Словена и раном словенском историјом и носи наслов Порекло Словена и развој њиховог царства. Други део представља Орбинов превод Летописа попа Дукљанина, док у трећем делу Орбин излаже историју јужнословенских земаља Рашке и Србије, Босне, Херцеговине, Хума, Хрватске и Бугарске.
Од самог почетка дела, Орбин неумерено хвали Словене.[25] На почетку дела Орбин описује Скандинавију која је по веровању многих средњовековних историчара била колевка свих народа, па и Словена.[26] Први део Орбин је писао на основу потпуно некритичке литературе користећи се бројним етимолошким нагађањима[21].
Да би све Словене могао сврстати као један народ, пошао је од тврдње да су сви говорили једним језиком. По уверењу које је у оно доба владало, основни, па чак и једини критеријум којим се нације одређују јесте језик. Да би се опсег словенске историје проширио, у њих су укључени многобројни народи који су икада живели на територијама које су Словени населили.[27] Ово је једна од зачетака теорије о аутохтоности Јужних Словена.
Након приказа ране прошлости свих Словена Орбин је изложио развитак Дубровника.[28] Како би оправдао пред читаоцима своје штуро писање о Дубровнику, упутио их је на Анале Јакова Лукаревића које је овај требало убрзо да изда што се и десило 1605. године.[29]11
Пошто је једини извор који му је стајао на располагању за преднемањићку историју био Летопис попа Дукљанина, он је овај спис у целости превео на италијански и укључио га у своје дело.[30] Поређењем латинског текста Летописа и Орбиновог превода које је заједно издао Фердо Шишић, Никола Радојчић закључио је да је превод углавном веран уз незнатна скраћења и измене.[31]
Затим је Орбин прешао на излагање српске, хрватске и бугарске историје. Излагање српске историје поделио је по династијама (Немањићи, Мрњавчевићи, Војиновићи, Балшићи, Лазаревићи и Бранковићи) и земљама (Босна, Херцеговина, Хум). Пре излагања о појединим династијама, Орбин је представио њихове грбове и генеалошке таблице, да би затим материју углавном груписао око најважнијих личности. Након што је изложио историју Хума као хронолошки последње српске области, дао је кратак преглед хрватске, а затим је опширније изложио бугарску историју.
Орбин као историчар
Идејне основе Орбиновог дела
Идејне основе свог дела Орбин је црпео из разноврсног културног живота свога времена. На Орбиново схватање историје, како на ток историјских догађаја тако и на начин писања историјског дела, утицали су принципи хуманистичке историографије, барокна поетика и филозофија, идеје римокатоличке реформације и словинство.[32]
Орбин је имао претходника у дубровачкој историографији у погледу схватања историје као и метода које је користио за разумевање историјских догађаја[33] и био свестан свог дуга својим претходницима. Он је заправо себи поставио циљ да разбацане податке о словенској историји из ранијих дела прикупи и изложи на једном месту. У складу са начелима хуманистичке историографије за Орбина историја није само наука већ и вештина и уметност (ars historica)[34]12
Орбин сам наглашава како његово дело има бројне слабости у поетици, али да с друге стране то надокнађује тежњом ка истинитим и аутентичним приповедањем о прошлости, што је такође један од идеала хуманистичке историографије.[35] Овом свом прокламованом идеалу Орбин није увек могао служити, а то заправо није увек ни хтео.[36] Он је желео да његова књига буде хвалоспев словенској нацији, па је стога често прибегавао оним историјским конструкцијама које би му помогле у досезању тог циља.
Словинство је други значајан елемент, који умногоме одређује битне карактеристике Орбиновог дела. Колико фантастичним, толико и неоргиналним конструкцијама Орбин је тражио Словене широм света и настојао да њихово порекло утемељи у што даљој прошлости. И поред тога што је историју Јужних Словена посматрао претежно из дубровачке визуре важно је Орбиново откриће што је, без наговештаја у ранијим делима, успоставио целину српске историје и дао место и садржину великом броју појединости које је сачињавају.[37]
На Орбина је у великој мери утицала и римокатоличка филозофија која представља значајну компоненту Орбиновог погледа на свет. Орбин сматра божје провиђење за пресудан фактор у историји, а божју казну као неизбежну последицу злочина и недела. У појединим деловима Орбинова римокатоличка гледишта постају врло уска и искључива. Орбинов поглед на свет има своје корене и у барокној филозофији која наглашава пролазност свега људског и земљаског. Битан фактор човековог живота је за Орбина, као и за друге барокне писце, Фортуна, то јест, судбина, безличан фактор који неумитно утиче на догађаје. Сви ови фактори утицали су у великој мери на концепцију и садржај Краљевства Словена али и на потоњи пријем дела међу читаоцима.
Извори
Као уводни текст Краљевства Словена, Орбин ставља попис дела аутора чија је дела користио као литературу, као и аутора за чија је дела желео да његови читаоци мисле да је користио (Autori citati nella presente opera).[38] Према речима Симе Ћирковића, Обимно дело Мавра Орбина ослоњено је читавом својом ширином на текстове других писаца. [39] У свом делу, Орбин на многим местима наводи друге писце, али у овоме није нарочито доследан.[39] У његовом списку има писаца које сигурно није користио, па чак и оних које није ни могао користити, већ их је навео само као знак обавештености и ерудиције, док с друге стране често користи ауторе које није уврстио у списак.13
Орбинов рад је у великој мери компилаторски. Он из својих извора није преузимао поједине податке и ставове с циљем да их уклопи у свој приказ догађаја већ је, уместо тога, преузимао веће или мање одломке и постављао их у оквиру шеме свог дела.[40] Одломци које је бирао за композицију свог дела често се нису могли уклопити на одговарајући начин у целину па су се код оваквог компилаторског начина рада Орбину поткрале типичне компилаторске грешке.[41] Дешавало се да је један догађај описивао на два различита места сасвим различито, користећи два различита извора.[42] Понекад је о истом догађају писао више пута, јер није разумео да се извор који је користио односи на догађај о коме је већ раније писао.[42]
Попис аутора такође обухвата велики број извора које Орбин није користио приликом писања књиге. Знатан број имена у списку потиче из других сличних дела, па се код Орбина неизбежно јављају дублети. Вероватно је користио из прве руке писце које више пута цитира, затим дубровачке анале и неколико извора домаћег (српског и босанског) порекла које није навео, али које је Сима Ћирковић покушао да идентификује и хипотетички реконструише на основу самог Орбиновог текста.[43] Код аутора које ретко цитира тешко је разазнати које изворе је директно користио, а које је користио посредно, преко других дела.
Од текстова које је Орбин сигурно користио велики део чине антички, као и немачки и италијански писаца из 16. века, а приметно је одсуство јужнословенских аутора, пољских писаца 16. века који су се бавили Словенима и лексикографских списа, иако се Орбин не устручава да говори о сродности језика и другим језичким темама.
Утицај савремених струјања види се у ширењу Орбиновог круга извора. Он не сматра за изворе само писце то јест, наративне изворе, иако њима додељује најважније место, већ такође користи и натписе, повеље (које се јављају у списку, Златна була и Которске повеље), а у списку аутора наводи и архивске документе које није користио непосредно, осим докумената из породичног архива породице Бобаљевић.[44] Орбин је као изворе користио и дела које је Римокатоличка црква забранила, па се и само његово дело привремено нашло на списку забрањених књига. Што се тиче Орбинове критике извора, она је код њега неразвијена и једноставна. Углавном сумња у тачност вести коју поједини аутор доноси ако му се тако сведочанство чини непријатним.[44] Ипак, Никола Радојчић наглашава да је Орбин у појединим деловима Краљевства Словена превазилазио почетничку критику извора и да је долазио до интересантних и важних закључака.
Утицај
Орбиново дело Краљевство Словена остварило је велики утицај на развитак историографије о Јужним Словенима, на српску и бугарску историографију као и делимично на потоњу дубровачку историографију и књижевност. Према речима Николе Радојчића, утицај Орбиновог дела далеко премашује његов научни и књижевни квалитет.
Дубровачка књижевна историографија 18. века негативно је оцењивала Орбиново дело.[45] Два су основна разлога за овако негативан став: први је лоша композиција Краљевства Словена, а други је лош италијански језик којим је дело писано.[46] Пионирски карактер Краљевства Словена, схватање Словена као једне целине, родољубиви занос и елементи барокне поетике и римокатоличке филозофије учинили су ово дело популарним међу дубровачким читаоцима, али и веома присутним у делима потоњих историчара Словена или појединих јужнословенских народа.
Орбинов утицај у књижевности почео је од Ивана Гундулића, а у историографији од Јакова Лукаревића. Гундулић у свој недовршени еп Осман није укључио само историјске чињенице и традицију о српским средњовековним земљама већ и читаву концепцију словенске историје Мавра Орбина.[47] Лукаревићу је Краљевство Словена послужило као значајан извор за Обилни извод из дубровачких анала (1605).
Џоно Палмотић искористио је Орбинов приказ легендарног оснивања Дубровника за мелодраму Павлимир, док песме Мартина Русића издате у делу Кратки компендијум славне нације читавог илирског језика представљају заправо парафразу и версификацију Орбиновог дела.[48] Утицај Краљевства Словена ширио се и изван Дубровника: Андрија Змајевић у Боки которској и Јеролим Кaвањин у Сплиту преузимали су у своја историјска дела читаве епизоде из Краљевства Словена. Орбинов утицај приметан је у списима Андрије Качића Миошића, Јураја Руткаја и Павла Ритера Витезовића. Није сигурно да ли је Орбина користио и српски патријарх Пајсије у 17. веку, али гроф Ђорђе Бранковић сигурно јесте кад је писао своје Хронике.
Број читалаца Краљевства Словена порастао је значајно када је 1722. у Петрограду издат његов превод који је сачинио руски дипломата српског порекла, гроф Сава Владиславић. У питању је скраћена верзија Орбиновог списа написана мешавином руског, српског и црквенословенског језика. На основу Бранковићевих Хроника и овог превода, Орбина су користили српски историчари друге половине 18. и прве половине 19. века, Василије Петровић, Јован Рајић и други.[49] Преко Владиславићевог превода Орбиновим делом служио се и Пајсије Хиландарац, зачетник бугарске историографије.[50] Поједини православни аутори показивали су неповерење према Орбиновом делу због његове римокатоличке тенденциозности.
Шарл Диканж је увео Орбиново дело у западноевропску историографију. У својој Византијској историји, Диканж је обрадио и српску историју у виду низа родослова написаних на основу Краљевства Словена. На овај начин је Краљевство Словена попунило празнину у познавању јужнословенске историје. Као главним извором података за историју Србије, Босне и Херцеговине њиме се користио и италијански историчар Фердинандо Марсили у својој широко заснованој угарској историји (Monarchia Hungarica).[51] Такође је могуће да је и енглески историчар, Ричард Нолиз, користио Краљевство Словена као историјски извор.
У модерној историографији Орбинов спис не представља само сведочанство о развитку историографије већ и историјски извор, јер су многи извори које је Орбин користио сада неповратно изгубљени. Вредност Орбиновог дела као историјског извора разматрали су још Иларион Руварац и Стојан Новаковић, који га је сматрао за врло значајан извор о развитку српске хералдике, а њиме су се посебно бавили и Никола Радојчић, Мирослав Пантић, Михаило Динић, Сима Ћирковић, Радован Самарџић, Раде Михаљчић, Тибор Живковић и други. Приређено је неколико издања главног Орбиновог дела на савременом српском и хрватском језику.
Напомене
Библиографија
Литература
- Н. Радојчић, Српска историја Мавра Орбинија, Београд 1950.
- Ј. Деретић, Историја српске књижевности, Београд 2007.
- М. Пантић, Мавро Орбин, у Мавро Орбин, Краљевство Словена, Београд 2006, стр. XI—CXV.
- Р. Самарџић, Краљевство Словена у развитку српске историографије, Писци српске историје (прир. Н. Самарџић), Београд 2009, 45—63.
- С. Ћирковић, Извори Мавра Орбина, у Мавро Орбин, Краљевство Словена, Београд 2006, стр. 439—519.
- А. Соловјев, Постанак илирске хералдике и породица Охмућевић, ГСНД XII, 79—125.
Референце
1. Пантић, XV—XVI
2. Пантић, XVI
3. Пантић, XXV
4. Пантић, XXII
5. Пантић, XXX
6. Пантић, XXXI
7. Пантић, XXXV
8. Пантић, XXXVII
9. Пантић, LI
10. Пантић, LII
11. Пантић, LIII
12. Пантић, LVII
13. Пантић, LIX
14. Пантић, XCI
15. Пантић, XCII
16. Пантић, XCIV
17. Пантић, XCVIII
18. Пантић, C
19. Пантић, CIII
20. Пантић, CVII
|
21. Пантић LXIX
22. Пантић, CXV
23. Радојчић, 13.
24. Пантић, XLVII
25. Радојчић, 21.
26. Радојчић, 20.
27. Пантић, LXX
28. Радојчић, 24.
29. Радојчић, 25.
30. Радојчић, 25—26.
31. Радојчић, 26.
32. Самарџић, CXVIIICXLV
33. Самарџић, CXXVI
34. Пантић, LXIII
35. Пантић, LXIV
36. Пантић, LXVIII—LXIX
37. Самарџић, CXL
38. Пантић, LX
39. Ћирковић, 439.
40. Ћирковић, 440.
|
41. Ћирковић, 440—441.
42. Ћирковић, 441.
43. Ћирковић, 513—519.
44. Ћирковић, 446.
45. Радојчић, 16—18.
46. Пантић, LXXXVIII—LXXIX
47. Пантић, LXXXI
48. Пантић, LXXXII
49. Пантић, LXXXV
50. Пантић, LXXXVI
51. Пантић, LXXXVIII
52. Пантић, XI
|