Леовигилд је био визиготски краљ у Хиспанији између 569. и 586. године. До 572. године владао је заједно са својим братом, Лијувом I. Леовиглд је визиготско краљевство обновио и поново га учинио снажним и независним након катастрофалног стања у ком га је оставио Атанагилд. Леовигилд је такође био и последњи аријански визиготски краљ. Његов наследник, Рекаред, на Трећем сабору у Толеду прогласиће правоверно хришћанство за званичну религију.
Извори
Примарни и најважнији извор за период Леовигилдове владавине је дело готског никејскохришћанског хроничара, опата Јована из Биклара, веома ученог човека из Сантарема у Лузитанији који је пред крај свог живота постао епископ Ђироне. Био је опат данас још увек неидентификованог манастира у Биклару и дошао је у сукоб са Леовигилдом који га је 577. године протерао јер му се Јован супротставио кад је овај покушао да га натера да пређе у аријанство. Међутим, изгнанство које је трајало све до 586. године, није нарушило велико дивљење које Јован гајио према јеретичком краљу.
Његова хроника, која обухвата период од 567. до 590. године, може се поредити са најзначајнијим хроникама Галије из 5. века. Његова Хроника је дело изузетне прецизности и врло је тешко наћи грешку у њему, што га чини веома значајним извором за овај период визиготске историје.
Долазак на власт и савладарство
Леовигилдов брат, Лијува I, био је изабран 568. године за новог визиготског краља. Након успешне одбране Септиманије и поновног заузимања града Арла кога су франачки краљеви Зигеберт I од Аустразије и Гунтрам од Бургундије заузели 569, Лијува је прогласио за савладара свог брата Леовигилда чију је разборитост и војну способност веома ценио. Лијува је остао да одржава ред у Септиманији, док је Леовигилд добио тежак задатак опоравка хиспанског дела визиготског краљевства.
Леовигилд је одмах отпочео рад на опоравку земље на економском, војном и политичком плану. Током заједничке владавине са Лијувом, војне акције Леовигилда су углавном биле сконцентрисане на југ Иберијског полуострва. Јован из Биклара наводи да је почео нападом на Спанију, византијску провинцију на Иберијском полуострву. Изабрао је погодан тренутак јер је пажња Византинаца у том моменту била усмерена ка непријатељима у Европи, Азији и Африци. Међутим, у два похода која је предузео, није заузео велике територије — са сигурношћу се зна само да је освојио Медину Сидонију (Асидона) коју му је предао извесни Фрамиданије. Такође се зна да је једно време пустошио крајеве око градова Базе и Малаге и претпоставља се да је и База тада пала у његове руке, међутим, не постоје докази да је успео да стигне до медитеранске обале.
Леовигилд је такође био први краљ који је морао да се супротстави једној сељачкој буни које нису биле ништа необично у доба римске доминације у Хиспанији с почетка 5. века, али не постоје докази да их је било у доба првих визиготских краљева. Прва сељачка буна је избила у Севиљи и вероватно је била наставак побуне још из Агилиног времена (иако нема доказа да су грађани Севиље били у дослуху са сељацима ван зидина града), а друга је избила 577. године у Ороспеди у планинама Сијера Морене. Сељаци су највероватније искористили побуну у великом граду како би се ослободили кордопске и централне визиготске власти, међутим, Леовигилд је енергично угушио буну.
Прве године самосталне владавине
Лијува је умро 572. године, а Леовигилд је наставио са пацификовањем визиготског краљевства. Знатни делови визиготског краљевства су се осамосталили. Септиманија је остала мирна, међутим, велики део дуж свевске границе који су чинили Оренсе, Астурија и Кантабрија се потпуно отео контроли Толеда. Заједничко свим побуњеницима у сваком од многобројних побуњеничких жаришта је била чињеница да ни једни од њих нису сарађивали с неком страном силом нити су хтели Леовигилда и визиготску власт да замене неком другом, већ су сви до једног желели да се осамостале и оснују независне државе. Такође у изворима не постоје никакве индикације да се ради о побунама верског (правоверни хришћани против аријанских владара) или етничког (Хиспаноримљани против Визигота) карактера.
Следеће године (573) наставио је борбе на североистоку полуострва, где је за следеће три године наводно подвео под визиготску власт извесни народ Сапи и освојио целу провинцију Сабарију. Међутим, постојање овог народа и ове провинције не потврђује ни један други извор, тако да се не може са сигурношћу одредити који је народ и која територија у питању. Томпсон закључује да се највероватније ради о неком астурском племену и о Сабору, краљевини на обалама реке Дуеро која је плаћала трибут Визиготима.
Поход на Кантабрију Леовигилд је отпочео 574. године. О овој кампањи постоје записи у делу Браулија из Сарагосе Живот св. Емилијана. Ради се највероватније о сељацима чији је крајњи циљ био оснивање самосталне државе са локалним хиспаноримским зељопоседницима као владарима.
Године 575. Леовиглд је зашао у планине Оренсеа и потчинио га визиготској власти. Следеће године је упао на територију Свева, међутим, склопио је мир захваљујући напорима свевског краља Мирона који је још раније послао позив у помоћ Гунтраму од Бургундије. Међутим, Хилперих од Неустрије је пресрео свевске изасланике и осујетио Миронов план.
Године 577. Леовигилд је напустио север. Успут је зашао на територију Ороспеде у Сијера Морени и заузео неколико градова и утврђења, али су се по његовом одласку сељаци поново побунили. Побуна је убрзо угушена, иако визиготске снаге није предводио лично Леовигилд.
Борба с Баскима
Године 581. Леовигилд је кренуо у поход на Баске пошто су се ови су се спустили са својих планина много више него обично. О присуству Баска на територији обале Медитерана у то доба постоје и нумизматички докази. Баски су се спустили низ реку Ебро, стигли чак до медитеранске обале и окупирали Росас. Леовигилд је провео целу 581. годину борећи се против њих у чему је имао доста успеха — не само да је поново освојио Росас и одбацио Баске назад у Пиринеје, него је још и освојио део баскијских територија. Том приликом је у част победе исковао новац који потиче из периода између 580. и 584. и на ком пише CUM D I RODA, што су остаци натписа CUM DEO INTRAVIT RODAM. Такође је основао град Викторијакум (лат. Victoriacum) чији положај још увек није одређен, али се сматра да се налазио негде одакле би краљ могао да надгледа Баскију и кретање њених становника.
Рекополис
Леовигилд је био први германски краљ који је основао нови град. Викторијакум је други од два града која је Леовигилд основао за време своје владавине. Први је био Рекополис, коме је дао име по свом млађем сину Рекареду. Остаци овог града се и данас налазе на падинама планине Серо де Олива, на крајњем југу провинције Гвадалахара, неких 50 километара југоисточно од града Гвадалахара. По свој прилици, на том месту је раније већ постојао град са црквом, што значи да је Леовиглд у ствари утврдио и развио насеље које је било на стратешки битном положају. Не зна се да ли је населио Визиготе у Рекополису или не, али се зна да је постојао почетком 8. века јер су нађени новчићи које је Витица исковао у њему.
Херменегилдова побуна
Кад га је Лијува прогласио за савладара, Леовигилд је учврстио свој положај и углед међу визиготским племством оженивши се Атанагилдовом удовицом, Госвинтом. Из првог брака је, међутим, имао два сина — Херменегилда и Рекареда. Лијува је умро 572. године, а већ 573. Леовигилд је прогласио своја два сина савладарима. Године 579. Леовигилд је Херменегилда оженио франачком принцезом, Ингундом, кћерком Брунхилде и Зигoберта од Аустразије. Ингунда је исповедала правоверно хришћанство, као и сви Франци. Будући да је Брунхилда била кћерка Госвинте и Атанагилда, визиготска краљица је била Ингундина баба. Чим је млада невеста дошла на визиготски двор, Госвинта је покушала да је натера да промени веру, међутим није имала успеха те је почела да злоставља своју унуку. Убрзо је Леовигилд дао Херменегилду Бетику на управу и млади брачни пар је отишао за Севиљу.
У Севиљи, Ингунда, уз помоћ тад монаха и будућег севиљског бискупа Леандра (брата Исидора Севиљског) успела је да убеди Херменегилда да прихвати никејско хришћанство. Недуго затим, Херменегилд се побунио против свог оца и склопио је савез са Византинцима. Леандар је одмах отишао у Константинопољ да тражи помоћ, али није имао успеха — византијски цар је помоћ ограничио на снаге које су се у том моменту налазиле у византијској провинцији на Иберијском полуострву, Спанији.
Леовигилд је покушао да разговара са својим сином и више пута је нудио да се састану, али Херменегилд је увек избегавао директни сусрет. Херменегилд се прогласио за краља и почео да кује сопствени новац. Градови као Севиља, Мерида и Кордоба потпуно су се отели Леовигилдовој контроли. Херменегилд је такође потражио савезништво код свевског краља Мирона који је 580. опет послао изасланике Гунтраму од Бургундије и нешто касније Византинцима у Спанију, међутим његов позив у помоћ највероватније није имао неког значајнијег одјека.
Године 581. Леовигилд је био заузет на северу борбама са Баскима, међутим, већ наредне, 582. године, одлучно је кренуо да угуши устанак свог сина. Одмах је заузео Мериду, а следеће, 583. године, упао је у Бетику и отпочео опсаду Севиље. Опсађенима је покушао да помогне Мирон, али га је Леовигилд победио и приморао да се повуче из конфликта. Опсада Севиље је трајала скоро годину дана. Град је мучила глад јер је Леовигилд блокирао прилазе реци Гвадалкивир. Херменегилд је тражио помоћ од Византинаца, али Леовигилд их је подмитио, и Византинци су напустили Херменегилда у сред битке када је овај одлучио да се сукоби на отвореном пољу са снагама свог оца. Године 583. Леовигилд је заузео Севиљу, а Херменегилд је побегао у Кордобу одакле је послао Ингунду и свог сина Атанагилда Византинцима који су их послали у Константинопољ. Ингунда је према једним изворима умрла у Кордоби, а по другима у Африци, а Атанагилд је стигао у Константинопољ. Хилдеберт од Аустразије је у сарадњи са својом мајком Брунхилдом крајем 585. или почетком 596. послао делегацију у Константинопољ која је тражила да се мали Атанагилд врати својој родбини у Галију, али по свему судећи поклисари нису ништа постигли, а у историјским изворима то је уједно и последњи помен Херменегилдовог сина.
Грађански рат је био завршен 584. године када је Херменегилд ухваћен. Херменегилд је потражио уточиште у једној цркви у Кордоби, али је Леовигилд послао Рекареда који је успео да га убеди да се преда. Херменегилд је прво био одведен у Толедо, а потом је био протеран у Валенсију. Међутим, изгледа да је био притворен у Тарагони где га је годину дана касније 585. године, убио извесни Визигот Сисиберт. Гргур Турски тврди да је сам Леовигилд наручио убиство свог сина, а папа Гргур Велики наводи како је Херменегилд одбио да га причести аријански свештеник за Ускрс 585. године те је зато био убијен.
Леовигилд и Франци
Односи које је Леовигилд одржавао са франачким краљевима током рата са Херменегилдом јасно доказују да је у то доба вера имала мало значаја у политичким односима. Током целог сукоба Леовигилд је водио преговоре са Хилперихом I од Неустрије како би свог сина Рекареда оженио Хилпериховом кћерком Ригундом. Одмах након тријумфа над побуњеницима, 1. септембра 584. године, нма неустријски двор је стигла визиготска амбасада с циљем да испрати Ригунду на визиготски двор. Ни један извор не наводи да је франачки краљ на било који начин показао да сматра разлику у вери као препреку овом браку.
Што се тиче Хилдеберта II од Аустразије, Ингундиног брата, Леовигилд током сукоба није с њим имао никакве односе, а кад се рат завршио, страховао је да би га Ингундин брат могао напасти, и то с правом, јер се Хилдеберт заиста спремао на то, међутим, никад свој план није спровео у дело. Чак да је и дошло до рата, ни један извор не наводи да би узрок истом био прогон јереси, већ искључиво опхођење према Ингунди.
Односи са бургундским краљем Гунтрамом пре и током сукоба са Херменегилдом нису најјаснији. Извори помињу да је свевски краљ Мирон у два наврата покушао да тражи помоћ од Гунтрама, али није имао успеха у томе. Након завршетка сукоба, кад је чуо да су Херменегилд и Ингунда мртви, Гунтрам је послао војску на Септиманију. Франачка војска је опустошила сопствену земљу, а потом се упутила ка Ниму и Каркасону. Један део војске је заузео Каркасон, међутим, кад им је умро заповедник, разбежали су се у паници и вратили у Француску. Друга група је напала и пустошила околину Нима међутим није успела да заузме град. Одбрану Септиманије водио је принц Рекаред јер се Леовигилд у том моменту налазио у походу на Галицију. Међутим, и након Рекаредовог успеха, Гунтрам је одбио да склопи мир са Леовигилдом 586, а Визиготи су потом под Рекаредовим вођством опет упали на франачку територију и опустошили је.
Ни у једном моменту извори не наводе да је било који сукоб између Визигота и Франака у овом периоду био верске природе. Уколико су Франци и упадали на визиготску територију, једини мотив је био освета због прогонства и смрти принцезе Ингунде.
Освајање Галиције
Последњи велики поход који је предузео Леовигилд пре своје смрти био је освајање Свевског краљевства и припајање Галиције Визиготском краљевству. Леовигилд је још 576. године почео да демонстрира силу близу свевских граница што је свевског краља Мирона навело да тражи помоћ од бургундског краља Гунтрама и Византије.
Године 582. Мирон је умро и наследио га је његов син, Еборих. Еборих је исте године потписао мир са Леовигилдом, међутим, две године касније, 584, Еборихов зет, Аудека, збацио га је са престола и затворио у манастир, а затим се развео од Еборихове сестре и оженио се Ебориховом супругом Сисегутијом. Такође је почео да кује новац са својим ликом и именом. Међутим, владао је само годину дана, јер је Леовигилд 585. предузео последњи и одлучујући поход на свевско краљевство. Опустошио је Галицију и свргнуо Аудеку, а потом га натерао да се замонаши и затворио га у манастир у Бехи у Португалу. Затим је уништио флоту која је одржавала трговину између Галиције и Галије, запленио сав товар, а посаде бродова побио или одвео у робље. Такође се дочепао свевске краљевске ризнице, а Галиција је постала шеста провинција Визиготске Хиспаније. Пред крај исте године избио је устанак под вођством извесног Малариха, који је покушао да обнови свевско краљевство, међутим, није успео у том покушају јер су Леовигилдове војсковође угушиле устанак. То је уједно био и последњи покушај Галиције да се ослободи визиготске власти.
Леовигилд је одмах обновио аријанство у Галицији, међутим изгледа да није имао времена да се посвети темељном покрштавању становништва. Између 585. и 586. године у градовима у Галицији аријански бискупи су вршили службу напоредо са никејскохришћанским бискупима. Међутим, судећи по Рекаредовом говору 589. године на Трећем сабору у Толеду, изгледа да је његов отац успео да преведе у аријанство знатан број становника Галиције.
Верска политика
Леовигилд је у изворима описан као једини аријански краљ који је прогањао никејске хришћане, међутим, нигде се не оптужује за проливање крви. С почетка благ, Леовигилд је тек након Херменегилдове побуне пооштрио анти-никејскохришћанске мере, мада се ни тада не може говорити о прогонима. С друге стране, за време његове владавине није се одржао ни један сабор, што говори о томе да је Леовигилд подржавао забрану одржавања ових догађаја коју је увео још Агила.
Поред Херменегилда, зна се за само још четири особе које су на неки начин испаштале због своје вере пре и за време Леовигилдове владавине. То су Масона, бискуп Мериде, Леовигилдов биограф, Јован из Биклара, Фронимије, бискуп Агда и један безимени свештеник кога помиње Гргур Турски.
Леовигилд је у почетку био импресиониран Масонином личношћу (који је био бискуп Мериде од 573) и у више наврата је покушао да га наговори да прихвати аријанство, али без успеха. Кад је Леовигилд затражио од Масоне тунику св. Еулалије, Масона је одбио да му је преда и Леовиглд га је протерао на неко непознато место где је остао следеће две-три године. Томпсон закључује да протеривање Масоне није било засновано на верским разликама већ на личној нетрпељивости.
Јован из Биклара је као веома млад отишао з Константинопољ и тамо остао све до 576. године кад се вратио у Хиспанију. Леовигилд је и њега, као и Масону, покушао да натера да пређе у аријанство, али како није успео, протерао га је у Барселону где је Јован провео следећих 10 година. С обзиром да се процењује да је протеран негде 577. године, дакле, пре него што је избила Херменегилдова побуна, нема разлога да се мисли да је Леовигилдов поступак имао корене у прогону никејских хришћана.
Трећа особа је Фронимије, о коме пише Гргур Турски. Према њему, Фронимије је био из Буржеа, града на територији Франачке државе, одакле је прешао у Септиманију где га је краљ Лијува великодушно прихватио и поставио за никејскохришћанског бискупа града Агда. Међутим, у немилост је пао кад је до ушију краља Леовигилда стигла вест да је Ингунди саветовао да не прихвати отрова аријанског. Гргур Турски тврди да је Леовиглд послао убице да окончају Фронимијев живот, на шта је Фронимије је 580. побегао у Франачку где је постао бискуп Венса, међутим, Томпсон тврди да је мало вероватно да је Леовигилд наредио Фронимијево убиство.
Гргур Турски такође помиње једног галског свештеника који је био мучен, а затим и протеран јер је тврдолаво одбијао да призна да су Син и Свети дух инфериорнији у односу на Оца. Гргур Турски, међутим, не наводи никакве временске одреднице по којима би се могло знати кад се ово тачно десило.
Извори дају контрадикторне податке у вези са Леовигилдовом верском политиком. Исидор Севиљски тврди да су аријанци одувек прогонили правоверне хришћане, међутим, према Гргуру Турском, анти-никејскохришћанска политика је ступила на сцену тек након избијања Херменегилдове побуне, док Јован из Биклара, пишући о почетку Херменегилдове побуне, наводи да је Леовиглдова владавина била мирна и спокојна. Томпсон тврди да су наводи Јована из Биклара и Гргура Турског веродостојнији јер су обојица били много ближи догађајима него Исидор — Гргурови извори за те догађаје били су људи који су непосредно учествовали у догађајима, Јован из Биклара је лично учествовао у истима, док је Исидор писао 40 година након догађаја и веома је могуће да је помешао хронологију догађаја.
О неуверљивости тврдње о тешком животу и великим прогонима никејских хришћана за време Леовигилдове владавине говори у прилог и чињеница да након протеривања Масоне није укинуо никејскохришћанску бискупију, већ је на место бискупа Мериде поставио другог никејскохришћанског свештеника. Након пропасти Херменегилдове побуне, Леовигилд је именовао аријанца Суну за аријанског бискупа Мериде. Пошто највероватније аријанци нису имали ни једну цркву у Мериди јер им их је Херменегилд све одузео, Леовиглд је доделио неке никејскохришћанске цркве аријанцима, међутим, иако је Суна тражио и цркву св. Еулалије (која је одувек била никејскохришћанска), она је остала у рукама никејских хришћана.
Најважнији извор о Леовигилдовом животу, Јован из Биклара, ни у једном моменту не наводи да је Леовигилд прогањао никејске хришћане. Чак и након Херменегилдове побуне Леовиглд није предузео никакве посебне мере против никејскохришћанских Хиспаноримљана, јер је побуна била пре свега сукоб између две групе Визигота, од којих је вероватно одређени број на Херменегилдовој страни био и никејскохришћанске вере, међутим, то свакако није био основ ни узрок саме побуне1, па самим тим није било ни потребе за предузимањем одмазде на верском плану.
Папа Гргур Велики и Гргур Турски тврде да је Леовигилд пред саму смрт прихватио никејско хришћанство и да се крстио у тајности, али да то није ознањивао из страха од реакције народа. Од Херменегилдове смрти па све до краја Леовигилдовог живота, не зна се ни за какву анти-никејскохришћанску меру. Штавише, у том периоду краљ је позвао Масону (а вероватно и Јована из Биклара) из избеглиштва, а Леанар Севиљски, брат Исидоров, вратио се из Константинопоља и био је постављен за севиљског бискупа. Уопште узевши, на територији целог визиготског краљевства владао је дух помирења, осим донекле у Галицији где је краљ спроводио поновно успостављање аријанства.
Леовигилдов кодекс
Не зна се тачно када је Леовигилд извршио и објавио ревизију Еуриховог законика (лат. Codex Euricianus), познату као Леовигилдов законик или Codex revisus. Овим закоником су се управљали Визиготи следећих 75 година, док су Хиспаноримљани и даље следили Аларихов бревијар. Сам Леовигилдов кодекс није успео да преживи до данашњих дана, међутим, краљ Рекесвинт је укључио 324 нетакнута Леовигилдова закона у свој законик из 654. године. Леовиглдови закони су обележени као antiquae, тако да их је лако идентификовати.
Леовиглд је допунио Еурихове законе, избацио нејасноће и уклонио застареле законе, а додао нове који су више одговарали духу времена. Направио је оштру црту између својих хиспаноримских и визиготских поданика када је била у питању подела земље. Најважнија одлука коју је донео Леовиглид је била укидање забране мешовитих бракова. Мотиви нису, као што се то често жели приказати, у жељи да се два народа приближе, већ у његовој неефикасности и застарелости. У пракси, није се нешто нарочито поштовао јер постоје докази за постојање многих мешовитих бракова у току 6. века.
Претходник: | Визиготски краљ | Наследник: |
Лијува I | (569—586) | Рекаред I |
Напомене
Литература
- Cebrián, J.A. La aventura de los godos. La Esfera, Madrid, 2006 (ISBN: 84-9734-559-2)
- Самарџић, Н. Историја Шпаније. Визиготска Хиспанија, Плато, Београд, 2005.
- E. A. Thompson. Los godos en España. Alianza Editorial, Madrid, 2007 (ISBN: 978-84-206-6169-8)
- Herwig Wolfram. The Roman Empire and Its Germanic Peoples. Univ. of California Press, London, England, 1997. ISBN-0-520-08511-6
Визиготски краљеви |
Рани краљеви | Аларих I ~ Атаулф ~ Сигерих |
Аријанохришћански тулуски краљеви | Валија ~ Теодорих I ~ Торисмунд ~ Теодорих II ~ Еурих ~ Аларих II |
Аријанохришћански хиспански краљеви | Гесалеих ~ Амаларих ~ Теудис ~ Теудигисил ~ Агила I ~ Атанагилд ~ Лијува I ~ Леовигилд |
Никејскохришћански хиспански краљеви | Рекаред I ~ Лијува II ~ Витерих ~ Гундемар ~ Сисебут ~ Рекаред II ~ Свинтила ~ Сисенанд ~ Хинтила ~ Тулга ~ Хиндасвинт ~ Рекесвинт ~ Вамба ~ Ервиг ~ Егика ~ Витица ~ Родерих |