Крајиште је у средњовековној Србији било назив за део државне тертирорије који се налазио уз границу. Територијални обим крајишта је несталан и оно зависи непосредно од промене државне територије. Поједина подручја која су деценијама представљала гранични предео између две државе добијала би назив Крајишта. Такво је било подручје између Врања, Ћустендила и Трна у Бугарској. Управник крајишта био је крајишки војвода. Крајишник властелин је био најзначајнији властелин (властелин са највећом баштином) на територији крајишта.
У циљу што успешније заштите државне границе делови државне територије средњовековне Србије су организоване у посебне војно-територијалне целине које су називане крајиштима. Управни центар крајишта увек се наазио у уврђењу иако је у оквиру његове тертироије могло бити и стотину сеоских насеља. Врањско крајиште имало је центар у Врању, Петруско у Петрусу, граду источноод Параћина, а када се државна граница приближила Новом Брду и овај рударски град је постао центар једног крајишта. Поред села и утврђених градова у крајиштима су насељавани (или су се ту већ налазили) влашки катуни који су добијали статус влаха војника, неопходних за одбрану државне границе.
У време политичког успона или добрих односа са суседима крајишта су била подручја са великим привредним и демографским потенцијалом. У временима несигурности, какво је било време османског освајања Србије, ситуација би се из основа променила и крајишта би доживљавала тешка пустошења. Као војно-тертироијалне јединице крајишта су се лако претварала у власти у време Српске деспотовине и административне реформе коју је спроводио деспот Стефан Лазаревић.
У 15. веку крајиштима су називана и погранична подручја са турске стране границе организована на тертиријама некадашње српске државе. Дубровчани су Ису-бега 1452. називали craisnich ducatus Bosne. Исти термини срећу се и у ћириличним документима. тако примивши харач од Дубровника 1469. године султан Мехмед II о томе је обавестио поред осталих и краишнике царства ми. Турски погранични санџаци које су Срби називали крајиштима били су потпуно другачије организовани од оних у срспкој држави и по тертироијалном опсегу су били много већи.
Литература
- Крајиште (М. Благојевић, 320—321) у Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
- Х. Шабановић, Босанско крајиште, Годишњак Друштва историчара БиХ 9 (1957) 177—220.
- А. Веселиновић, Држава српских деспота, Београд 1995, 186—191.