Критовул са Имброса

Михаило Критовул (грч. Μιχαήλ Κριτόβουλος, умро око 1470. године?), познат и као Критовул са Имброса (Κριτόβουλος ο Ιμβριώτης), био је византијски и османски намесник егејског острва Имброс, а затим и историчар. На грчком језику саставио је Историју у којој је описао период од 1451. до 1467. године у пет књига. Своје дело је посветио османском султану Мехмеду II Освајачу (1451—1481) кога је приказао као централну личност своје историје приказујући османско освајање Цариграда и Византије као историјску неминовност.

Биографија

Критовул је рођен као Михаило Критопул на Имбросу вероватно негде између 1400. и 1410. године. На почетку свог дела потписао се као Критовул, житељ острва, први међу становницима Имброса. Судећи по овом представљању, као и по политичкој улози коју је касније имао, припадао је аристократској породици са острва. У младости је студирао у Константинопољу о чему сведочи његово историографско дело писано ученим и архаичним грчким језиком. Поред класичне књижевности, која је представљала основу високог образовања у Византији, Критовул се изгледа доста интересовао и за медицину. Породично презиме Критопул променио је у Критовул како би деловало у складу са тадашњом модом међу византијским интелектуалцима да своја имена претварају у псеудониме сродне именима из античке традиције.

У јесен 1444. године Критовул се на Имбросу сусрео са италијанским хуманистом и трговцем Ћириаком из Анконе (умро око 1455. године) који је у свом дневнику забележио овај сусрет 28. септембра. Ћириако је пропутовао острво од истока ка западу у друштву Критовула, за кога вели да је био прави дар бога Хермеса. Наредног дана, 29. септембра 1444, Ћириако је упутио писмо свом пријатељу, чувеном византијском теологу Георгију Схоларију (будућем цариградском патријарху Генадију II). У писму је Ћириако назвао Критовула Схоларијевим пријатељем, а сам историчар је Георгија-Генадија више пута похвалио у свом делу. Могуће је да су се Критовул и Георгије Схоларије познавали из студентских дана у Константинопољу.

Остатак Критовулове каријере познат је превасходно из његовог дела. У лето 1453, након османског освајања Цариграда, житеље Имброса, Лемноса и Тасоса, који су дотада признавали власт византијског цара, ухватила је велика паника пред вестима о доласку турске ратне флоте. Када је преко две стотине породица побегло са Имброса, Критовул је упутио једну делегацију османском адмиралу Хамзи, а друго лично султану Освајачу. Османлије су замољене да дозволе да три острва северног Егеја пређу под власт ђеновљанске породице Гатилузио, османских вазала. Имброс је тако прешао под власт гране породице Гатилузи која је владала Еносом на трачкој обали Егејског мора, а Лемнос и Тасос су постали подложни владарима Лезбоса. Оваква ситуација је потрајала до зиме 1455/6. када је султан уклонио Гатилузије и послао заповедника флоте Јунуз-бега да потчини Имброс. Критовул је ступио у преговоре са Османлијама и Јунуз-бег га је поставио за намесника острва. У лето 1457. на Егејском мору се појавила папска флота која је Турцима преотела Лемнос, Тасос и Самотраку. Критовул је сада острво предао овој италијанској флоти како би га поштедео ратних разарања. Најзад, током 1458/9. године Критовул је отишао у Једрене султану Мехмеду II од кога је затражио помоћ како би протерао италијанску војну посаду са Имброса. Истовремено, будући историчар је писао морејском деспоту Димитрију Палеологу (1449—1460), брату покојног цара Константина XI Драгаша. Димитрије је 1460. био присиљен да султану преда своју престоницу Мистру, чиме је почело коначно покоравање Морејске деспотовине, последњег остатка Византијског царства. Заузврат, султан је свом тасту Димитрију даровао на уживање приходе солана из Еноса, а на Критовулов предлог и Имброс, Лемнос, Тасос и Самотраку. Критовул је са одредом коњаника послат на Имброс који је заузео без проливања крви. Поново је постао гувернер острва, овога пута у име деспота Димитрија Палеолога.

О преосталим годинама Критовуловог живота постоје само посредне вести. Родно острво је напустио највероватније у лето 1466. када су Имброс освојили Млечани. Отишао је у Цариград где је у лето 1467. био сведок велике епидемије куге која је погодила становништво нове османске престонице. У јесен 1468. Критовулу је писмо упутио поштовани теолог и филозоф Георгије Амируцес (умро после 1469. године) који му је писао о два књижевна дела Теодора Агалијана, потписана класичарским псеудонимом Теофан из Медеје. Није познато када је и како Критовул преминуо. Каснији историчари су, без основа у изворима 15. века, сматрали да је једно време био султанов секретар, а да је умро као светогорски монах.

Поред Историје, Критовул је под световним именом Михаило Критопул објавио и једну молитву Христу и једну песму посвећену латинском теологу Августину Хипонском (Аурелије Августин). Песма у част Августина показује да је припадао интелектуалном кругу око патријарха Генадија II који, иако је био заклети противник црквене уније, истовремено био добар познавалац дела Томе Аквинског и препоручивао је бављење латинском теологијом и књижевношћу.

Критовулова Историја

**Мехмед II Освајач**, портрет који је 1480. насликао млетачки сликар Ђентиле Белини. У Критовуловом длеу Мехмед је приказан као централна личност.
Мехмед II Освајач, портрет који је 1480. насликао млетачки сликар Ђентиле Белини. У Критовуловом длеу Мехмед је приказан као централна личност.

Критовул је почео рад на својој историји најкасније у лето 1453. године. Прву верзију историје посветио је султану у јесен 1466, а прерађену и проширену верзију свог дела завршио је у јесен 1467/8. године. Историја почиње традиционалним уводом, по угледу на старогрчке историчаре Херодота и Тукидида, којим је своје читаоце уверавао у веродостојност свог дела. Прва књига почиње смрћу султана Мурата II 1451. и догађајима од ступања на престо Мехмеда II до освајања Цариграда. Остале четири књиге се баве Мехмедовим походима на Балкану, од Пелопонеза до Босне, освајањима Егејских острва и маленог Трапезунтског царства. На крају, Критовул је описао петогодишњи османски рат са Венецијом, други поход Мехмеда Освајача против Скендербега и епидемију куге у Цариграду 1467. године. У складу са канонима византијске историографије писао је архаичним атичким дијалектом, језиком који је у 15. веку био практично неразумљив ван високих интелектуалних кругова. У писању историје угледао се, пре свега, на историчара Пелопонеског рата, Атињанина Тукидида, мада је одлично познавао и дела Херодота, Аријана из Никомедије и Јосифа Флавија. Главни протагониста Критовулове историје био је Мехмед II кога је историчар, делимично у складу са султановим жељама, поредио са Александром Великим, истичући Мехмедово интересовање за грчку и римску историју, разне науке и градитељску делатност. Следећи стару хеленистичку теорију о светској историји као низу царсатва и владајућих народа, Критовул је снажење Османског царства и пропаст Византијског (Ромејског тј. Римског) царства посматрао као природан и неминован исход историјских токова. Султана је стога називао василевсом, у складу са византијском царском титулатуром, а Мехмедове говоре је записао обликујући их по узору на Периклове код Тукидида или Александрове код Аријана. Ипак, иако је Мехмед био владар вредан поређења са античким херојима, Критовул не скрива његову непотребну суровост и друге недостојне потезе током покоравања византијских крајева. Такође, апологетским тоном је писао о последњем византијском цару Константину XI и његовом блиском сараднику Луки Нотарасу, кога је султан погубио по освајању Константинопоља. Описујући судбину поробљених Византинаца користио је термине и епизоде из дела Тукидида и Јосифа Флавија указујући да је њихов положај био сличан пораженим Атињанима након Пелопонеског рата или Јевреја након што су Римљани разорили Јерусалим.

Аутограф Критовулове историје сачуван је у библиотеци султанове палате Топкапи у Истанбулу. По свему судећи, Историја је остала непозната и некоришћена све до августа 1859. када ју је поново открио немачки филилог и теолог Константин Тишендорф. Тишендорф је, враћајући се ходочашћа на Синај, обрео у османском Цариграду, где је захваљујући пријатељству са руским дипломатом Александром Лобановим, послаником цара Александра II, имао прилику да посети библиотеку турских султана. Тишендорф је тако открио Критовулов рукопис за научну јавност 19. века, а уз Историју је пронашао и посебно посветно писмо у коме је Критовул своје дело посветио султану Мехмеду II. Ово писмо је Тишендорф понео са собом у Немачку где га је објавио 1860. године. Сама историја је први пут објављена у Паризу 1870. у едицији Fragmenta Historicum Graecorum захваљујући Карлу Милеру. Модерно критичко издање приредио је 1983. немачки византолог Дитер Родерик Рајнш и оно је издато у серији Corpus Fontium Historiae Byzantinae (CFHB). Критовулова историја је до сада превођена у целини на енглески и немачки језик.

У 19. веку, у доба националног романтизма, Критовула су тадашњи историчари критиковали као издајника и, са становишта класичних студија, неоргиналног аутора који је ропски следио своје античке узоре. Марксистичка историографија критиковала је Критовула посматрајући га као аристократу који је издао сопствени народ следећи себичне класне интересе племства. Данас се Критовул сматра за поуздан извор о османском освајању Константинопоља које је описао на основу вести прикупљених од османских великодостојника и војника и византијских избеглица и страдалника. Његова тежња да опонаша Тукидида, Аријана и Јосифа Флавија тумачи се као знак касновизантијске учености, а бројне алузије и стилске позајмице као уобичајан манир обраћања интелектуалној публици која је и сама познавала дела класичних аутора. И поред очигледне жеље да у повољном светлу представи Мехмеда II Освајача, Критовул је био трезвен посматрач турских освајања Цариграда, Балкана и егејских крајева. Заједно са Георгијом Сфранцесом, Дуком и Лаоником Халкокондилом био је истовремено припадник последње генерације византијских историчара, али и првог нараштаја који је стварао у време почетака вишевековне туркократије.

Литература

  • The Oxford Dictionary of Byzantium, стр. 1159.
  • D. R. Reinsch, Kritoboulos of Imbros – Learned Historian, Ottoman raya and Byzantine Patriot, Зборник радова Византолошког института 40 (2003), стр. 297-311.
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported