Кнежеви изборници
Седам кнежева изборника на избору Хенрика VII. Према грбовима изнад њихових глава, могу се идентификовати као (с лева на десно): надбискупи Келна, Мајнца и Трира, гроф палатината од Рајне, саксонски гроф, бранденбуршки маркгроф и краљ Чешке. Минијатура из Хронике Хенрика VII из 1341. Кобленц, Немачка.
Седам кнежева изборника на избору Хенрика VII. Према грбовима изнад њихових глава, могу се идентификовати као (с лева на десно): надбискупи Келна, Мајнца и Трира, гроф палатината од Рајне, саксонски гроф, бранденбуршки маркгроф и краљ Чешке. Минијатура из Хронике Хенрика VII из 1341. Кобленц, Немачка.

Кнежеви изборници (нем. Kurfürsten) су били чланови изборног тела које је бирало цареве Светог римског царства. Њихове основне функције и први кнежеви изборници били су одређени Златном булом коју је издао Карло IV Луксембуршки 1356. године. Као институција, ово изборно тело је настало у првој половини 13. века, а први пут се помиње у законику немачког феудалног права, Захсеншпигел (нем. Sachsenspiegel), насталој између 1220. и 1235. године.

Увод

Свето римско царство вуче корене из источне половине царства Карла Великог. Године 800. папа је Карлу Великом доделио титулу цара (лат. Imperator Augustus) коју су некад носили владари Римског царства, али и средњевековни владари Византијског царства. До 911. године, западни део Франачке државе се потпуно одвојио и наставио свој живот као Франачко краљевство или Краљевина Француска, а источни део се претворио у Краљевину Немачку1. Међутим, до половине 10. века, титула цара је изгубила своје значење, те је 962. Отон I Велики тражио од папе потврду царског достојанства. Та година се иначе узима као година оснивања Светог римског царства.

Свето римско царство је било изборна монархија, али почев од 15. века па на даље, кнежеви изборници су само потврђивали наследника краљевске куће Хабзбурга, који је обично био најстарији син преминулог цара. У почетку, кнежеви изборници су номиновали кандидата чији би избор морали прво да потврде великаши, али веома брзо је избор кнежева био и коначан избор. Институција кнежева изборника — састав и правила по којима су се управљали — формално је утврђена издавањем Златне буле 1356, иако су повремено временом увођене неке промене.

Пoрекло и састав

Немачки обичај бирања владара потиче још из старих времена када су германска племена формирала савете како би бирала своје краљеве. Франци су повремено примењивали тај систем бирања монарха, а кад се Франачка држава поделила на Француску и Немачку, француска монархија је постала наследна, док је немачка наставила да бира своје владаре. У почетку су имали право да гласају сви слободни људи, али врло брзо су се та права ограничила на највиђеније људе краљевства, да би се на крају изборно тело свело само на групу кнежева. Златном булом из 1356. године, утврђено је да број кнежева буде седам — три духовна и четири световна кнеза.

Духовни кнежеви:

  • надбискуп Мајнца
  • надбискуп Трира
  • надбискуп Келна

Световни кнежеви:

  • Краљ Чешке (König von Böhmen)
  • маркгроф од Бранденбурга (Markgraf von Brandenburg)
  • Гроф палатината од Рајне (Pfalzgraf bei Rhein)
  • Војвода од Саксоније (Herzog von Sachsen)

Саветом је председавао надбискуп из Мајнца који је уједно био и најважнији члан изборног тела. Статус краља Чешке је дуго био контроверзан — иако га Захсеншпигел не укључује међу изборне кнежеве, Швабеншпигел2 га помиње као једног од кнежева. Према неким теоријама, глас краља Чешке требало је да одлучи исход у случају да преостала шесторица гласају изједначено. Након избора Венцеслава Пијанице за цара Светог римског царства крајем 14. века, краљ Чешке више није учествовао у изборима све до 7. септембра 1708. кад је опет био примљен као равноправни члан изборног тела.

Промене током 17. и 18. века

Број кнежева изборника је 1356. године Златном булом био одређен на седам, 1648. године је повећан на 8, 1708. на 9, смањен на 8 1777. године, затим на 6 1801, да би опет био повећан на 10 1803.

Током Тридесетогодишњег рата, 23. јануара 1621. године, гроф Палатината је био избачен, а 1623. његов глас пренет на баварског војводу, млађу линију династије Вителбаха. Након рата, 1648. уведен је осми глас за грофа Палатината коме је било враћено место у електорату, док су права баварског војводе била подвргнута ревизији. Осми глас је нестао након гашења баварске линије 1777. године, док је баварски глас преузео гроф Палатината. Децембра 1692. године, цар је доделио девети глас кући Брауншвајг-Линебург (Хановер), али овај глас није био признат све до почетка 18. века. Априла 1706. године кнежеви из Келна и Баварске изгубили су право гласа јер су били избачени из бирачког тела. Рехабилитовани су након мира у Бадену, 1714. године. Миром из Линевија 1801. године лева обала Рајне је ушла у састав Француске, чиме су нестале функције кнежева изборника из Келна и Трира, док је глас кнеза изборника из Мајнца преузео Регенсбург. Године 1813. именовани су нови кнежеви изборници за Виртемберг, Баден, Хесен-Касел и Салцбург. Међутим, ови кнежеви изборници никад нису стигли да остваре своје изборно право.

Права и привилегије

Кнежеви изборници су имали краљевску титулу иако је само Чешка била краљевина, али су имали првенство над другим кнежевима Царства и самим тим су били најмоћнији у Царству. Златна була им је давала право монопола над рудницима сребра, злата и других метала на територији Царства, да опорезују Јевреје, да наплаћују путарину, и да кују новац. Такође су имали одређене привилегије на правном и судском нивоу — њиховим поданицима се није могло судити на царским судовима, којима би се могло прибећи само у случају тврдње да је на њиховим локалним судовима правда ускраћена.

Избор и крунисање

Кнежеви изборници су формално бирали римског краља (који би у пракси заправо владао само Немачком) и који би био крунисан у Немачкој, међутим, цар Светог римског царства постајао би тек онда кад би га папа крунисао. Пошто се често дешавало да папа одбије то да учини, Хабзбурговци су прекинули ту праксу, тако даје Карло V последњи цар Светог римског царства кога је крунисао папа.

За време владавине Хабзбурга, постојао је обичај да царевом сину додели титула краља Римљана. Године 1711. донета је одлука да ће се цар бирати само у случају да је цар предуго одсутан, превише стар или трајно онеспособљен за вршење своје дужности. Сами кнежеви изборници су одлучивали хоће ли одржати изборе или не. Били су у обавези да претходно обавесте цара, али нису били обавезни да чекају његово одобрење.

Кнежеве је сазивао надбискуп из Мајнца или Трира, и то у року од месец дана након смрти цара, који би се окупљали, како је то Златна була прописивала, у Франкфурту три месеца након сазива, мада су се избори одржавали и у другим градовима — Келн (1531), Регенсбург (1575. и 1636), и Аугзбург (1653. и1690). У току међувладавине, власт би била у рукама царских викара. Церемонија избора би почињала тако што би градоначелник Франкфурта наредио свим племићима који не припадају бирачком телу да напусте град, након чега би онда кнежеви изборници кренули на коњима од градске скупштине до катедрале и затворили би се у изборну капелу где би положили заклетву да ће одабрати највреднијег кандидата и да ће поштовати већинску одлуку. Кнез изборник из Мајнца би тад почео да скупља гласове почевши од кнеза из Трира и завршивши са кнезом изборником из Саксоније, да би након тога и сам гласао.

Кандидат који би имао већину гласова био би изабран за краља Римљана. Обично су гласања била једногласна, међутим, било је и веома подељених и натегнутих гласања, као што је било гласање 1516. када су кандидати били француски краљ, Франсоа I и шпански краљ, Карло I. На крају је победу однео шпански краљ захваљујући разним обећањима и исплатама огромних сума новца кнежевима изборницима.

Након доношења одлуке о избору, надбискуп Мајнца би питао изабраног кандидата да ли прихвата одлуку коју су донели кнежеви изборници, и ако би овај одговорио позитивно, одмах би се приступало проглашењу у самој катедрали. Уколико би изабрани кандидат био одсутан, заклетву би за њега полагао његов представник, међутим, ефективна власт би остајала у рукама викара све док изабрани кандидат не би сам положио заклетву. Процес проглашења краља Римљана је био исти, с тим што би се изабрани кандидат заклео да се неће мешати у царске послове.

Златна була је прописивала да се крунисање немачког краља мора обавити у Ахену, али у новије време оно је обично обављано у граду где се вршио избор. Према споразуму из 1657. церемонију би обављао или надбискуп Келна или надбискуп Мајнца, у зависности од провинције где се крунисање обављало. Уколико би се крунисање обављало на територији које нису припадале ни Мајнцу ни Келну, онда би се ова два надбискупа смењивала.

Царско крунисање би обављали или надбискуп Трира или надбискуп Мајнца. Царске инсигније које су се користиле при крунисању чуване су у Ахену и Нирнбергу, одакле би се слале на царско крунисање.

Сва три духовна кнеза би заједно полагали круну на главу изабраног цара. Након церемоније, цар би се упутио у градску скупштину где би се одржавала прослава.

Напомене

Литература

  • Velde, Françoise. The Holy Roman Empire. The Electors (2004) (извор)
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported