Кумерк је био трг са царином у средњовековној Србији, Босни и Дубровачкој републици, а термин се посебно односи на оне тргове у овим државама на којима се могла продавати со.
Српски средњовековни владари утврдили су четири места од Бојане (у изворима се јавља као река Дринска) до Неретве где се могла продавати со. Ова места била су Свети Срђ, Котор, Дубровник и трг Дријева на ушћу Неретве. Није могуће утврдити од када потиче ова одредба. Приликом продаје со је царињена, а известан проценат ових средстава одлазио је господару кумерка. Према изворним подацима може се наслутити да је за време Немањића со продавана искључиво на ова четири трга јер прве забране нелегалних тргова јављају се тек након окончања владавине ове династије. Српски владари одржавали су продају соли на ограниченом броју места јер су од ње имали значајну финансијску корист. Тако је и у Дубровнику, који се није налазио у саставу српске средњовековне државе, српски краљ имао свог цариника који је убирао половину свих прихода од соли продате људима у залеђу. Краљев кумерк одржао се све док кнез Војислав Војиновић није постао одлучујући чинилац у дубровачком залеђу. Питање права на продају соли изазивало је трговачке спорове између градских комуна на источној обали Јадрана. И поред тога што је праксом и прописима било утврђено право продаје соли на четири трга Дубровник је настојао да онемогући продају соли у Котору 1379. године, а позивајући се на ове прописе водио је борбу за гашање новоуспостављеног трга у Суторини. Наиме, у првој половини 1382. краљ Твртко I Котроманић је подигао тврђаву код улаза у Боку Которску. Он је недалеко од Новог (како је назван нови град), код речице Суторине, одлучио да успостави нови трг соли. Већ у августу исте године у град су приспели први бродови са товарима соли. Ово је одмах изазвало реакције Дубровачке републике. За Дубровчане је нови трг могао да представља опасног конкурента па су хтели да спрече његово деловање. Кумерк солски у Суторини такође није био укорењен у традицији која је одређивала места на којима се продавала со на источној обали Јадрана. Краљ Твртко се није у овом спору позивао на права српских краљева у продаји соли на дубровачком тргу, и спор је завршен у корист Дубровачке републике јер је краљ већ 2. децембра 1382. године издао повељу којом је забранио продају соли под градом Новим у Драчевици. Уговоре склопљене између Дубровачке републике и Босне кршио је Сандаљ Хранић. Он је обновио солане и трговину сољу под градом Новим у Суторини. Дубровчани су и против овог чина босанског властелина покренули правну борбу. Исти корак као и Сандаљ Хранић предузео је средином 15. века херцег Стефан Вукчић Косача. Против овог потеза и других новштина Дубровчани су уложили протест позивајући се на уговоре склопљене са херцеговим претходницима, а које је и он сам прихватио.
Владар је имао права на део царине од соли и у случају которског кумерка солског. Которска општина давала је кумерк солски у закуп само уз сагласност српског владара. Трг соли у Будви био је део которског кумерка. Српски владари убирали су приходе од продаје соли у Котору све до пропасти српских средњовековних држава. Након заузимања Котора краљ Твртко је дао у закуп трг соли тројици Дубровчана за пет стотина дуката али уз право да његови власи изнесу из Котора 10.000 товара соли сваке године. Након његове смрти приходе од которског кумерка солског наследио је Сандаљ Хранић. Он је у време осамостаљења истакнуте босанске властеле у односу на централну власт држао северну обалу Боке Которске, са градовина Новим и Рисном, којa je, међу другим територијама, након слома Николе Алтомановића 1373. године припали Босни. Сандаљ Хранић је, пошто је централна власт била слаба, себе сматрао за носиоца врховне власти над Котором коју је почев од 1385. године имао босански краљ. Један од аспеката те власти било је и право да сваке године наплаћује део прихода од продаје соли. Због тога су у Босни данак који је 1391. године Котору наметнуо Ђурађ II Страцимировић Балшић и одредбе уговора између Котора и Радича Црнојевића склопљеног 1395. године сматрани за узурпацију. Након Радичеве погибије 1396. године Сандаљ Хранић је одмах предузео кораке на обнови сопствене власти над Котором. Которани су били спремни да му дају део прихода од продаје соли које је он делио са Павлом Раденовићем. Из уговора склопљеног између Сандаља Хранића и Котора немогуће је закључити колика су средства била у питању. Босанска власт над Котором је у овом виду постојала све до његовог прихватања млетачке власти 1420. године. Сенат Млетачке републике је пристао да, након што је Млетачка република преузела власт над Котором, Сандаљу Хранићу и његовим наследницима исплаћује годишњу провизују од 600 дуката засновану на праву убирања дела прихода од продаје соли. Нередовно исплаћивање ове провизије изазивало је протесте како Сандаља Хранића тако и његовох наследника херцега Стефана Вукчића.
Литература
- Кумерк (М. Маловић-Ђукић, стр. 344-346), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- К. Јиречек, Историја Срба II, Београд 1952.
- С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд 1964.
- Ђ. Тошић, Трг Дријева у средњем вијеку, Сарајево 1987.