Констанс II Погонат

Констанс II Погонат

Златник на ком је приказан Констанс II с царским обележјима: круном на глави у царској одори и крстоносним глобусом у руци.

Лични подаци

Датум рођења	7. новембар 630.
Место рођења	Цариград
Датум смрти	15. септембар 668.
Место смрти	Сиракуза, Сицилија

Династија

Ираклијева династија

Владавина

Претходник	Ираклона
Датум и место крунисања	641. у Константинопољу
Период владавине	(641—668)
Наследник	Константин IV

Породица

Отац	Ираклије Нови Константин
Мајка	Грегорија
Супруге	Фауста
Деца	Константин IV Ираклије Тиберије

Констанс II Погонат (грч. Κώνστας Β') био је византијски цар од 641. до 668. године. Владарско име Константин добио је када га је 641, под притиском побуњених војника, стриц Ираклона усинио и прогласио за савладара, док га је народ звао Констанс, што је био скраћени облик од Константин. Када је одрастао због своје бујне браде добио је надимак Погонат (Брадати).

Долазак на престо

Констанс је рођен 7. новембра 630. године као Ираклије, старији син Ираклија Новог Константина и Грегорије. Када је умро Констансов деда, цар Ираклије, на византијски престо су према Ираклијевој жељи заједнички ступила оба његова сина, Констансов отац, Ираклије Нови Константин и Констансов стриц, Ираклона. Међутим, Констансов отац jе врло брзо умро, по свој прилици од туберкулозе, a Ираклона је приграбио власт за себе заједно са својом амбициозном и бескрупулозном мајком, Мартином. Како обоје нису били популарни ни међу народом, ни међу аристократијом ни клером, врло брзо је дошло до побуне коју је предводио јерменски великаш и присталица Констансовог оца, Валентин Аршакуни. Кад је Аршaкуни стигао са својом војском до Халкедона, Ираклона је прогласио младог Ираклија за свог савладара, не би ли умилостивио побуњенике, међутим, ништа му није вредело — Ираклона је ипак септембра 641. био збачен с престола, а сенат је прогласио Константиновог сина новим византијским царем. Пошто је нови цар имао само десет година, испрва је био стављен под туторство сенатора.

Борбе са Арапима и Словенима

Током своје самосталне владе Констанс је морао да брани царство од напада муслиманских Арапа у чему није имао много успеха. Септембра 642. године византијске трупе су напустиле Александрију испуњавајући тако услове уговора које је александријски патријарх Кир склопио са Арапима. Египат је остао под арапском влашћу све до 646. године када је Византија, искористивши одсуство арапског војсковође Амра, успела да га поново освоји захваљујући војсковођи Манојлу. Међутим, византијска власт је била кратког века — чим је Манојло напустио Египат, коптско становништво са монофизитским патријархом на челу је добровољно прихватило арапску власт, дајући јасно примат арапској над византијском доминацијом, што је за Византију представљало и коначан губитак Египта.

Учврстивши се у Сирији и Месопотамији, Арапи су се окренули ка Малој Азији. Јерменија је била заузета 642/43, а 647. Кападокија. Избивши на море, Арапи су по први пут били суочени са чињеницом да морају изградити флоту, за шта се побринуо Муавија, сиријски намесник. Нова арапска флота је извршила успешно свој први задатак, напад на Кипар, заузевши главни град острва, Констанцу. Постигнуто је трогодишње примирје које је Муавија искористио за даљу изградњу своје флоте. Већ 654. године Арапи су опустошили Родос, заузели Кос и опљачкали Крит. До прве велике арапско-византијске поморске битке дошло је 655. године, близу малоазијске обале која се завршила убедљивом победом младе арапске флоте. По хроничару Теофану Исповеднику, који је писао почетком 9. века, сам цар је успео да извуче живу главу захваљујући томе што је заменио одело с једним војником који је погинуо уместо њега.

Након убиства калифе Отмана 646. године, у Арапском калифату су настали унутрашњи немири. Настао је сукоб између Муавије, сиријског намесника који је у Сирији био проглашен за калифу и Алије, Мухамедовог зета, који је био проглашен за калифу у Медини. Овај сукоб је окончан 661. године Алијином смрћу, а Муавија је био присиљен да склопи мир са Византијом и да јој плаћа данак.

Средивши прилике на истоку, Констанс је 658. кренуо у поход на Балкан, први већи поход с циљем заустављања ширења Словена по византијској територији још од доба цара Маврикија (582 — 602). Наравно, тад је већ Словене било немогуће потиснути, али је, према Теофану, Констанс успео да Словенима наметне признање врховне византијске власти у Македонији и у још неким деловима Балканског полуострва. Известан број Словена је пресељен у Малу Азију, а такође има вести и о Словенима као византијским војницима.

Верска политика

Византија у доба Констанса Погоната (650)

У верској политици цар је, по узору на свог деду Ираклија, покушао да наметне монотелитизам као званично учење цркве како би помирио православне и монофизите. Међутим, то је ишло веома тешко, нарочито у западном делу царства и у Северној Африци која је тада била главно стециште православних бораца против монотелитизма. У Северној Африци је вођа правоверника био Максим Исповедник, а у Италији то је био папа Мартин I. Обе струје су биле доста јаке и имале су не само верски, него и политички израз.

У Северној Африци, картагински егзарх Григорије се прогласио за цара уз огромну подршку становништва, желећи да се ослободи врховне византијске власти. Међутим, Арабљани су 647. године напали картагински егзархат, убили Григорија и опљачкали његову резиденцију, а затим се повукли с великим пленом, тако да је Картагина остала под врховном византијском влашћу.

Након овога, Констанс је, алармиран озбиљношћу догађаја, 648. године објавио едикт, тзв. Типос, којим је забрањивао сваку даљу дискусију о спорним питањима између монофизита и православаца, међутим, убрзо се показало да то није било право решење проблема.

Папа Мартин је 5. јула 649. године без одобрења царевог егзарха у Равени ступио на престо св. Петра, а у септембру исте године је сазвао сабор који је био одржан на Латеранском двору. На овом сабору осуђени су едикти Ираклија и Констанса II, Ектесис и Типос, којима су ова два цара покушала да помире непомирљиве православце и монофизите. Царева реакција на дрско уздизање Мартина на папски престо без његовог одобрења била је да је наредио равенском егзарху Олимпију да ухапси непослушног папу и да га доведе у Цариград. Међутим, Олимпије се оглушио о царево наређење и искористио општенародно огорчење у Риму како би Италију отцепио од врховне власти Цариграда. Цариградски двор није реаговао одмах јер је у то доба био заузет поморским борбама са Муавијом. Олимпије је 652. године кренуо у поход на Сицилију, међутим, тамо је цела његова војска оболела од неке непознате болести од које је и сам узурпатор умро.

Следеће године, нови равенски егзарх, Теодор I Калиоп, извршио је Констансово наређење и, ухапсивши папу Мартина у јуну 653, одвео га је у Цариград. У Цариграду се папи Мартину у септембру исте године судило за велеиздају јер се сумњало да је потпомогао узурпатора Олимпија, док су се верска питања оставила по страни. Суд заправо уопште није имао намеру да расправља о верским питањима јер, кад је папа поменуо ту тему, суд није допустио расправу. Папа је осуђен на смрт, међутим, казна је преиначена на јавно понижење и депортацију за Херсон, где је у беди и несташици Мартин на крају и умро 656. године.

Убро је и Максим Исповедник изведен пред суд у Цариграду и оптужен за велеиздају јер је потпомогао узурпатора Григорија. Царска влада се здушно трудила да придобије Максима — био је стављен на муке, а затим прогнан — међутим, није постигла свој циљ. Максим је умро у Лазики 662. године борећи се до последњег даха за правоверно хришћанство.

Одлазак на запад и смрт

Златни новчић са ликом Констанса Погоната са брадом, и његовог сина Константина без браде.

Користећи затишје на истоку, Констанс је са двором и великом војском отишао на крајњи запад царства у жељи да одбрани царске поседе у Италији од Лангобарда. Констанс је међутим, имао и друге разлоге за премештање двора на запад. Већ је суровост коју је применио у сукобу са папом Мартином и Максимом Исповедником је проузроковао велика негодовања међу цариградским становништвом, међутим, праву лавину јавног незадовољства је изазвало Констансово разрачунавање са својим братом, Теодосијем, који је према схватању оног доба, имао право на учешће у царској власти, на које се Констанс намерно оглушио прогласивши прво 654. године свог сина Константина (IV) за савладара, а потом и 659. када је царско достојанство доделио и својим млађим синовима, Ираклију и Тиберију. Констанс је 660. наредио је да се Теодосије рукоположи за свештеника под присилом, а потом га је оптужио за велеиздају и осудио на смрт.

Констанс се прво задржао у Солуну, затим у Атини, да би на крају 663. године стигао у Тарент, одакле је отпочео поход на Лангобарде. У почетку је имао успеха, чак је отпочео и опсаду војводства Бенавенто, међутим, врло брзо је морао да се повуче у Напуљ јер је остао и без војних и финансијских средстава за даље ратовање.

Из Напуља, Констанс је отишао у Рим где га је свечано дочекао папа Виталијан. Тиме је Констанс био први цар који је посетио Рим после пропасти Западног Римског царства 476. године. Цар се међутим задржао врло кратко у Вечном граду — једва неких 12 дана у току којих је присуствовао неколицини јавних свечаности. Након Рима, Констанс се упутио на Сицилију, где је у Сиракузи одлучио да оснује нову царску резиденцију. Место је било веома добро стратешки лоцирано — са Сицилије, цар је могао да брани и Италију од Лангобарда, и северну Африку од Арапа. Међутим, убрзо је и у Сиракузи постао омражен због свог деспотизма с једне стране, а с друге, због великог терета који је за становништво Сицилије представљало издржавање двора и војске. Због тога су 668. представници угледних византијских и јерменских породица сковали заверу против цара и 15. септембра исте године Констанса је убио један слуга у купатилу његове резиденције на Сицилији. Престо је закратко преузео узурпатор Јерменин Мезезије, међутим, узурпатор је већ 669. године ухваћен и погубљен. Извори се разилазе по питању ко је и како ухапсио и погубио Мезезија тј. да ли је то извео млади Константин IV, који је предузео пут из Константинопоља на Сицилију, или је узурпатора уништио равенски егзарх. Цареви посмртни остаци су пренети у Цариград где је сахрањен у цркви Светих апостола, а на византијски престо је без већих потреса ступио Констансов син, Константин IV.

Претходник:	Византијски цар	Наследник:
Ираклона	(641—668)	Константин IV

Литература

• Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1998 (више издања) стр. 128—137