Мара Бранковић
 |
| Мара Бранковић, Есфигменска повеља (1429) |
| Лични подаци |
| Датум рођења | око 1412. или око 1417/1418. |
| Датум смрти | 14. септембар 1487. |
| Место смрти | Јежево |
Мара Бранковић (рођена око 1412. или 1417/18, умрла 1487 у Јежеву) је била кћерка српског деспота Ђурђа Бранковића и једна од жена османског султана Мурата II. Након Муратове смрти, вратила се у Србију, где је одбила брачну понуду последњег византијског цара, Константина XI Палеолога. Уживала је велико поштовање и имала је знатан утицај како на свог мужа, Мурата II, тако и на његовог наследника, Мехмеда II Освајача, који је она користила како би помогла и заштитила хришћане у Османском царству. Мехмед јој је доделио неколико поседа, између осталих и онај у Јежеву (данас Дафни у Грчкој, југоисточно од Солуна[3]) одакле је неуморно деловала све до своје смрти 1487. године.
|
Садржај
|
Извори
Основни извори у којима се могу наћи подаци о животу Маре Бранковић јесу дела византијских историчара Дуке, Сфранцеса и Халкокондила који су стварали у другој половини 15. века[4]. Од српских извора најзначајнији појединачни извор су Јаничареве успомене, који је крајем 15. века саставио Константин Михаиловић из Островице. Марин лин сачуван је на Есфигменској повељи коју је деспот Ђурађ Бранковић издао манастиру Есфигмен на Светој гори 1429. године. Њен спомен присутан је и у другим дипломатчким споменицима.
Порекло и породица
 |
| Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи 1429. године |
Мара Бранковић је била кћерка деспота Ђурђа Бранковића који се женио два пута, и то први пут, по свој прилици, трапезунтском принцезом, сестром Јована IV Комнина (1429—1459), а затим Ирином Кантакузином, кћерком Теодора Кантакузина и унуком византијског цара, Јована VI Кантакузина.
Ђурђев први брак познат нам је само посредно. Познато је да се 1408. помиње његова ћерка Јелена која је била већ одрасла особа будући да је била у кореспонденцији са Дубровчанима. Јелена се пак после склапања другог Ђурђевог брака више не спомиње, а не спомињу је ни српски родослови. Ипак, да је Ђурђева прва невеста била трапезунтска принцеза из династије Великих Комнина произилази управо из једне вести о султанији Мари коју је касније забележио византијски историчар Сфранцес. По његовим речима, Мара је била истовремено и рођака трапезунтског владара Јована IV Комнина и византијског цара Константина XI Палеолога. Самим тим, у историјској науци се сматра да је Ђурђева прва супруга била трапезунтска принцеза[1].
Друга Ђурђева супруга била је већ поменута Ирина Кантакузин, представница једне од најзнаменитијих византијских племићких породица 14. и 15. века. Свадба је била прослављена 26. децембра 1414. године уз присуство деспота Стефана и угледног дубровачког посланства. У српским средњoвековним изворима Ирина је остала позната као Јерина, а у народној традицији, супротно својој историјској улози, као Проклета Јерина, тако да се слободно може рећи да је запамћена више него иједна друга српска средњoвековна владарка[2].
Ђурађ је имао седморо деце (четири сина и три кћерке), али се не може са сигурношћу утврдити која су деца била из ког брака. Често се сматра је да су Мара и Јелена биле деца трапезунтске принцезе, а Тодор, Лазар, Стефан и Катарина (такође и Кантакузина) Иринина деца, док се за Гргура не зна са сигурношћу да ли је био дете из првог или другог деспотовог брака1. Уколико се прихвати да је Мара била Ђурђева ћерка из првог брака, њено рођење се датује у 1412. годину с обзиром да се Ђурађ Ирином оженио 1414. године[6]. С друге стране, ако се Мара посматра као ћерка Ђурђа и Ирине, у том случају њено рођење се датује у 1417. или 1418. годину[7]. Сматра се и да је Мара име добила по својој баки Мари Лазаревић, ћерки кнеза Лазара и кнегиње Милице Хребељановић, и супрузи Вука Бранковића[8].
О Мариној младости не зна се много. Захваљујући документима из Дубровачког архива познато је да је у септембру 1426. посетила Дубровник. Наиме, њен отац Ђурађ је у то време управљао Зетом у име свог ујака деспота Стефана Лазаревића и одржавао је добре односе са Дубровачком републиком. Дубровчани су примили у свој град будућег деспота и његову породицу 24. септембра 1426. године при чему су Бранковићи и њихова пратња били богато даровани и гошћени[9].
У турском харему
Прилике у Србији у првој четвртини 15. века
Спољнополитичке прилике у којима се налазила Српска деспотовина биле су изванредно тешке будући да је држава била укљештена између надмоћних суседа: Угарске краљевине и Османског царства. Деспот Стефан је и краљу Угарске и османском султану дуговао вазалну заклетву, а одржавање равнотеже између две зараћене силе било је све теже. Ђурађ Бранковић је изненада позван из Зете у Београд пошто је деспот Стефан Лазаревић 19. јула 1427. преминуо недалеко од Крагујевца. Угарски краљ Жигмунд Луксембуршки (1387—1437) је уговором у Тати из маја 1426. признао Ђурђа за наследника безчедног Стефана, али је Ђурађ заузврат морао да прихвати тешке обавезе, између осталог и враћање Угрима Београда, Голупца и Мачве. Односи са Османлијама били су још захтевнији и опаснији будући да су се султанове војне постаје и провинцијски великодостојници већ налазили по јужним српским градовима и трговима. Поред тога, војска Мурата II је још 1425. провалила у Србију и од тада мира са Османлијама није било, тако да је чак и сахрана деспота Стефана Лазаревића у његову задужбину, манастир Ресаву, морала да се обави на брзину, у страху од блиских сусрета са турским одредима[10]
На вест о деспотовој смрти, угарски краљ Жигмунд је кренуо ка Београду како би обезбедио испуњавање споразума у Тати, док је султан Мурат II већ почетком септембра лично заузео Крушевац и опсео највећи рударски центар средњoвековне Србије, Ново Брдо. Услед доласка зиме султан је подигао опсаду Новог Брда, али исто тако, и краљ Жигмунд је одлучно пружио помоћ свом вазалу Ђурђу. Цена угарске помоћи била је предаја Београда, мада је нови српски деспот ипак задржао Мачву[11]. Заједничке српске и угарске снаге однеле су победу над турским одредом код Раванице, међутим, већ следеће, 1428. године Турци су тешко поразили угарске снаге код Голупца2. Међутим, за опстанак на престолу, као и за опстанак саме деспотовине, Ђурђу Бранковићу је било потребно одобрење султана. С друге стране, султан Мурат II је захтевао да му се Србија непосредно покори што је усталом била уобичајна пракса у случају смрти вазала који, као деспот Стефан, није оставио директно потомство. Ипак, султан је био привремено задовољен добијањем Голупца и у мају 1428. је пристао да призна Ђурђа за новог владара Србије. Заузврат, деспот је постао и султанов вазал поd још тежим условима од оних које је морао да поштује деспот Стефан са обавезом плаћања годишњег данка од 50.000 дуката и слања 1.000 и 2.000 опремљених коњаника као помоћне чете које је морао да предводи лично један од синова новог деспота[12][13].
Деспот Ђурађ је покушавао Србији да обезбеди мир, те је стога морао да балансира између Угара и Турака и да и са једнима и другима одржи добре односе[13]. Да би то постигао, посегао је и за склапањем политичких бракова — удао је своје две кћерке за владаре двају супротних страна — Катарина (такође позната и као Кантакузина) је 1433. удата за грофа Улриха Цељског[13], братића Варваре, жене угарског краља Жигмунда, док је Мару, према Дуки[18], запросио сам султан Мурат II.3.
Султанова просидба
 |
| Мурат II |
Обећање удаје деспотове ћерке за султана било је изнуђено и Ђурађ у почетку није журио са испуњавањем договора. Један од разлога може бити и Марина младост, ако узмемо у обзир да је била рођена тек 1417. или 1418. у браку са Ирином. С друге стране, Порта се стално мешала у међусобице међу балканским владарима и великашима, а 1432. одмах по истеку примирја са Угарском, Мурат II лично је провалио преко Дунава у Влашку. Непосредно пре овог похода, владала је неизвесност хоће ли се султан можда упутити и на Србију[15]. У таквој ситуацији Ђурађ је попустио и у марту 1433. обнародовано је да ће се Мара удати за Мурата II. По Дуки и каснијим османским историчарима иницијатива је дошла са деспотове стране. Ашик-паша Заде (умро 1481) записао је како су деспотови емисари султану пренели следећу поруку: Царе, господине, прими моју кћер за своју џарију, као што је твој дед Бајазит узео био од нас девојку.[16] Марина удаја била је прилика да деспот закључи нови споразум са Османлијама. Већ јуна 1433. године султан је послао свог великог везира, Саруган-пашу, на преговоре о миразу. По Византинцу Дуки договорено је да Мара у мираз донесе султану велики део Србије као и огромне количине злата и сребра[18]. Међутим, судећи по турским дефтерима и каснијој одлуци Муратовог сина, Мехмеда Освајача, да након Муратове смрти деспоту уз Мару врати и две жупе, Топлицу и Дубочицу (на горњој Јужној Морави), биће да су те две области уступљене султану већ 1433. године. Поред тога, деспот је морао да да и богате дарове члановима Порте и турским дипломатама[17]. Пошто је Мара имала тек петнаестак година венчање није одмах обављено, што је била привремена, али краткотрајна утеха за њену породицу[16].
Султан је био 15 година старији од Маре[18] и већ је имао и неколико жена и конкубина, као и наследника, будућег Мехмеда II Освајача, којег му је три године раније подарила робиња највероватније грчког порекла, Хума Хатун[19]4. Иако је брак већ био уговорен, венчање је морало да сачека, при чему оклевање Бранковића није било једини узрок. Наиме, 1435. истекло је трогодишње примирје између Угарске и Османлија, што је поново довело Србију у тешку позицију. Како Лаоник Халкокондил приповеда, султан је услед Ђурђевог одлагања слања Маре на османски двор управо 1435. почео да опрема војску на Србију. Иако је поменути поход био на крају усмерен на Албанију, у лето 1435. деспот је поново послао на Порту емисаре са молбама и богатим даровима. Порта је сада отворено затражила Марин долазак као јемство да ће деспот овога пута извршити претходни договор. По каснијој традицији коју је крајем 16. века забележио Дубровчанин Мавро Орбин, Ђурађ је најзад пристао да пошаље ћерку тек када га је на то охрабрила деспотица Ирина. Ирина је тако мужу улила веру да је слање ћерке, иако веома тежак, исправан и неизбежан државнички потез[20]. Тек у јесен 1435. године султан је послао румелијског беглербега Сараџи-пашу у Србију да доведе Мару у Хадријанопољ (Једрене), тадашњу престоницу Османског царства у Европи[18]. Турски извори су забележили како је Сараџи-паши у Смедереву приређен дочек голем без краја и конца. Поред територијалних уступака, које је султан приграбио још 1433, деспот је сада морао да да и пребогат мираз који је, по проценама савременика, дубровачког доминиканца Ивана Стојковићу и бургундског племића Бертрандона де ла Брокијера, вредео између 600.000 и милион златних дуката. По Стојковићу, деспот је уз Мару дао мираз од 400.000 у новцу и 200.000 у невестиној одећи и новцу. У складу са правилима османске дипломатије, и султановим посланицима следили су издашни дарови[21]. Преговори су завршени тако што је Сараџа-паша загарантовао деспоту мир. Мара је отишла из Смедерева 4. септембра 1435. у пратњи своја два млађа брата, престолонаследника Гргура и Стефана, док је Ђурађ остао у својој новосаграђеној престоници.
Живот на турском двору
Венчање је обављено у Једрену уз велико славље и према муслиманским обичајима у присуству Марине браће, иако су османски историчари тврдили да султан није приредио свадбено славље зато што је желео тиме да омаловажи Мару и њеног оца, кога је, како каже Ашик-паша Заде, сматрао за неверничког спахију. Османски извори даље наводе како је султан прихватио Мару за жену тек по савету својих великодостојника и није желео ни да прими мираз од деспота. После свадбе наследник српског деспота, Гргур Бранковић, послат је кући с даровима, док је млађи Стефан задржан као талац, још један залог доброг владања деспота Ђурђа[22].
С друге стране, према византијском историчару Дуки, султан је веома волео Мару, како због њене лепоте, тако и због њене образованости. Мара је врло брзо научила правила понашања у царском харему. Као Ђурђева ћерка имала је извесне привилегије на турском двору тако да је остала верна својој хришћанској вери и бринула се о хришћанима у својој околини, али је такође вршила улогу посредника између свог оца и султана, и убрзо је стекла углед на турском двору због своје лојалности интересима свог мужа[18]. Убрзо после боравка у Једрену, послата је у малоазијску престоницу Брусу где се налазио један од Муратових харема са педесетак жена. Раздвојена је од брата Стефана, чије место боравка у овом периоду нам није познато, али су млади Бранковићи остали у контакту. Познато је да су 1439. заједнички писали оцу. Није познато како су проводили ово време и каква су искуства стекли. За Мару се зна да се заветовала да се више никада неће удавати ако се икада извуче из неверничког ропства. Што се Стефана тиче, он је живео у некој врсти училишта заједно са бројним таоцима из других балканских владарских и племићких кућа. Свакако није без разлога то што је у каснијем животу Стефан био најнепомирљивији противник Турака међу деспотовом децом[23].
Први пад Смедерева и деспотовине
 |
| Смедеревска тврђава, поглед из ваздуха |
Међутим, децембра 1437. године умро је угарски краљ Жигмунд и наследио га је његов зет, аустријски војвода Албрехт Хабзбуршки. Када је 6. јула 1439. дошло свечаног проглашења уније источне и западне цркве у фјорентинској катедрали, Турци су знали какву политичку тежину има овај догађај и одлучили су да нападну Угарску као као главну силу која им је могла правити сметње. Мада Фирентинска унија из 1439. није примењена ни у Византији, чији је цар Јован VIII Палеолог, био потписник и присталица, Османлије су сумњале и на српског деспота. Српски посланици нису присуствовали концилу у Ферари и Фиренци, нити је српска црква прихватала унијатску политику византијског цара. Штавише, деспот је чак одбијао да се писмено изјасни о идеји уније. Ипак, Турци су решили да рашчисте и ситуацију у Србији, слутећи да би деспот Ђурађ био на страни хришћанске лиге и јер су им били сумњиви његови односи са Мађарима[24][13].
Године 1438. Мурат је вршио притисак на Мару да утиче на свог оца како би овај прекинуо све односе са Угарима[25]. Ђурађ Бранковић је уверавао султана у своју неутралност, али истовремено није дозволио турској војсци која је пошла у поход на Угарску да прође неометано преко Србије нити је желео да се придружи султану у том походу[26]. Турци су упали у источну Србију 1438. године и освојили Борач и Раваницу, а већ у пролеће 1439. били су подно зидина Смедерева[26][28]. Опсада је трајала три месеца. Браниоци Смедерева, међу којима су се налазили и Марин брат Гргур који се још 1435. године вратио у Србију, као и њен ујак, Тома Кантакузин, храбро су се борили све док их глад није натерала на предају 18. августа 1439. године[25]. Скоро цела Србија пала је под османску власт. Деспот Ђурађ је држао још само Зету и Ново Брдо на југу са својим драгоценим рудницима злата и сребра5[28]. Следећи турски напад био је усмерен на угарски Београд који је султан лично напао у априлу 1440. године. Иако је несразмера између браниоца и нападача била упечатљива, опседнути Београд се и без помоћи из Угарске одржао све до касне јесени када је султан наредио повлачење. Ипак, турски пљачкашки упади преко Саве и Дунава донели су толики плен да је учесник у походу, историчар Ашик-паша Заде са правом записао: Тада говораху да од исламског постања оваквог успешног боја није било.[29].
Иако је поход на Београд био неуспешан, ипак прилике у хришћанском табору нису биле повољне. Деспот Ђурађ је пред турским налетима 1439. побегао у Угарску како би одатле организовао борбе за обнову деспотовине. Међутим, краљ Албрехт је умро 27. октобра 1439. тако да је у Угарској дошло до борбе око престола. Ђурађ је, као један од најбогатијих барона Угарске, кандидовао свог сина Лазара Бранковића за новог угарског краља, али је у борби за круну св. Иштвана превагу однела струја која је подржавала пољског краља Владислава Јагелонца. Као ниви краљ Угарске, млади Владислав почео је да сузбија противнике. Стари деспот је тако остао и без неколико имања у Угарској и у пролеће 1440. је преко Фурланије, Венеције и Дубровника стигао у Зету.
Ослепљење Стефана и Гргура
Деспотове потезе пратио је са негодовањем султан Мурат II који је решио да се Ђурђу освети преко његове деце. Престолонаследник Гргур био је ухваћен у Смедереву 1439. и послат је у Једрене где су га чекали Мара и Стефан. Чак и у таквим приликама принчеви су почели преписку са оцем Ђурђем који је боравио у то време у Бару. Синови су наводно обавештавали деспота о свим дешавањима на османском двору. Султан је сазнао за ову кореспонденцију и уценио деспотову главу, док је Баранима нудио бројне награде уколико му издају деспота. Деспот је прозрео да му сада животна опасност прети и од сопствених поданика па је, изговарајући се да иде у лов, прво побегао у Будву, а затим у иноверну Дубровачку републику где је средином априла 1441. најзад нашао безбедно уточиште[30]. Недуго затим, деспота и његову породицу задесила је велика несрећа: Марина браћа Гргур и Стефан била су оптужена да се у тајности дописују са својим оцем, па су по султановом налогу ухваћени и бачени у тамницу на Ускрс 16. априла 1441[31], а потом одведени Токат у Малој Азији, где су одувек држани опасни политички заточеници. Ту су Гргур и Стефан били ослепљени 8. маја 1441. године[32][25]. По млађем савременику догађаја, Константину Михаиловићу, Марина интервенција код султана на кога је она имала знатан утицај, стигла је прекасно да спречи злу судбину њене браће. Султан је наводно тајно, да Мара не сазна, послао гласника са наређењем да се султанијина браћа ослепе[31]. Када је Мара сазнала бацила се мужу под ноге и успела је да га обрлати речима: И тако су твоји сужњи и заробљеници, и после ћеш моћи да учиниш што будеш желео. Мурат је затим послао другог гласника али је овај стигао прекасно да спречи ослепљење српских принчева. Заузврат, султан је наредио и да се џелату, који је тако журио са извршењем казне, такође ископају очи[33]. Каснији извори наводе да је прави разлог њиховог ослепљења био султанова љубомора на њихове успехе у лову[34].
Деспот и његова супруга Ирина су тек касније сазнали за ослепљење синова. У време када су Гргур и Стефан ослепљени, Ђурађ је још увек боравио у Дубровнику и пратио даље вести. После дуготрајне опсаде 27. јуна 1441. Турци су заузели и Ново Брдо, а затим су, делимично и због присуства деспота у Републици св. Влаха, почели са притисцима на Дубровчане. Дубровачки Сенат није попуштао пред навалама султанових емисара да им се изручи деспот Ђурађ, али је и поред тога владар без државе био свестан свог неодрживог положаја. Након што су Ђурађ и његови пратиоци депоновали огромно богатство у новцу, племенитим металима и личној имовини[35]. Деспот је 26. јула 1441. напустио Дубровник и преко Сења се вратио у Угарску, где су његови посланици дирљивом беседом дирнули младог краља Владислава који је пристао да се измири са старим деспотом. Владислава је као угарског краља признао и Ђурђев зет, гроф Улрих II Цељски. Најпосле, папским посредовањем решен је 1442. и највећи сукоб у Угарској, спор између новог краља Владислава и краљице Јелисавете, удовице Албрехта Хабзбуршког, која је била мајка малолетног Ладислава, легитимног претендента на престо рођеног после очеве смрти 1440. Победе над Турцима ердељског војводе Јаноша Хуњадија, остварене управо 1441. на територији некадашње деспотовине, вратиле су веру у успешну борбу Угарске против Османлија[36][37].
Сегедински мир
Папа Евгеније IV најпосле је посебном булом 1443. позвао на рат против неверника. Повеља је добрим делом била илустрована тешким примерима из живота деспота Ђурђа. Крајем фебруара и почетком марта 1443. у Будиму је био одржан Државни сабор Краљевине Угарске на коме је и деспот, са сузним очима, надахнуто говорио о последицама турских освајања и о судбини својих синова. Ђурађ је позвао Угре да се уче на примерима других и понудио је велику суму новца и лично учешће у будућем походу против Турака[38]6. Крсташка војска, коју су предводили краљ Владислав, војвода Хуњади и деспот Ђурађ, крајем септембра 1443. прешла је Дунав код Београда и однела неколико важнијих победа, а потом преко Ниша и Пирота је у децембру стигла до утврђене Софије која је била заузета и спаљена. Најпосле, средином децембра 1443. усред велике зиме и недостатка намерница, крсташка војска се суочила са одлучним турским отпором код трга Златице између Балкана и Средње горе. Краљ Владислав је наредио повлачење, док је Ђурађ безуспешно покушавао да испослује да војска бар презими на територији Србије. У фебруару 1444. изморена војска се вратила у Будим, али су краљу Владиславу убрзо почеле да пристижу честитке и нови планови за даљи рат против Турака[40]. Мурат се веома био забринуо оваквим развојем догађаја, као и новим антиосманским покретима у Албанији, Мореји, рудничким градовима Србије и Караманији, те је брже боље пожурио да понуди савезницима мир. Као посредника за отпочињање преговора са Угарском, изабрао је своју жену, Мару[41]. Марта 1444. године, Марин гласник, грчки монах, стигао је у највећој тајности у Дубровник, затим је бродом који је сенат обезбедио отпловио до Сплита, а одатле на коњу директно у Угарску како би се сусрео са Мариним оцем и замолио га у Марино име да посредује повољно у султаново име на угарском двору. Заузврат, султан му је понудио враћање целокупне Србије, као и његова два слепа сина[42], на шта је Ђурађ, након поновљених турских понуда, пристао[43]. Задобивши за своју позицију Јаноша Хуњадија тако што му је уступио неке своје поседе у Мађарској, уз његову помоћ српски деспот Ђурађ Бранковић је издејствовао склапање десетогодишњег мира у Сегедину између Османског царства и Угарске. По том споразуму, српском деспоту је враћено Смедерево и цела Србија са своја 24 града, а султан је пристао да плати 100.000 фиорина одштете Мађарима и обавезао се да пошаље угарском краљу 25.000 војника у борбама против његових непријатеља[41]. Једини уступак учињен султану био је да му Србија и даље плаћа стални годишњи данак[41]. Међутим, овај мир су главни актери са хришћанске стране различито схватали. Док је деспот у Сегединском миру видео гаранцију за обнову деспотовине, које угарска страна није спомињала, дотле су краљ Владислав и папски легат, кардинал Чезарини, сматрали споразум погодним средством да се добије на времену ради окупљања нове крсташке војске. Поред тога, Сегедински мир такође је изазвао велико негодовање у целом хришћанском свету[44].
Муратове последње године
Ипак, иако су деспот и Хуњади били за склапање и одржавање мира са Портом, дотле је млади краљ Владислав био под утицајем ратоборне струје. Док је Владислав уз подршку ватреног Чезаринија позвао угарске бароне већ 4. августа у нови крсташки рат, деспот је одмах по закључивању мира напустио Сегедин и већ 22. августа 1444. се вратио у Смедерево. Султан је сада чак био вољан да деспоту препусти и Крушевац и Голубац, градове који се 1439. и нису налазили под српском влашћу[45]. Било како било, деспот је остао по страни новог крсташког рата који је краљ Владислав повео надајући се да ће Мурата у Малој Азији задржати нова побуна караманијског емира. Деспот је узалуд саветовао краља Владислава да се не упушта у лоше припремљен поход, док су се краљу придружили Хуњади, жељан обећане му Бугарске, и влашки војвода. Са друге стране, Мурат се ноћу, тајно пребацио преко Босфора користећи, по неким гласинама, услуге Ђеновљана који су превезли турску војску по цени од једног златника по човеку. Већ 10. новембра 1444. године, султан је сачекао крсташку војску код Варне на црноморској обали и у бици је потпуно уништио војску хришћанског савеза. У борби су страдали и кардинал Чезарини и краљ Владислав чија је одсечена глава послата у посуди напуњеној медом у стару османску престоницу Брусу. Победа код Варне, где се Хуњади бекством спасао погибије, осигурала је османску превласт у југоисточној Европи[46][49].
Готово непосредно након битке код Варне, победоносни султан Мурат II се повукао са престола који је оставио свом тринаестогодишњем сину, Мехмеду II, који је требало да влада под туторством великог везира Халил-паше[49]. Мурат, који је одувек био склон верском мистицизму, повукао се у малоазијску Манису, а са њим је отишла и његова миљеница Мара. Међутим, и поред тога Мурат је имао извесан утицај у управи што се очитава из два случаја у којима Дубровчани сведоче не само о Муратовом, већ и о утицају Маре Бранковић на Порту. Наиме, после обнове деспотовине, Ђурађ Бранковић је био лојалан вазал султану, а његове добре односе са Портом, односно посредничке способности, покушавали су да искористе Дубровчани. Деспот, за кога се каже да је захваљујући посредовању царице Маре могао много тога да учини код Мурата, покушао је да 1446. помири Дубровчане и војводу Стефана Вукчића. Такође, Дубровчани су 1447. посебном повељом султана Мурата и његовог сина Мехмеда ослобођени одређених обавеза према Османлијама. У Републици св. Влаха овакав исход је схватан као последица великог Мариног утицаја како на мужа тако и на пасторка[47].
Ипак, Османском царству недостајала је искусна владарска рука, тако да се Мурат II на инсистирање великог везира, Халил-паше, вратио се на престо 1448. године[50]. Мурат II је поново умирио Анадолију и 1448. поново потукао Хуњадија, овога пута на Косову, да би се након ових подвига вратио мирном животу. Крајем 1448. Мурат је организовао свадбу која се три месеца славила, женидбу Мехмеда II са једном турском принцезом из југоисточне Мале Азије. Негде у то доба Мурат II почео је доста да пије, а 1449. провео је у Једрену окружен научницима и песницима[48]. Већ 3. фебруара 1451. године Мурат II умро је од можданог удара у четрдесет седмој години живота[34].
Повратак у Србију
 |
| Ђурађ Бранковић са породицом на Есфигменској повељи 1429. године |
Мара је искрено ожалила свог мужа, а кад је жалост прошла, јавила јој се жеља да се врати у своју земљу, међу свој народ и у своју породицу. Нови султан, деветнаестогодишњи Мехмед II, који је по други пут опасао Османову сабљу7, веома је поштовао и уважавао Мару[3][41]. Мехмедова мајка је умрла 1449. године, и он се током целе своје владавине односио се према Мари као према другој мајци8[34]. После султанове смрти, по турској традицији, сви спољнополитички споразуми били су ништавни док их не потврди нови владар. Због тога су посланици из вазалних држава похрлили на султанов двор, између осталих и посланство старог деспота Ђурђа Бранковића. Деспот је и даље морао да плаћа 50.000 дуката годишњег данка и да шаље 1500 коњаника по потреби. Султан Мехмед је са своје стране обећао да ће поштовати мир докле год је жив Ђурађ и његов син Лазар, који је већ у то време важио за очевог наследника. Српско посланство је покренуло и питање повратка ћерке Маре из султановог харема. Иако је познато да је Мехмед поштовао своју помајку, византијски историчар Дука записао је како је Мехмед Мару хтео да уда за једног од својих слугу, али се плашио да би деспот могао да призове Угре у помоћ. По Халкокондилу Мехмед је одлучио да отпусти Мару кући знајући да ће то причини њеном оцу велику радост. Млади султан је Мару и српско посланство богато обдарио, а Марин повратак у очевину Дубровчани су у писму упућеном деспоту назвали правим тријумфом [51][3][52]. Мехмед је искористио Марин повратак у Србију да обнови мировни споразум са српским деспотом[3] и да да Србима, преко Маре, на управу Топлицу и Дубочицу[41]. Деспот је обнову споразума радо прихватио[51], јер је био свестан османске јачине и својски се трудио да Србију сачува од разарања и да јој обезбеди мир[41]. Мехмед је такође обновио на почетку своје владе уговоре и са осталим суседима, желећи да тако себи да времена да се потпуно снађе у пословима и учврсти личну власт[41]. Извесно је такође да је српски деспот допринео[56]. и склапању трогодишњег мировног споразума 20. септембра 1451. између султана и Јаноша Хуњадија, регента малолетног угарског краља.[3].
Просидба византијског цара
Мара је у родној Србији постала позната и веома цењена. У целом хришћанском свету била је позната као султанија или емериса (емирова удовица) или чак као царица (imperatrix)[51], а за свог оца представљала је вредан адут у дипломатији. Убрзо је стигла нова брачна понуда — овај пут од самог византијског цара, Константина XI Палеолога који је био скоро постао удовац по други пут, а осим тога, био је без деце. Цар је већ послао свог повереника Георгија Сфранцеса у малено Трапезунтско царство. По доласку у Трапезунт, Сфранцес је дознао за султанову смрт и одатле је свом господару упутио предлог да запроси Мару у тежњи да за одлучну борбу која му је предстојала са Турцима добије што више веза, а и зато што је Мара имала јак политички утицај[41]. Могуће да је предлог о удаји Маре за византијског цара потекао од трапезунтске царице, иначе Иренине сестре и Марине тетке. Сфранцес је укратко писао цару да би брак са Маром ипак имао неколико препрека: њено порекло, доста скромније у односу на византијског цара, однос цркве према царевом већ трећем браку, Марин претходни брак са неверником и питање да ли би будућа царица безбедно могла да како изнесе трудноћу услед својих поодмаклих година. Ипак, Сфранцес је затим редом навео цару контра аргументе. Подсетио је да за брак са Маром нема препрека у погледу релативно скромног статуса Бранковића, пошто Марино порекло није било ништа ниже од цареве мајке, Јелене Драгаш, ћерке српског обласног господара Константина Дејановића-Драгаша. Ни држање цркве, по Сфранцесу, није било потпуно безизлазно. Сфранцес је сматрао да би црква дозволила и долазак невесте из Трапезунта уколико би цар обдарио храмове и сиромахе. Поред тога, и деспот Ђурађ је био добро познат у Константинопољу као добротвор калуђера и сиротиње. Иако је српска принцеза била претходно супруга једног неверничког владара, Сфранцес је подсетио да је и Константинов деда био оженио Евдокију Комнину, ћерку трапезунтског цара Алексија III Великог Комнина, која је била удата за једног обласног турског господара и чак му је изродила и децу, док са Константиновим дедом, како се причало, није делила брачну постељу[54]9. Самим тим, ни за Константина не би било испод части да се венча са султановом удовицом. Једини евентуални Марин недостатак биле су њене године, односно питање да ли је у стању да изнесе пород. Овде се Сфранцес уздао у божију помоћ како би се читав проблем позитивно разрешио.
Цар је прихватио Сфранцесов предлог и одмах је послао изасланике на смедеревски двор. Византијско посланство предводио је Манојло Палеолог, који је по мајчиној линији био још један Марин сродник. Манојло Палеолог је лепо дочекан у Смедереву и деспот и деспотица Ирина били су за прихватање Константинове просидбе. Међутим, Мара је одлучно одбила да се поново уда и као изговор навела да се заклела да, ако је икада Бог спасе из неверничких руку, никад се више неће удавати и да ће до краја живота живети честитим животом у целибату[55][41][51].
Занимљиво је да је Мара, за разлику од многих византијских удовица које су пред притисцима своје околине да се поново удају тражиле уточиште у манастиру, ипак одлучила да се не заређује и да свој живот настави међу својом породицом и пријатељима. Из овог периода кратке породичне слоге потиче и вест о Марином присуству на дочеку моштију св. апостола Луке које је почетком 1453. деспот Ђурађ прибавио из Епира, где су се мошти еванђелисте нашле после изношења из Цариграда и бродолома. Деспот и његова породица су на Морави дочекали мошти св. Луке заједно са патријархом Никодимом. Мошти су 12. јануара 1451. пренесене у Смедерево и ту су смештене у новосаграђену митрополитску цркву посвећену Благовештању. Деспот је наредио да се за драгоцене мошти изради ћивот од позлаћеног сребра, док је Мара приложила богат покров од сиријске свиле проткане златом[57].
Док су Срби опходом са моштима св. Луке око Смедерева покушавали да симболично ојачају одбрану престонице, млади Мехмед II је планирао нову опсаду византијског Константинопоља. После месец и по опсаде Теодосијеве зидине су попустиле под налетом надмоћнијих Османлија 29. маја 1453, Марин неуспешни просац Константин XI Драгаш Палеолог је страдао у уличним борбама, а Мехмед је оправдано стекао надомак Фатих (Освајач)[58].
Трећи покушај удаје за Јана Јискру
Недуго након пада Цариграда постало је јасно да је следећи циљ Мехмеда Освајача коначно покоравање Србије. Деспот је јула 1454. са породицом поново прешао у Угарску да тражи помоћ од младог Ладислава Посмрчета, тачније од његовог регента, моћног Јаноша Хуњадија са којим су односи често били затегнути. Истовремено, султан је повео своју војску све до Смедерева и уз пут је заузео жупу Топлицу коју је недавно вратио деспоту као део Мариног мираза[59]. Иако је гомилање Хуњадијеве војске између Ковина и Београда натерало Мехмеда да одустане од опсаде Смедерева, у Угарској није било слоге око покретања новог већег рата против Турака. Деспот Ђурађ је успео да придобије чешког великаша Јана Јискру који је раније као обласни господар владао северном Угарском. Сада је Јискра био спреман да као вођа најамника у служби краља Ладислава дође у Србију и бори се против неверника. Да би га чвршће везао за себе Ђурађ је обећао пану Јискри да ће га оженити бившом султанијом Маром. Угарски извори су већ у септембру 1454. сматрали да је веридба обављена и да ће Јискра помоћи деспоту. Ипак, свадбене планове је одбацила сама Мара која је била упорна у намери да испоштује своју заклетву да се неће по више удавати[60][53].
Мехмедово напредовање кроз деспотовину
Што се Ђурђа тиче, деспот и Хуњади су 29. септембра 1454. прешли Дунав тајно и извојевали велику победу код Крушевца. Међутим, иако је Хуњади спалио Видин, његово повлачење је поново оставило Србију изложену турским нападима. Султан је у пролеће 1455. кренуо на Ново Брдо и град је коначно заузет 1. јуна 1455. године[61][62]. Суочен са немогућношћу да у Угарској задобије конкретну помоћ, деспот се крајем лета 1455. ипак измирио са султаном. Бранковићи су се вратили у Смедерево, али је деспотовина сведена на простор између Западне Мораве на југу и Саве и Дунава на северу[63]. Чак и овај мир, који је деспоту оставио преполовљену државу, није био дугог века. Мехмед је 1456. поново опсео Смедерево, а затим и угарски Београд, прави циљ његовог похода. Хуњади је одбранио Београд уз велике жртве на обе стране, а Мехмед је претрпео свој најтежи и најозбиљнији војни пораз у каријери. Ипак, победа код Београда није донела олакшање хришћанима. Услед тешких последица битке појавила се куга која је 11. августа 1456. однела Хуњадија. Сада је закратко Ђурђев зет и краљев ујак Улрих II Цељски постао најмоћнија личност у Угарској. Међутим, 8. новембра исте године, када су краљ Ладислав и цељски гроф ушли у Београд, Хуњадијеве присталице су их заробиле и убрзо је Улрих Цељски убијен. Марина сестра Кантакузина, позната на западу као Катарина, постала је удовица, а како Улрих није имао наследника, његова удовица могла је само да посматра растакање породичних поседа. Деспот је тако остао без последње наде да ће поново доћи до већег утицаја у Угарској, док са друге стране, није успео да поново склопи мир са султаном Мехмедом.
Најзад, у петак 24. децембра 1456. деспот Ђурађ Бранковић је преминуо[64]. Тужбалица, посмртно слово које је анонимни аутор саставио поводом деспотове смрти, помиње међу присутнима око Ђурђевог одра и Мару, која доброту и време тела утроши ради праве вере к Богу. Тужбалица се завршава питањем: Како да претрпимо мрачну ноћ?[65].
Повратак у Османско царствo
Бег из Србије
Деспот Ђурађ је наследио га је његов син Лазар, који је још од 1446. носио деспотску титулу и деловао као очев савладар. Односи између новог српског деспота и његове породице нису били најбољи10. Услед породичних несугласица, деспотица Ирина је умрла недуго након деспота Ђурђа, 3. маја 1457. године. Исте ноћи су Мара, њен слепи брат Гргур и ујак Тома Кантакузин пребегли Турцима11[66].
Прави победник сукоба између Бранковића био је једино султан Мехмед. По свој прилици, Ирина, Мара и Гргур су припадали туркофилској струји, док су Лазар, његова супруга Јелена и слепи Стефан, некада талац Мурата II, били за угарофилску спољну политику, иако прилике нису биле најсрећније. Наиме, након смрти Јаноша Хуњадија и убиства Улриха Цељског, Угарска се нашла у грађанском рату између присталица младог Ладислава V и следбеника клана Хуњадијевих. С друге стране Гргур је новцем покушавао да придобије подршку султана. У другој половини 1457. у Дубровник су стизали посланици Ђурђевих наследника да подигну свој део поклада који је износио око 64 килограма злата. Гргур је свој удео подигао уз изричиту подршку сестре Маре[67]. Познато је да су Мара и Гргур део свог личног блага покушавали да склоне у Дубровник, али градски Сенат није био спреман да прими на чување имовину Бранковића. Могуће је да на самом почетку, и поред доброг пријема, Марин положај у Османском царству није био толико сигуран чим је тежила да део имовине похрани у Дубровнику[68]. По мишљењу британског историчара Доналда Никола, Мара је свесно побегла на победничку страну схватајући да је Србија следећа на списку за освајање[53].
Живот у Јежеву
Мара је, под заштитом султана који ју је поштовао као праву мајку, живела мирно. Мехмед II јој је дао имање у Јежеву које се налазило између Сера и Свете горе, а Марин брат Гргур се замонашио и умро у Хиландару у октобру 1459. године. Султан је већ у марту 1459. потврдио Мари у неотуђиво власништво манастир Мале Свете Софије у Солуну са свим његовим приходима[69]. Педесет година након Марине смрти овај манастир је претворен у џамију[53].
Године 1469. Мара је коначно добила дозволу да у Јежево позове своју сестру Катарину, удовицу Улриха Цељског, која је од смрти свог мужа узалудно покушавала да спасе породичне поседе[70]. Након Катарининог доласка, Мара је заједно са својом сестром почела да добија све значајнију улогу у међународној дипломатији оног времена — две сестре су из источне Македоније вршиле улогу незваничних посредница између Истока и Запада. Одржавале су добре дипломатске односе са Дубровником, где је Катарина имала породичне поседе, а такође су више пута угостиле како дубровачке изасланике, тако и млетачке и византијске. У млетачко-турском рату између 1463. и 1469. Мара и Катарина имале су врло активну улогу посредника између две зараћене стране. Мара је 1471. године лично одвела млетачког изасланика на османски двор како би помогла у преговорима о миру са Султаном[70]. Године 1469. две сестре су покушале да заинтересују Млечане за откуп неких хришћанских реликвија које су тада биле у турским рукама, између осталих и свети Христов покров. Међутим, Млечани су вероватно мислили да је цена коју су Турци тражили била превисока, тако да на крају ништа није било од откупа[70].
Мара и Катарина су угостиле многе знамените личности у Јежеву. Поред многих венецијанских, млетачких и византијских изасланика, Мару и Катарину је посетио њихов рођак, историчар Теодор Спандун[70], син Ане Нотарас, заштитнице грчке заједнице у Млетачкој републици, који се вероватно приликом боравка у Јежеву упознао са османлијском историјом и културом које је накнадно детаљно описао у свом делу. Родбинске везе које је Мара имала у Европи преко племенитих кућа Бранковића и Кантакузина омогућиле су јој да с успехом испуњава оно што је иначе сматрала својом дужношћу — да помаже и штити православне хришћане који су живели на територији Османског царства[71].
Мара је такође била велика заштитница српског манастира Хиландара на Светој гори, као и манастира св. Павла који је њен отац даривао. године 1479. Мара им је одредила годишњи приход који је ишао директно из њеног џепа[71].
Мара и црква
Марин политички утицај је био толико велики да је досезао чак до самог именовања патријарха.Под турском влашћу, патријарх је и даље био духовни вођа хришћанске заједнице у царству и имао је велику одговорност пред султаном који га је сматрао одговорним за понашање свих хришћана на територијама под турском влашћу[71]. Првог патријарха након освајања Константинопоља, Генадија Схоластика, поставио је сам султан, Мехмед II, и од тада па на даље, одобрење султана било је неопходно како би било ко добио то место. Међутим, претенденти на место духовног вође православаца веома често су султанову милост постизали митом[72] и обавезивањем плаћања годишњег данка турским аркама[71].
Године 1465. на место патријарха дошао је Марко Ксилокарабес, међутим, његов супарник, Симеон Трапезунтски, сакупио је 2000 златника и понудио их Мехмеду у замену за место. Мехмед је онда уклонио Марка и поставио Симеона за патријарха, међутим, Мара је онда лично однела Мехмеду нових 2000 златника и убедила га да одбаци и Марка и Симеона и да на место патријарха постави њеног штићеника, монаха Дионисија Морејског, епископа Филипоља[72][71]. Мехмед је удовољио жељи своје помајке, међутим, Дионисија су врло брзо уклонили његови непријатељи оптућивши га да је био обрезан док је био хришћански роб[72], и само захваљујући Мариној интервенцији, било му је дозвољено да се повуче у манастир Костиницу недалеко од Јежева[71].
Мара је међутим, истрајала у борби за патријаршијску столицу[72]. Након пада Дионисија, Симеон је опет постао патријарх, међутим три године касније истиснуо га је Марин штићеник, српски монах Рафаел који је обећао султану 2000 златника, а дворанима 500 златника[73]. Рафаел међутим, није имао среће — није успео да скупи обећани новац, а међу Грцима није био популаран зато што је био странац, тако да је врло брзо смењен. Рафаелова судбина је била далеко гора од судбине првог Мариног штићеника, Дионисија — завршио је на улицама Константинопоља као просјак и бескућник и умро је у затвору[72].
Последње године и смрт
Мара је, захваљујући великој наклоности коју је уживала код султана Мехмеда, а касније и код Мехмедовог наследника, Бајазита II[73], успевала да одржи равнотежу између хришћана и муслимана у пространом Османском царству. Иако је деловала у одређеним границама и није злоупотребљавала поверење које јој је указивао султан, те није ступала у контакт са римокатоличком црквом нити је покушавала да добије подршку из Рима[73], њен утицај је ипак стизао од Млетака преко Дубровника па све до Цариграда[73]. Свој утицај је користила како би помогла хришћане у Османском царству — радила је такође како на очувању хришћанства, тако и на очувању хришћанске културе, заговарајући верску толеранцију. Познато је да је на свом двору у Јежеву држала радионицу у којој су радили многи писари и уметници[73].
Једано од највећих успеха Марине дипломатије било је добијање султанове дозволе да се мошти светог Ивана Рилског пренесу из бугарске престонице Трново у манастир у Рили у југозападној Бугарској, који је тада већ седамдесет година био део турског царства[73].
Умрла је у Јежеву 14. септембра 1487. године[73] и сахрањена је у манастиру Богородице Икосифинисе у Косиници, истом оном манастиру где се њен пријатељ Дионисије повукао након неуспешног мандата на положају цариградског патријарха[74] .
Једини њен портрет налази се на Есфигменској повељи тј. хрисовуљи којом је њен отац августа 1429. године даривао манастир Есфигмен на Светој гори. Есфигменска повеља представља породични портрет породице деспота Ђурђа — приказани су деспот и његова супруга Ирина са Маром (која има око 15 година), Лазарем, Стефаном и Гргуром[74].
Мара Бранковић у усменој књижевности
У усменој књижевности насталој у српској, хрватској и бугарској књижевној традицији присутан је књижевни лик Маре, инспирисан историјском личношћу Маре Бранковић. Историјски догађаји из живота Маре Бранковић који су нашли одраза у усменој књижевности су пре свега њена удаја за султана Мурата II и ослепљивање њене браће Гргура и Стефана по наредби Мурата II. У бугарским песмама о лепој Мари, Мари белој Бугарки и Мари деспотовој присутан је мотив Марине оданости хришћанској вери и однос између хришћанке према не-хришћанину, нарочито у вези са ступањем у брачне односе између супружника различитих вероисповести. У бугарској усменој књижевности где је присутан мотив Маре хришћанке која се удаје за муслимана она је приказана као позитиван лик док је у српском и хрватском народном песништву приказана као негативна личност која се именује различито — као Гордана, Гвардијана, Марица, Анђелија, Милица, Маргита, Јелица или се појављује као неименована царичина, деспотова кћер или сестра деспотовића. Истраживачи сматрају да су ове личности инспирисане Маром Бранковић јер се у свим песмама јавља мотив удаје за турског цара, а у већем броју песама такође и мотив ослепљења браће за које се окривљује управо Мара. Догађај Мариног одласка у Једрене и ослепљивање Гргура и Стефана често су у епици кондензовани у један догађај, што је иначе карактеристично за епску поезију. У појединим песмама казна ослепљења се приказује као ублажена варијанта погубљења, односно као султанова милост наспрам Марине суровости. Тежина злочина наглашава се истицањем лепоте и младости ослепљене браће. Према речима Љиљане Пешикан-Љуштановић, Марина удаја представља конкретан одраз древног мотива о жениној кривици. Само у једној песми12 Марина кривица се не подразумева. У њој Мару удаје отац деспот Ђурађ Бранковић и то као залог за помирење са османским султаном. Њена животна ситуација овде је приказана као сплет несрећних околности. У лирским песмама мотив Марине удаје уклапа се у опште представе свадбених обреда.
Напомене
Библиографија
Литература
- Franz Babinger, William C. Hickman, Ralph Manheim. Mehmed the Conqueror and His Time. Princeton University Press, 1992 (ISBN 0691010781 извор)
- John Freely. En el serallo. La vida privada de los sultanes en Estambul. Paidós, Barcelona, 2000
- Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, Београд 2001 (Друго издање).
- Donald MacGillivray Nicol. The Byzantine lady. Ten portraits 1250—1500. Cambridge University, 2002 (ISBN 9780521455312 извор)
- М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1999 (Друго издање).
- Владимир Ћоровић. Деспот Ђурађ Бранковић y Историја српског народа. Електронско издање на сајту Растко (извор)
- Љиљана Пешикан-Љуштановић, Мара Бранковић у усменопоетској традицији Јужних Словена (извор)
Референце
|
1. Спремић, стр. 69-70
2. Спремић, стр. 70-71
3. Babinger, стр. 66
4. Nicol, стр. 110, фуснота 1.
5. Спремић, стр. 79
6. Nicol, стр. 110
7. Веселиновић, стр. 88
8. Спремић, стр. 76
9. Спремић, стр. 76-77
10. Спремић, стр. 100-101
11. Спремић, стр. 101-110
12. Спремић, стр. 112-113
13. Ћоровић, стр. 1
14. Спремић, стр. 140
15. Спремић, стр. 179-180
16. Спремић, стр. 182
17. Спремић, стр. 181-182
18. Nicol, стр. 111
19. Freely, 31
20. Спремић, стр. 220-221
21. Спремић, стр. 222
22. Спремић, стр. 224-225
23. Спремић, стр. 225-226
24. Калић, стр. 152-155
25. Nicol, 112
26. Ћоровић, стр. 2
27. Babinger, стр. 11
28. Babinger, стр. 17
29. Калић, стр. 161-162
30. Спремић, стр. 291-292
31. Babinger, стр. 19
32. Спремић, стр. 292-293
33. Спремић, стр. 293
34. Nicol, стр. 113
35. Спремић, стр. 296-303
36. Спремић, стр. 303-306
37. Спремић, стр. 316-317
|
38. Спремић, стр. 319-321
39. Спремић, стр. 321-322
40. Спремић, стр. 324-331
41. Ћоровић, стр. 3
42. Babinger, стр. 28
43. Спремић, стр. 335-336
44. Спремић, стр. 336-337
45. Спремић, стр. 342-344
46. Спремић, стр. 352-356
47. Спремић, стр. 376-337
48. Спремић, стр. 407
49. Freely, стр. 33
50. Freely, стр. 34
51. Nicol, стр. 114
52. Спремић, стр. 425-426
53. Nicol, стр. 115
54. Радић, 433-437
55. Спремић, стр. 426-428
56. Babinger, стр. 99
57. Спремић, стр. 452-455
58. Спремић, стр. 467-470
59. Спремић, стр. 491-493
60. Спремић, стр. 493-494
61. Спремић, стр. 494-495
62. Спремић, стр. 504-507
63. Спремић, стр. 539
64. Спремић, стр. 572-579
65. Спремић, стр. 580
66. Спремић, стр. 590-593
67. Спремић, стр. 598
68. Спремић, стр. 636
69. Спремић, стр. 635
70. Nicol, стр. 116
71. Nicol, стр. 117
72. Babinger, стр. 438
73. Nicol, стр. 118
74. Nicol, стр. 119
|