Мартина је била друга супруга и сестричина византијског цара Ираклија и мајка и регенткиња малолетног цара Ираклоне. Њен инцестуозни брак са Ираклијем изазвао је велико и једнодушно негодовање свих слојева византијског друштва и подарио јој епитет једне од најомраженијих владарки у хиљадугодишњој историји Византије.
Мартина је већ за живота била веома непопуларна, пре свега зато што ју је јавност сматрала одговорном за склапање родоскрвног брака са својим ујаком Ираклијем. Ираклије ју је тестаментом именовао мајком и царицом својих синова наследника. Међутим, подршка монотелитима и губитак Египта учинили су Мартину омраженом код становника Цариграда, у круговима војске и сената. Када су се ова три, појединачно моћна фактора, ујединила Мартинино краткотрајно регентство је насилно и брзо окончано. У каснијој традицији (епископ Јован из Никиу, цариградски патријарх Нићифор I, Теофан Исповедник) Мартина је приказана као узрочник инцестуозног брака и убица Евдокијиног сина Ираклија Новог Константина, а самим тим и посредни кривац за тешке поразе које је Византијско царство у том периоду претрпело од муслиманских Арапа.
Ујак и сестричина
Мартина је била кћи из другог брака Марије, ћерке афричког егзарха Ираклија Старијег, са извесним Мартином. Рођена је сигуно не касније од 600. године, с обзиром да је своје прво дете родила одмах након венчања (615. или 616).
Ираклијева прва жена, Фабија Евдокија, умрла је 612. или 613. године након тешког напада епилепсије. Ираклије се недуго затим, најкасније 615. или 616. године, оженио својом сестричином, младом Мартином. Цариградски патријарх Сергије I, иначе царев верни саветник, назвао је такав брак инцестуозним и незаконитим, али је ипак пристао да обави церемонију венчања. Непосредно након обреда, Ираклије је крунисао Мартину и свечано јој доделио титулу августе. Патријарх Сергије је покушао да наговори Ираклија да отера Мартину, али је цар истрајао у својој одлуци. Народно негодовање је било толико да су Ираклије и Мартина дочекани погрдама на градском хиподрому приликом првог њиховог заједничког појављивања у јавности. И сама царева породица је била против овог брака. По Краткој историји цариградског патријарха Нићифора I (806—815), најгласнији у критикама био је Ираклијев брат Теодор који је неретко говорио да је царев грех стално пред њим, односећи се не само на инцестуону везу између цара и царице, него и на Ираклијев обичај да води Мартину свуда са собом на своје походе. Мартина је стално путовала са Ираклијем током његових ратова са Персијанцима и касније муслиманским Арапима, па је и тим обичајем иритирала јавност, нарочито официре. Управо током једног од царевих похода, у Лазики (данас западни део Грузије), Мартина је 626. године Ираклију родила здравог сина Ираклија Млађег, познатијег под надимком Ираклиона.
Брак и деца
Мартина је Ираклију родила деветоро или десеторо деце (Фабије, Теодосије, Константин, Ираклона, Давид (Тиберије), Мартин или Марин, Августина, Анастазија и/или Мартина и Фебронија) од којих је један био и будући цар, Ираклона. Од деветоро деце које се родило из овог брака, четворо је умрло веома рано а двоје је било рођено са физичким недостацима — Фабије је имао парализу, док је Теодосије био глувонем., што се у Цариграду сматрало несумњивим знаком божје казне за инцестуони брак у којем су се налазили Ираклије и Мартина.
Током тешких, али успешних похода против Персијанаца током треће деценије 7. века, Ираклије и Мартина су константно одсуствовали из Константинопоља. У самом граду почеле су да колају гласине да је цар потпуно потпао под њен утицај. Други разлог Мартинине непопуларности лежао је у општем уверењу да по сваку цену жели да обезбеди престо својој деци и потисне у други план омиљеног Ираклија Константина. Након коначне победе над Персијанцима, 629. године лик царице Мартине био је уклоњен са новца, што би могло да се протумачи као Ираклијев уступак јавном мњењу пре него што је Ираклије Константин обавио 632. проглашење шестогодишњег Ираклоне за цезара.
Питање наслеђа
Након битке на Јармуку у јесен 636. године муслимански Арапи одузели су Византији провинције на Истоку (Сирију, Јерменију, Месопотамију и Египат). Ираклијево психичко и физичко здравље је било озбиљно нарушено те је решио да се врати кући. Међутим, кад је стигао до Босфора, добио је напад фобије од воде, па је дуго времена одбијао да пређе мореуз. Године 638. након неуспеле завере коју су 637. организовали његов ванбрачни син Аталарих и нећак Теодор, Ираклије се коначно вратио у Цариград тако што је направљен понтонски мост од чамаца прекивених травом преко којих је Ираклије прешао на другу страну Босфора. Завера је осујећена, а завереници кажњени сакаћењем (одсечени су им носеви и шаке, а Теодору је такође ампутирана једна нога), а потом су протерани. Истовремено, његов најстарији син Ираклије Константин почео је да показује све озбиљније симптоме туберкулозе. Можда је управо због свега тога последњих година Ираклијеве владе убрзан је процес промоције Мартинине деце: Ираклиона је проглашен за августа у јулу 638. године, а истом приликом је његов брат Давид проглашен за цезара. Ираклије је и своје две ћерке Августину и Мартину Млађу (или Анастазију) прогласио за августе.
Царица-мајкa
 |
| Ираклије, Ираклије Нови Константин и Ираклона на обверсу златног новца. |
Ираклије је почетком 641. године написао тестамент у коме је царство оставио својој двојици синова, Ираклију Константину и Ираклони. Према Ираклијевој жељи, њих двојица је требало да владају заједно као равноправни владари, а Мартина је требало да буде поштована као мајка и царица. Ова одлука је значила да је Мартина требало да има удела у власти, што се није допало ни сенату ни војсци, а вероватно ни народу, с обзиром да се радило о омраженој Мартини, али и зато што је по први пут у римско-византиској историји једна жена истакнута као потенцијални савладар и регент у вршењу власти. Опште незадовољство Ираклијевом одлуком је још више расло ако се узме у обзир да је Ираклије Константин већ тада био веома болестан и дани су му били одбројани. Ираклије Константин је имао 28 година и два малолетна сина, Ираклија и Теодосија, који су том Ираклијевом одлуком губили право на престо у корист Мартининог сина, Ираклоне, што се никоме у Царству није допадало.
Ираклије је умро 11. фебруара 641. године и сахрањен је у Цркви св. Апостола поред своје прве жене Евдокије. По Ираклијевој смрти, Мартина је објавила Ираклијев тестамент на начин на који је демонстрирала царски ауторитет. Сазвала је сенат, патријарха Пира и остале угледне великодостојнике и отворила народну скупштину на хиподрому, где је показала Ираклијев тестамент захтевајући за себе први положај у Царству, што је практично значило да јој се да врховна власт у Царству. Маса је на то захтевала да се доведу Ираклије Константин и Ираклона, који по свој прилици нису били присутни. Мартина је наставила да инсистира, а маса је са своје стране, али сенатори су јој одговорили да треба да се задовољи положајем царице-мајке јер су ипак цареви ти који треба да владају и да би за жену било неприлично да прима страна посланства. Након тога, Мартина се, по неким изворима, повукла у посебну резиденцију.
Ипак, у Цариграду је дошло до оштре поделе између следбеника два цара, а Ираклије Константин је изгледа уживао ширу подршку. Осећајући да му се крај приближава, Ираклијев најстарији син је натерао патријарха Пира да му да новац који је његов отац оставио Мартини у случају да их Ираклије Константин истера са двора. Тај новац је затим исплаћен војницима уз молбу умирућег цара да после његове смрти заштите његово потомство.
После владе од свега 103 дана, Ираклије Константин је умро 24. маја 641. године. Иако је било добро знано да је годинама боловао од туберкулозе, у Цариграду је владало мишљење да га је Мартина отровала уз помоћ патријарха Пира. Ово веровање такође је подржавао и Константинов син Ираклије, који је касније владао под именом Констанс II. Међутим, није јасно зашто би Пир био против Константина. Једино логично тумачење би могло бити то што је Константин, према Михаилу Пселу, био присташа православља, док су Пир и Мартина били следбеници монотелитског учења које је касније на Шестом васељенском сабору у Цариграду (680—681) осуђено као јеретичко.
Период регентства
Након Константинове смрти, Ираклона, који је тад имао петнаест година, проглашен је за јединог цара, међутим, стварну власт је приграбила Мартина. Према тврђењима Јована из Никиу, свештенство се одмах жестоко успротивило новој влади с изговором да не доликује да се неко ко је плод греха налази на престолу, већ да то право припада синовима Ираклија Константина, који је био Евдокијин син. Мартина је онда покушала да придобије војску обдаривши сваког војника са по три сребрњака. Такође је уклонила неколико официра верних Константину међу којима је био и популарни војсковођа Филагрије, који је био на силу заређен, а потом послат у изгнанство. Мартина је такође обновила политику подршке монотелитима, а александријски патријарх Кир, кога је Ираклије протерао због пада Египта у руке Арапа, опозван је из прогонства и у септембру 641. послат назад у Александрију. Само пар месеци касније, у новембру 641. Кир је као царски емисар потписао предају Александрије муслиманским Арапима који су већ држали остатак Египта.
Опште незадовољство Мартинином владом, подгрејано намераваном предајом Александрије, искористио је врховни заповедник Истока и Филагријев пријатељ, Валентин Аршакуни, који је следећи Константинова упутства, разделио новац војсци и подстицао је да се оглушује о Мартинина наређења. Истовремено, Валентин је довео одреде из Мале Азије у Халкедон под изговором да долази како би заштитио Константинове синове, мада Јован из Никиу и патријарх Нићифор I тврде да је желео да се он сам докопа престола. Ираклона је покушао да умири војску тако што се појавио у Халкедону са десетогодишњим синовцем Ираклијем (будућим Констансом II) и обећао војницима да ће усинити дечака и учинити га својим савладарем, међутим, у престоници су избили немири и Ираклона је био принуђен да испуни своје обећање дато војницима и крунише малог Ираклија1. Крунисање је обављено у Светој Софији 28. септембра 641, међутим, исте вечери светина је упала у храм и напала патријарха Пира због подршке коју је давао Мартини. Због тога се Пир следећег дана, 29. септембра, повукао са патријаршијског престола и отишао у Картагину. Како би смирили страсти, Ираклона и Мартина су предложили споразум Валентију по коме би му дали чин заповедника царске гарде екскубитора (comes excubitorum) и обећали да га неће прогонити због новца који је примио од Константина. Валентије је прихватио споразум, а затим је озваничио свој утицај на двор тако што је удао своју ћерку Фаусту за Констанса. Истовремено, Мартинин млађи син, цезар Давид, који је био Констансов вршњак, проглашен је августом под именом Тиберије.
Пад
Иако је изгледало да је Мартина успела да се споразуме са војском, народ у Цариграду се сад дигао против ње и њеног сина. У развоју догађаја који су следили, сенат је такође одиграо битну улогу. Према Јовану из Никиу, војска у Кападокији је починила велика злодела кад се појавило вероватно фалсификовано писмо које су наводно саставили Мартина и Пир и у коме се извесни достојанственик Давид позива да се ожени Мартином и уклони синове Константина III. Војска у Малој Азији се поново побунила, а у новембру 641. године у Цариграду је избила побуна против Мартининих синова. Руља се упутила ка царској палати и заробила Мартину и њене синове. Потом је цариградски сенат прогласио збацивање Ираклија II и његовог брата Тиберија у корист младог Констанса II (641—668). Мартина и њени синови су били кажњени сакаћењем како би се Мартина и њени синови физичким недостацима дисквалификовали од владарских претензија. Ираклиони и Давиду Тиберију су одсечени носеви, Мартини је одсечен језик, а њен најмлађи син Мартин је изгледа кастриран, док је други син, Теодосије, био поштеђен јер је био глувонем. Након тога, протерани су на острво Родос. Није познато како су Мартина и њени синови окончали своје животе, али јерменски хроничар Сава, који је живео у 7. веку, записао је да су све четворо побијени након сакаћења.
Напомене
Литература
- L. Garland, Byzantine Empress, Women and Power in Byzantium, AD 527—1204, Routledge, London and New York 1999, ISBN 0415146887 стр. 61—72. (извор)
- Lynda Garland. Martina (Second Wife of Heraclius ) De Imperatoribus Romanis. An Online Encyclopedia of Roman Emperors (извор)
- The Prosopography of the Later Roman Empire III: A.D. 527-641, vol. A-B, ed. J.R. Martindale, Cambridge 1992.
- Foundation for Medieval Genealogy. Medieval Lands. Byzantium 395—1057. Family of Emperor Heraclius (извор)