Лазар Ракић (22. децембар 1929, Надаљ—27. октобар 1992, Надаљ) је био српски историчар.
Ракић је похађао основну школу у Надаљу а гимназију у Бечеју. Студирао је историју на Филозофском факултету у Београду где је дипломирао 1957. године. У време принудног откупа пољопривредних производа, још као гимназијалац, Ракић се побунио па је више месеци провео у затвору. Радио је као професор у Панчеву, Вршцу, Београду, Зрењанину и Новом Саду. Као просветни радник био је запослен неколико година у Међуопштинском педагошком заводу у Новом Саду. Докторирао је на Филозофском факултету у Новом Саду са дисертацијом Радикална странка у Војодини (1971). На истом факултету је са навршених четрдесет година отпочео универзитетску каријеру, раније ометену из политичких разлога. Доцент је постао 1974, ванредни професор 1983. а редовни 1986. године. Ракић је предавао историју народа Југославије у новом веку и методику наставе историје.
Ракић се бавио историјом српског народа у јужној Угарској, посебно историјом Војводине од Револуције 1848. године до краја Првог светског рата. Највећи део својих радова посветио је овој тематици. Писао је и о педагошкој пракси и теоријским и практичним питањима наставе историје. Његова библиографија боји око 180 научних и стручних радова. Поред научних и стручних радова објавио је и уџбенике историје за трећу годину основног обазовања одраслих (Нови Сад, 1980), радну свеску за седми разред основне школе (Нови Сад, 1980, више каснијих издања), уџбеник историје за пети разред основне школе (Београд 1993).
Важнији радови
- Радикална странка у Војводини до почетка XX века (1975)
- Радикална странка у Војводини (1902—1919) (1983)
- Јаша Томић (1856—1922) (1986)
- Надаљ (1988)
Литература
- Ракић, Лазар (Петар Крестић, стр. 615), Енциклоепдија српске историографије, Београд 1997.