Марко Драговић (22. август 1852, Велестово — 6. септембар 1918, Цетиње) је био црногорски историчар и просветни радник.
Биографија и научни рад
По завршетку Цетињске богословије радио је као учитељ у Његушима и Брчелима. Године 1878. отишао је да школовање у петроградску Духовну академију. Вратио се у Црну Гору 1882. године и постављен је за секретара Министарства просвете. Године 1892. прешао је у Уљцињ где је радио као секретар. Од 1907. радио је као професор новоосноване Гимназије у Подгорици. Пенционисан је 1911. по сопственој жељи и од тада је живео на Цетињу. Постао је дописни члан Српског ученог друштва 1885. године.
Иако није стекао формално образовање историчара Драговић се са великом преданошћу посветио изучавању историје и својим радовима, који су често имали пионирски карактер, натно подигао ниво историографских сазнања о Црној Гори. Од посебног је значаја његов рад на издавању извора које је претежно прикупио током свог школовања у Москви и Петрограду или током истраживања по Црној Гори и Боки Которској. Како Ђорђе Бубало примећује архивска грађа коју је Драговић обављивао, било самостално било као додатак уз монографије и расправе, није лишена недостацима који су проистекли из недовољног познавања принципа објављивања историјских извора или критеријума у одабирању докумената. Ипак и поред тих недостатака Драговићева издања и даље представљају важан ослонац за истаживаче црногорске историје почев од доба Црнојевића па све до друге половине 19. века. Драговић је био поклоник критичког сагледавања прошлости и написао је неколико мањих прилога из историје Црне Горе. Према Ђорђу Бубалу он није у својим радовима успео да разреши ниједно од крупних питања црногорске историје али је дао подстицај бављењу широким опсегом тема, односно свим видовима људске делатности у прошлости, заснивајући своја истраживања не само на историјским изворима већ и на народном предању. Своје најважније радове објавио је у Гласнику Српског ученог друштва, Споменику и Старинама ЈАЗУ али је велики део његовог научног опуса расут у бројним локалним црногорским часописима и стога су тешко достуни истраживачима.
Драговић је такође и пионир организованог рада на систематском прикупљању разноврсне грађе за упознавање историје Црне Горе. Тај посао отпочео је описивањем материјалних остатака и старих рукописних књига и издавањем Упутства за сакупљање материјала за историју и ђеографију Црне Горе (1884). Један је и од првих издавача библиографских радова о Црној Гори али је због немогућности да ради у богатим библиотетичким фондовима успео да објави само парцијалне пописе дела која су се бавила Црном Гором, што је био само скроман преглед онога што је о Црној Гори до тада написано. Оставио је велику рукописну заоставштину из које су постхумно објављена само два рада.
Важнији радови
- Материјали за историју Црне Горе владике Петра I (1804—1815), Гласник СУД 55 (1884).
- Митрополит Василије Петровић — Његош или Историја Црне Горе од 1750. до 1766. године, Цетиње 1884.
- Крусовољ књаза и господара црногорскога Ивана Црнојевића на Цетиње 1485, Нови Сад 1886.
- Борба Црногораца са Турцима око превласти над Граховом (1837—1852), Старине ЈАЗУ 20 (1888).
- Русија и Црна гора од 1780. до 1790, Гласник СУД 72 (1891).
- Материјали за историју Црне Горе из времена владике Петра II (1838—1847), Гласник СУД 73 (1892).
- Покушај за библиографију о Црној Гори, Цетиње 1892.
- Документи о Шћепану маломе, Споменик 22 (1893).
- Материјали за историју Црне Горе времена митрополита Данила, Саве и Василија Петровића, Споменик 25 (1895).
- Прилози за историју Црне Горе и Боке Которске почетком XIX стољећа из петроградского државного архива (1800—1816), Споменик 31 (1898).
- Потурчењаци у Црној Гори, Цетиње 1931.
- Историја Црне Горе, први дио, Цетиње 1935.
Литература
- Драговић, Марко (Ђорђе Бубало, стр. 358), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.