Марија Медичи

Марија Медичи

Марија Медичи, француска краљица

Лични подаци

Датум рођења	26. април 1575.
Место рођења	Фиренца
Датум смрти	4. јули 1642.
Место смрти	Келн

Марија Медичи је била француска краљица, друга жена Анрија IV, зета прве француске краљице из породице Медичи, Катарине Медичи. Након убиства Анрија IV 1610. регентовала је Француском седам година у име свог малолетног сина, Луја XIII, који је 1617. извршио државни удар и преузео власт од своје мајке. Године 1630. дошла је у директни сукоб са кардиналом Ришељеом, краљевим првим министром и својим некадашњим штићеником. У том сукобу, Луј XIII је подржао свог министра, и Марија Медичи је морала да напусти Француску. Остатак живота провела је у изгнанству. У Низоземској је сакупила војску на чије чело се ставио њен други син, Гастон, војвода од Анжуа с циљем да збаце Ришељеа. Ипак ова војска је претрпела пораз и Гастон је напустио своју мајку како би добио опрост од свог брата. Најбогатија краљица Француске умрла је у изгнанству у Келну од гангрене у дуговима и сиромаштву 4. јула 1642. године.

Детињство и младост

Марија Медичи је била кћерка Франческа I Медичија, великог војводе од Тоскане, и Јохане, надвојвоткиње од Аустрије, кћерке Фердинанда I, цара Светог римског царства и Ане Јагелонске, краљице Бохемије и Угарске. Марија се родила у Фиренци, у Италији, 26. априла 1575. и била је једна од шесторо деце великог војводе и надвојвоткиње. Зрело доба доживеле су једино Марија и њена сестра Леонор, која ће постати војвоткиња од Мантове. Марија је прво изгубила мајку — надвојвоткиња Јохана, бледуњава и веома побожна жена, умрла је 1578. године на порођају, када је Марија имала три године. Девет година касније, 1587. године, умро је и њен отац Франческо[1].

Леонор се убрзо удала за војводу од Мантове, тако да је Марија остала сама на двору свог стрица, Фернанда, који је наследио њеног оца на месту великог војводе од Тоскане. У својој усамљености, спријатељила се са девојком скромног порекла, Леонор Галигаи, кћерком дрводеље и праље са којом је делила дојиљу. Леонор је постала Маријина лична служавка и стекла је потпуно Маријино поверење, које ће касније, кад Марија буде постала краљица, годинама злоупотребљавати у своју личну корист.[1].

Преговори о браку и удаја

Анри IV, краљ Француске

Енрике од Наваре, зет Катарине Медичи, ступио је на француски престо након смрти Катарининог сина, Анрија III, под именом Анри IV, захваљујући томе што је био ожењен Анријевом сестром, Маргаритом де Валоа. Одмах по ступању на престо Анрија IV, у Француској је почео четворогодишњи период верских ратова између римокатолика и хугенота. Велики војвода од Тоскане, Фернандо I Медичи, пружио је у том рату пуну подршку Анрију IV — поред новчане помоћи, помогао је француском краљу и на диломатском и политичком плану[2]. Прво је убедио свог таста, војводу од Лорене и једног од претендената, да одустане од француског престола. С друге стране, папи Клименту VIII је обећао да ће Анри да се одрекне хугенотске вере и да ће исповедати римокатоличку веру (што је овај касније и учинио), у замену за папину подршку. Када је Анри IV коначно победио и осигурао свој положај на француском престолу, појавио се нови проблем: краљица Маргарита није могла да има деце, а непостојање наследника отварало је могућност за борбу око престола након Анријеве смрти. Уз помоћ папиног легата у Француској, Алесандра Медичија (будућег папе Лава XI), Фернандо је убедио папу Климента VIII да поништи Анријев брак са Маргаритом, како би француски краљ могао да се поново ожени. Анри је, међутим, одмах по поништењу брака дао својој новој љубавници, Анријет Д'Антраг, маркизи од Вернejа, писмено обећање да ће се оженити њоме, али су његови министри уз велике напоре успели да га наговоре да тражи од Анријет да му врати тај документ. Након тога, Фернандо је Анрију предложио за жену своју нећаку, Марију, која је већ била у поодмаклим годинама за удају за оно доба[3] — имала је пуних 25 година. Марија је до тада упорно одбијала све удвараче и просце зато што јој је једна калуђерица из Сијене у Тоскани за коју се говорило да је видовита, прочитала на длану да ће бити краљица[3]. Марија је била прилично сујеверна, тако да је чврсто веровала у ово пророчанство и стрпљиво чекала да се оно оствари[3].

За владаре Тоскане, удаја једне Медичи за једног Бурбона требало је да избалансира политичке утицаје у земљи, с обзиром да је Тоскана већ била везана уским породичним везама за кућу Хабзбурга преко Маријине мајке, Јохане од Аустрије[4]. Француска је с друге стране, у овом браку видела свој економски спас, те су преговори одмах отпочели. Французи су испрва тражили мираз у висини од милион златника[4], што је било готово једнако укупној суми њиховог дуга који су имали код Медичијевих — 1.174.147 златника[5]. Међутим, Медичијеви су одбили тај захтев и преговори су били на ивици слома. На крају, ипак се дошло до споразума — Маријин мираз од 600.000 златника био је највећи мираз који је икада једна принцеза донела у брак[4]. Од те суме, 300.000 се одмах одбило од дуга француске круне породичној банци, а других 300.000 златника Марија је понела са собом у Француску[5].

По завршетку преговора, раскошно венчање је обављено 5. октобра 1600. у Фиренци, у фирентинској катедрали. Младожења није био присутан и у самој церемонији заменио га је Маријин стриц, Фернандо I, који је у десној руци носио краљевску наредбу коју је потписао Анри IV. Млада је стигла пред катедралу у пратњи осамдесет кочија у којима се налазило 300 девојака обучених у бело. Том приликом Марија је добила и чувену Златну ружу коју је папа давао само католичким краљицама. Након венчања, у палати Медичијевих одржан је раскошан и импресиван банкет. Након тога, Марија се упутила морем ка Француској[6].

Први сусрет с Анријем IV

Долазак Марије Медичи у Лион. Питер Пол Рубенс (1623/5). Једна од 24 слике које су представљале сцене из Маријиног живота и којима је Рубенс украсио палату Луксембург.

Дана 19. новембра 1600. године, Марија Медичи, нова француска краљица, стигла је са флотом од 20 бродова у пратњи десетак борбених галија у марсејску луку[5]. Била је дочекана узвицима одобравања великог броја људи који је дошао да је сачека, као и салвама топова испаљеним у знак добродошлице. Краљевска галија на којој је путовала Марија истицала се по богатству и раскошности — грбови Француске и Тоскане који су се налазили на прамцу галије били су опточени драгим камењем: у изради цветова љиљана на бурбонском грбу коришћени су дијаманти, а рубини су представљали ронделе на грбу Медичијевих, а кабине су биле опточене слоновачом, златом и свилом[5]. Марија се искрцала у Марсеју, одакле је наставила пут ка Лиону. У Лион је стигла 3. децембра, а Анри је стигао шест дана касније[7].

Први сустрет супружника је учинио је да код обоје спласне првобитно усхићење. Марији, која је била 23 године млађа од Анрија, није се допала скроз бела брада њеног мужа, док је Анри очекивао да Марија буде лепша[8]. Међутим, након прве брачне ноћи коју је краљевски пар провео у Лиону, први утисци су се поправили. Анре Кастело у својој књизи о Марији Медичи наводи да се Анри касније изјавио[8]:

Обоје смо се изненадили. Ја сам увидео да је лепша него што сам мислио, а она је схватила да сам млађи него што је она помислила видевши моју белу браду.

Кардинал Алдобрандини, који је обавио венчање у Фиренци, стигао је у Лион 17. децембра како би још једном посветио овај брак. Марија је том приликом све присутне засенила величанственошћу и количином накита који је носила. Њена венчаница од фландријске чипке била је посута малим дијаментима и цветовима љиљана обрубљеним златом. Преко хаљине носила је љубичасти плашт који је такође био посут дијамантима и златним цветовима љиљана[9].

Ујутро 1. јануара 1601. године, Марија је краљу понудила као свадбени поклон дијамантски ланац вредан 16.000 златника[10]. Кад се славље завршило, требало је кренути ка Паризу. Међутим, Анри није кренуо са својом женом. Док се Марија са целокупном свитом лагано кретала ка Паризу, Анри је хитао својој љубавници Анријет д'Антраг.[10].

Живот на двору

Анријет д'Антраг, маркиза од Вернеја, омиљена љубавница Анрија IV.

Марију су, кад је коначно стигла у Париз 8. фебруара, чекала нова разочарања. Лувр није био ни близу предивним и удобним тосканским палатама. Француски краљеви су га у више наврата реновирали, међутим, нису успевали да побољшају удобност старог средњовековног дворца. Осим тога, његов положај у самом центру града чинио га је изузетно рањивим у случају побуне. Из тих разлога је педесетак година касније Луј XIV наредио изградњу Версаја[11].

Међутим, ту није био крај Маријиних разочарања. Неколико дана по доласку, краљ је увео Анријет у краљичине просторије и представио је као своју љубавницу и изразио жељу да је Марија укључи у своје дворске даме[12]. Анријет није била ни прва ни једина љубавница француског краља. Деца коју је Анри имао са њима и коју је признао налазила су се на двору и гајена су и васпитавана заједно са легитимним принчевима, тј. Маријином децом, док је Марија била присиљена да их зове својом децом[13].

Марија Медичи са дофеном, Лујем XIII (1603). Уље на платну, Чарлс Мартин (1562—1646). Музеј лепих уметности, Блоа.

Након прве еуфорије доласка, Марија је све више постајала свесна чињенице да није била прихваћена на француском двору. Исто као што се десило и са Катарином Медичи седамдесет година раније, за француски двор она је била само Италијанка и дебела банкарка са којом се краљ оженио само због њеног огоромног мираза[13]. Усамљена и разочарана, Марија је као једине пријатеље имала своју стару пријатељицу Леонор Галигаи и њеног мужа, Кончина Кончинија. Међутим, брачни пар Кончини ће само злоупотребити краљичино поверење и усамљеност и искористити га у своју личну корист.

Марија је вероватно још у Лиону остала трудна, тако да се већ 27. септембра 1601. године родио дофен Луј, будући Луј XIII. Два месеца касније, маркиза од Вернеја такође ће родити сина. Заједнички живот краљице и краљеве миљенице на двору био је врло тежак за обе. Изгледало је као да се обе надмећу у рађању — следеће године, 22. новембра 1602, Марија је родила Изабел, будућу краљицу Шпаније, а само два месеца касније, јануара 1603. Анријет д'Антраг је такође родила кћерку, Габријел[13]. Маркиза од Вернеја није имала никаквог поштовања према Марији — отворено је говорила да је Маријин син копиле, а да је њен син прави дофен, исмевала ју је иза леђа и спрдала се с њом имитирајући њен италијански акценат, док је Марија ћутела и трпела, што се одразило на њен карактер — постајала је из дана у дан све нерасположенија, хировитија и непријатнија[14].

Међутим, Анријет д'Антраг је убрзо била удаљена са двора захваљујући сопственој непромишљености. Године 1602. откривена је завера коју је предводио Шарл де Гонто, војвода од Бирона. Циљ завере био је да се убије краљ, да се његов брак са Маријом прогласи неважећим и да се дофен замени Анријетиним сином[15]. Своје намере завереници су заснивали на брачном обећању Анријети које је краљ потписао када је његов брак са Маргаритом де Валоа био поништен. Иако је краљ тада успео да повуче то обећање како би могао да се ожени с Маријом, завереници су га и даље сматрали важећим. Бирон је био погубљен, међутим, Анријет је успела да убеди краља у своју невиност[15]. Следеће године је откривена нова завера са истим циљем, али овог пута Анријет није могла да докаже своју невиност с обзиром да су у завери учествовали њени рођаци. Међутим, краљ је толико био слаб према маркизи од Вернеја, да јој је живот био поштеђен и било јој је дозвољено да се повуче на своје имање у Вернеју. Поврх свега, краљ јој је одобрио ренту од 20.000 златника. У сваком случају, Анријетин одлазак са двора донео је извесни мир међу супружницима, а сама Марија је коначно заузела место на двору које јој је припадало. Такође, Анри јој је дао и већа овлашћења, доделивши јој место у влади[15].

Међутим, слога је кратко трајала с обзиром да Анри није престајао са својим ванбрачним излетима. Такође, Анријева ванбрачна деца и даље су била одгајана заједно за Маријином децом: Луј, дофен, Изабел, будућа краљица Шпаније, Кристина, будућа грофица од Савоје, Никола, дечак који је умро са четири године, Гастон, војвода од Орлеана, и Анријет, будућа краљица Енглеске, расли су заједно са децом четири краљеве љубавнице. Свађе између супружника биле су све чешће, а ситуација све неподношљивија. Анријев министар, војвода Сили, веома често се налазио у улози посредника, стрпљиво слушајући жалбе час једне, час друге стране. Као резултат, након сваке свађе, Марија је данима била веома лоше расположена[16].

Године 1605. у Париз се вратила Маргарита де Валоа, прва Анријева жена. Након двадесет година изгнанства проведених у дворцу Усон, Маргарити је било дозвољено да се врати у Париз. Маријин дочек је испрва био прилично хладан, међутим, кад је видела да је мало остало од Маргаритине чувене лепоте, и да се бивша краљица и супруга њеног мужа према њој односи с поштовањем достојним једне краљице, срдачно ју је прихватила и ускоро су две жене постале веома добре пријатељице. Штавише, Маргарита је након своје смрти све своје поседе оставила младом дофену, будућем Лују XIII[17].

Смрт Анрија IV и регентство

Крунисање Марије Медичи (1622—1625). Питер Пол Рубенс. Уље на платну. Године 1621. Марија је подигла Палату Луксембург у Паризу, а Рубенс је добио задатак да ослика њене галерије са 24 слике које су представљале сцене из Маријиног живота. Ове слике сматрају се једним од најбољих Рубенсових радова.

Почетком 1610. Анри се припремао за рат са Хабзбурзима, мада разлози за то нису баш најјаснији[18]. Постоје два разлога која би могла бити узрок оваквог Анријевог става. Први је био Анријева опседнутост петнаестогодишњом Шарлот од Монтморенсија. Времешни краљ ју је 1609. удао за Анрија II Бурбонског, принца од Кондеа, с намером да на тај начин задовољи форме, а да му она буде увек на располагању. Међутим, Анри и Шарлот су побегли у Брисел, што је Анрија веома наљутило па је озбиљно запретио Хабзбурзима да ће напасти Фландрију уколико му не врате принца и његову жену. С друге стране, у холандској грофовији Берг дошло је до сукоба око наслеђа на престолу и Анри је у том сукобу бранио интересе противника Хабзбурговаца, иако су они били протестанти[16].

Било како било, до рата није дошло јер је Анри IV био убијен 14. маја 1610. године. Убио га је верски фанатик, Жан-Франсоа Равајак. Само дан раније, Марија је била крунисана у цркви Сен Дени у Паризу[18]. С обзиром да се краљ спремао у рат и она је требало да регентује у његово име, није желела да јој у краљевом одсуству било ко оспори то право, па је инсистирала да буде крунисана. Деветогодишњи Луј је постао краљ Француске, а Марија је постала краљица-мајка регенткиња. Након убиства Анрија IV, Марија је одмах сазвала скупштину на којој се већ следећег дана потврдио њен положај регенткиње. Следећих седам година, Марија ће владати Француском у име свог малолетног сина[19].

Портрет Кончина Кончинија. Данијел Димонстје (1574—1646). Лувр, Париз.

Међутим, Марија је и даље била под веома великим утицајем Леоноре Галигаи и њеног мужа Кончина Кончинија. Само три месеца по смрти Анрија IV, Кончино Кончини је постао маркиз од Анкра, а потом и члан Врховног државног савета и Савета финансија. Вртоглави успон Кончинија нанеће много штете Маријином угледу[19].

Маријина политика је ишла у правцу побољшања односа са Шпанијом и Хабзбурзима, па је зауставила припреме за рат са Фландријом на који се Анри спремао. Такође је почела да ради на уговарању два шпанско-француска краљевска брака — Луја XIII и Ане од Аустрије, кћерке шпанског краља Филипа III, и своје кћерке Изабеле и шпанског престолонаследника, будућег Филипа IV[20].

Маријина прошпанска политика наишла је на оштар отпор међу племством, међу којима се истицао Анри II Бурбонски, принц Конде. Према Кончинијевом савету, Марија је посегла за новцем из државне касе и купила мир од незадовољних племића[21]. Четири године касније, 1614, Луј је напунио 13 година и постао пунолетан, чиме је Маријино регентство приведено крају, међутим, Марија је и даље де факто наставила да влада[20]. Краљица-мајка се све више ослањала на Кончинија, чија је непопуларност све више расла из два разлога — био је странац и био је бескрупулозан. Анри II Бурбонски је 1616. дигао нови устанак који су подржали хугеноти, међутим, он се брзо завршио кад су Марија и он су склопили мир споразумом у Лудену. Међутим, незадовољство је и даље расло јер је Кончини остао на свом положају, тако да је Луј на крају одлучио да подржи незадовољне племиће и да раскине са својом мајком. Луј је тада организовао државни удар — Кончини је убијен 25. априла 1617, а Марија је протерана из Париза. Леонор Галигаи је такође била ухапшена, суђено јој је за вештичарење и осуђена је на смрт на ломачи[21].

Кардинал Ришеље

Кардинал Ришеље (1637). Филип де Шампањ (1602—1674). Национална галерија, Лондон.

Неколико дана након догађаја, Марију је посетио бискуп Лисона, Арман Ришеље, некадашњи Кончинијев штићеник. Био је послат са задатком да је замоли да напусти Лувр и Париз[21]. Марија је прво отишла у дворац Блоа са малом пратњом и великим делом личне имовине. Маријин живот у дворцу Блоа пролазио је без већих трзавица. Била је окружена својим дамама и службеницима, њени приходи су и даље били исти, тако да је живела лагодно и удобно. Са њом је био и Ришеље, који је одлучио да је прати у њеном изгнанству[22]. Убрзо је почела да одржава живу преписку са Шпанијом и Италијом, као и неким својим штићеницима који су живели у самом Паризу, у којој се углавном жалила на свог сина. Луј XIII је онда изоловао дворац Блоа створивши од њега прави затвор. Потом је удаљио Ришељеа из њене близине — прво га је послао у дијецезу Лисон, а потом у Авињон[22].

Краљев миљеник, Шарл д'Албер, војвода од Лина, импровизовао је лажну преписку Марије која је навела Луја да поверује да Марија кује заверу против њега[23]. На тај начин убедио је Луја XIII да појача блокаду тако да је Марија буквално постала затвореник чије се кретање ограничавало само на дворац Блоа. Две године касније, 21. фебруара 1619. Марија Медичи је успела да побегне из Блоа у Лош где ју је чекао војвода од Епернона[23].

Луј је одмах послао казнену експедицију на војводу од Епернона, али је такође позвао и Ришељеа из изгнанства како би преговарао са Маријом. Коначно, након дугих преговора, Марија је пристала да се помири са сином. У Туру, у дворцу Кузје, 5. септембра 1619. године састали су се Луј XIII и његова мајка ради измирења. Том приликом Луј је Марији понудио управу над Анжуом и дозволу да се настани у малом граду Анже. Међутим, Марија је желела да се врати у Париз и да поново добије место у Краљевском савету. Луј се дуго опирао, али је ипак пристао и допустио јој да присуствује заседањима савета, међутим, није јој дао право гласа[24].

Марија је 1621. године почела са изградњом нову палате с друге стране Сене, под именом палата Медичи. Данас се та палата зове палата Луксембург. За њену изградњу коришћен је мермер донесен из Италије, намештај је направљен од најбољег дрвета, а најзначајније просторије декорисао је Рубенс[25]. Радови су завршени 1623. или 1624. године.

Марија је потом употребила своје контакте и издејствовала проглашење свог штићеника, Ришељеа, за кардинала, а убрзо након тога, успела је да постигне и његов улазак у краљевски савет. На овај начин мислила је да ће имати његову подршку али је убрзо увидела своју грешку[26]. Након смрти војводе од Лина 1621. кардинал Ришеље је успео да задобије милост краља, а наредне године заузео је де Линово место краљевог првог министра[25]. Одмах је почео да спроводи спољну политику која је била у супротности са Маријиним ставовима — прекинуо је добре односе са Хабзбурзима који су владали Аустријом и Шпанијом, а након победе над француским хугенотима, хтео је да се удружи са немачким протестантима у борби против Хабзбурга. Новембра 1630. дошло је до онога што се у француској историји назива Даном преварених (Journée des dupes) одосно до директног сукоба краљице-мајке и првог министра, у присуству краља, и том приликом, Марија је затражила од свог сина да отпусти првог министра. Луј се повукао у Версај, и изгледало је као да ће удовољити мајчиној жељи, међутим, краљ је на крају ипак подржао свог првог министра, а Марија Медичи је опет била изгнана, овај пут заувек. Никад се више није вратила у Француску, нити је видела свог сина[25].

Изгнанство и смрт

Напустивши Француску, Марија се упутила у Монс, где је затражила азил од своје рођаке која је владала Нозоземском, Изабел Кларе Еугеније, кћерке шпанског краља Филипа II и Изабеле Валоа, кћерке Катарине Медичи. У Низоземској је била примљена са свим почастима. Убрзо је почела да планира повратак у Француску у пратњи војске и збацивање Ришељеа[27]. С тим циљем, у Низоземској је продала велики део свог накита. У Бриселу јој се придружио њен други син, Гастон, војвода од Анжуа. Међутим, кад је Гастон ушао у Француску са војском коју су окупили он и његова мајка, Ришеље му је послао у сусрет француску војску која га је потукла до ногу. Гастон је потом напустио своју мајку и у жељи да добије опроштај од краља, прихватио да се казне сви они који су му помогли. Ришеље се оштро обрачунао са свим завереницима, а у Француској је конфисковао све Маријине поседе и тако је оставио готово без прихода[28].

Марија је напустила Низоземску и упутила се у Уједињене провинције (данас Холандија), где ју је кнез од Оранжа примио са свим почастима. Марија је почела да има финансијских проблема. Извори прихода су се нагло смањили — француски поседи су били конфисковани, накит који је имала био је готово сав продат, а рента коју јој је слао њен зет, шпански краљ Филип IV, све ређе је стизала, тако да је почела да се задужује. Кнез од Оранжа је великодушно покрио део њених дугова, међутим, Ришеље је преко француског амбасадора у Уједињеним провинцијама вршио велики притисак захтевајући да се краљица-мајка протера, тако да је на крају Марија морала да крене даље[28].

У новембру 1638. године Марија Медичи је стигла у Енглеску где је наишла на хладан пријем свог зета, енглеског краља Чарлса I за ког је била удата њена најмлађа кћерка, Анријет. Сместила се у дворац Сент Џејмс у Лондону. Присуство једне прогнане краљице ватрене римокатолкиње није било добро дошло у протесантској Енглеској, тако да је Чарлс I одмах писао Лују XIII и тражио од њега да допусти њен повратак у Француску, као и да јој што пре пошаље новац у Лондон како би могла да подмири дугове и одржи ниво. Ришеље није дозволио Маријин повратак у Француску, а Луј је послао 100.000 фунти у Лондон, међутим, до Марије је стигао само део ове своте[29].

У Лондону су почели немири који су били увод у Енглески грађански рат (1641—1651), тако да је Марија морала да напусти Енглеску. Отишла је у Немачку, у Келн, јер је кнез изборник Келна био једини који је хтео да је прими захваљујући интервенцији папе Урбана VIII[29]. Њено здравље, као и финансијско стање, били су озбиљно нарушени. Живела је у крајњој беди те је била присиљена да прода последње комаде накита које је имала. Изгубила је много на тежини, а ногу јој је напала болест еризипел (црвени ветар) која се касније претворила у гангрену. Кад су лекари предложили ампутацију ноге, одлучно је одбила и почела да се спрема за смрт. Написала је тестамент — оно мало што јој је остало, поделила је између своје верне служавке, Катрин Селваж, папе и немачког изборног кнеза. Умрла је 4. јула 1642. године у шездесет деветој години[30].

Луј XIII је хладно примио вест о смрти своје мајке. Осам месеци касније, 9. фебруара 1643, дозволио је преношење Маријиних посмртних остатака у Француску, где је била сахрањена у Сен Денију[30].

Библиографија

Литература

• Lorenzo de' Medici. Los Médicis. Nuestra historia. María de Médicis Plaza Janéz, Barcelona, 2002, стр. 163-191.

Референце

1. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 166 2. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 167 3. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 165 4. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 164 5. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 163 6. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 164—165 7. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 168 8. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 169 9. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 169—170 10. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 170

11. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 172—173 12. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 173 13. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 174 14. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 175 15. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 176 16. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 177 17. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 176—177 18. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 178 19. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 179 20. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 180

21. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 181 22. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 182 23. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 183 24. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 184—185 25. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 186 26. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 185 27. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 187 28. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 188 29. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 189 30. Los Médicis. Nuestra historia. стр. 190