Јустинијан II Ринотмет
preporucen.png
Јустинијан II Ринотмет
{$caption}
Златник на коме је приказан лик Христа на аверсу, док је на реверсу приказан Јустинијан са царским инсигнијама. Искован је негде између 692. и 695. Христ држи Библију и подигнуте руке благослови, док Јустинијан стоји са дугачким крстом у руци.
Лични подаци
Место рођења Цариград
Датум смрти децембар, 711.
Место смрти Цариград
Династија
Ираклијева династија
Владавина
Претходник Константин IV
Датум и место крунисања фебруар, 685.[1]
Период владавине први пут (685—695)
други пут (705—711)
Наследник Леонтије (први пут)
Филипик Вардан (други пут)
Породица
Отац Константин IV
Мајка Анастазија
Супруге Евдокија
Теодора, хазарска принцеза
Деца Са Евдокијом:
Анастазија (удата за Тервела, бугарског кагана)
Са Теодором:
Теодосије (убијен као беба)

Јустинијан II је био византијски цар у два наврата — први пут између 685. и 695. и други пут између 705. и 711. године. У историографији је познат као Ринотмет (грч. Ρινότμητος — Безноси), јер му је након првог збацивања с престола био одсечен нос, што га није спречило да поново заузме престо, што је био преседан, с обзиром да, према византијским обичајима, особа која је имала неки физички недостатак није могла да постане цар.

Јустинијан II је у изворима описан као славољубив, напрасит, страстан, властољубив и славољубив, суров и осветољубив и владао је безобзирно и деспотски што је умногоме допринело веома негативној визији његове владавине у историографији. Желео је да, као и његов имењак и такође византијски цар, Јустинијан I, обнови стару славу Царства и поврати све изгубљене територије. Међутим, Јустинијан је такође био, као и сви чланови Ираклијеве династије, врло способан и вешт владар, чија је владавина донела значајан напредак византијској држави у политичком и привредном погледу[2].

Прва владавина

Јустинијан и Арапи

Кад је Јустинијанов отац, Константин IV, умро 685. године од дизентерије, наследио га је његов млади син који је тад имао само шеснаест година. Јустинијан је наследио државу скромног територијалног обима, али стабилну државу, што се није могло рећи за Калифат, који је и на спољашњем и на унутрашњем плану трпео велике потресе. Муавијин наследник, Абд ал Малик, који је постао калифа исте године кад и Јустинијан цар, понудио је Византији трибут од 365.000 солида, 365 робова и 365 коња годишње у замену за мир[3].

Године 686. Јустинијан је почео да успоставља протекторат над Јерменијом и кавкаском Иберијом. Владари ове две земље су се две године раније побунили против арапске власти, међутим, Хазари су их обојицу убили након чега су Арапи поново напали Јерменију и Иберију. Јустинијан је послао стратега теме Анатоликон, Леонтија, да истера Арапе, што је овај и учинио и подвео под византијску власт већи део Јерменије и Иберије. Леонтије је извршио додатни притисак на Арапе упадима у кавкаску Албанију и Азербејџан, док су хришћански Мардаити харали по Палестини и Сирији. Абд ал Малик није имао избора, морао је да поново преговара и том приликом је потврдио трибут раније утврђен за време владавине Константина IV, а поврх тога је пристао да са Византијом дели приходе са Кипра, из Јерменије и Иберије[4]. Заузврат, Јустинијан је повукао неких 12.000 Мардаита са арапско-византијске границе који су представљали озбиљну сметњу Калифату јер су без престанка упадали на арапску територију и пустошили је.

Године 689, управо када се Абд ал Малик спремао да поврати Месопотамију из руку побуњених Алида, Јустинијан је послао војску на Калифат. Абд ал Малик није имао избора, морао је опет да прибегне преговорима након којих је Јустинијан добио потпуну управу над Јерменијом, Сиријом и Кипром, а заузврат је повукао нових 6.500 Мардаита са арапских граница и смањио je арапски трибут од 1.000 солида дневно на 1.000 солида недељно[6].

До новог сукоба између Византије и Арапа дошло је 692. године, када је Јустинијан преселио велики број Кипрана у област Кизика на обали Мраморног мора[5]. Калифа је оштро протестовао због тога, јер овим Јустинијановим потезом драстично се смањио број пореских обвезника што је ишло на штету Калифата с обзиром да је трибут са Кипра био дељен између Калифата и Царства. Јустинијан, дубоко уверен у надмоћ Византије над Калифатом, презриво се оглушио о све калифине протесте. Тражећи повода за нови напад на Арапе, Јустинијан је почео да кује новац са ликом Христа, Калифат, који је ковао новац по угледу на византијски, изоставио је Христов лик из разумљивих разлога. Осим тога, арапски новац је био нешто лакши од византијског, што је био довољан изговор за Јустинијана да одбије калифин трибут јер наводно калифин новац није био исти као византијски. Калифа је додао још новца како би надокнадио на тежини, међутим, Јустинијан је инсистирао на Христовом лику[7]. Под овим изговором, византијски цар је прогласио уговор са Арапима неважећим и почео је да спрема војску за напад. Међутим, Абд ал Малик је успео да први нападне византијску територију и до одлучујућег сукоба је дошло 692. године код Севастопоља у теми Анатоликон, где је Јустинијанова војска претрпела велики пораз. Извори наводе да је до пораза дошло јер је главнина словенских војника, којих је наводно било око 30.000 у византијским војним редовима, на челу са својим вођом, Небулом, пребегла Арапима. Јустинијан је, према Теофану, из освете наредио да се побију сви преостали Словени у теми Опсикион1, укључујући жене и децу дезертера. Такође је наредио да се утамничи стратег Анатоликона, Леонтије, кога је по свој прилици сматрао делимично одговорним за пораз[8].

Након овог пораза, владар Јерменије који је до тада био у клијентском односу са Византијом, предао се Арапима без борбе. Абд ал Малик је у међувремену освојио Меку и напредовао кроз Персију. Године 694. калифа је послао пребегле Словене у Киликију, где су ови нанели тежак пораз византијским трупама. Следеће године, 695. Арапи су похарали Хексапољ у теми Анатоликон и одвели много византијског становништва у робље. Јустинијан је ослободио Леонтија и поставио га за стратега Хеладе у нади да ће тиме повратити пољуљани углед, међутим, Леонтије је у Цариграду сковао заверу против цара и убрзо га збацио с престола[9].

Политика расељавања и тематска организација

За развој средњовековне византијске државе веома је важно посматрати развој тематског система, започет вероватно још у доба Ираклија. Од средине 7. века, у византијским изворима се све више спомињу теме што говори о постепеном али сигурном развитку овог војно-административног система. Малоазијске теме Опсикион, Анатоликон, Арменијакон и Каравасијон настале су вероватно још у Ираклијево доба или у време владе Констанса II Погоната, тема Тракион је створена у доба Константина IV у доба настанка прве бугарске државе, ради ефикасније одбране, док је за време Јустинијана II створена тема Хелада у средњој Грчкој[10]. Јустинијан је такође створио извесне зачетке тематског војно-административног система у области реке Стримон (Струме) населивши тамо Словене као војнике. Међутим, тематско уређење добија стварну животну снагу тек планским пресељавањем великих група народа, пре свега Словена, који су били досељавани у више наврата на византијску територију где су били претварани у сељаке и војнике, чиме су се попуњавали редови византијске војске и јачали привреду земље опустошене ратовима. Истовремено, овим масовним пресељењима почео је да се ствара нови друштвени слој стратиота — војника који су уједно били и слободни сељаци, који били стратешки насељавани на границама Царства где су добијали земљу у замену за војну службу.

Пославши коњицу у Тракију, одмах крену против Словена. Проваливши до града Солуна потчини многа тамошња словенска племена, једне ратом, a други су се предали, и смести их у такозвану Опсикиску област, пошто су прешли код Абида. Од њих узе у војску 30.000 људи и, наоружавши их, назва их „прекобројном војском" (λαον περίούσιον) па им постави архонта од најплеменитијег рода по имену Небула. Уздајући се у њих, прекину мир са Сараценима, који je био склопио његов отац, a премести и војнике који од давнине бејаху на гори Либану. Заративши против њих (Арабљана), дође до Севастопоља. A и ови (Арабљани), ступивши у рат, изађоше пред њих. Рекли су да се сами чврсто придржавају услова мира, али ако Ромеји хоће да га наруше, бог ћe судити кривцима. Јустинијан, пак, више je волео рат, па они (Арабљани), истакнувши високо мировни уговор, да им буде застава и да их предводи, кренуше против Ромеја. Ови се дадоше у бекство. A такозвана прекобројна војска Словена придружи се Сараценима и заједно c њима уништаваше Ромеје. Охрабрени тиме, слабили су још више ромејску власт (р. 36,17—37,9).

Патријарх Нићифор I. Кратка историја. Византијски извори за историју народа Југославије, I, стр. 241-242

Још док је био у походу на Јерменију[11], византијски цар је већ тад наредио да се пребаци коњица из Мале Азије у Тракију и да се изврше припреме за поход на Балкан. Године 688. Јустинијан је кренуо с војском из престонице ка Солуну. Истерао је Бугаре дуж северне обале Егејског мора а потом покорио Словене који су чинили већину становништва на тим територијама, мада је било и оних који су му добровољно пришли. Кад је стигао у Солун, организовао је тријумфални улазак у град у ком је даривао цркву Св. Димитрија, заштитника Солуна. Едиктом из 688/9. године Јустинијан II је овој цркви поклонио солану и ослободио је свих пореза[12].

Након ове победе Јустинијан је преселио око 100.000 Словена[6] у северни део малоазијске теме Опсикион. Највећим делом су насељени око центара области, Никеје и Никомедије[13]. Пресељење Словена представља највећу и најважнију колонизациону меру коју је спровео Јустинијан II која је допринела препороду византијске привреде. Теофан даље наводи да је Јустинијан потом од малоазијских Словена формирао војску од 30.000 војника и ставио је под команду извесног Небула (Νέβουλον) и назвавши је прекобројнима, ставио их је на обуку. Ове Словене је населио највероватније у области Кизика који су Арапи опустошили још у доба Јустинијановог оца Константина IV и дао им земљу на обрађивање у замену за војну службу. Такође је населио известан број Словена на потезу између Солуна и реке Стримон, док је територија источно од реке била ничија земља која је раздвајала Бугаре од византијске територије. Са овом војском кренуо је 892. године против Абд ал Малика, међутим, према Теофану, Абд ал Малик је Небулу послао ћуп пун новаца и залудевши га многим обећањима и придоби га да пребегне њима са 20.000 Словена[14] и Јустинијан је доживео велики пораз у бици код Севастопоља 692. године. Према Теофану, Јустинијан је онда побио све преостале Словене, међутим, ову вест о покољу Словена доноси само Теофан и касније Георгије Монах[15], који, међутим, ту вест тумачи као да је Јустинијан побио остатак групе прекобројних, дакле преосталих 10.000 Словена[16]. Острогорски наводи да је Теофан овде по свом обичају, претерао, с обзиром на нетрпељивост коју је гајио према Јустинијану. Као доказ за то наводи да се Словени у Опскиону помињу још у 10 веку[5].

Иако највеће и најважније, расељавање Словена није било једино које је Јустинијан извршио. Око 687/8. када је склопио први споразум са Арапима, Јустинијан је повукао неких 12.000 Мардаита[4] са арапско-византијске границе и населио их у карабисијској теми[6] на Пелопонезу, на острву Кефалонији, код Никопоља на обали Јонског мора и у области Аталеје[5]. Ове Мадраите је запослио као веслаче на византијским галијама. Негде у то доба Јустинијан је изгледа издвојио из теме Карабисија централни део Грчке и основао нову тему под именом Хелада са престоницом у Коринту. Након другог похода на Арапе 699. године, као део споразума, преселио је нових 6.500 Мадраита са арапске границе и запослио их као веслаче у теми Хелада[6].

Године 692. Јустинијан је преселио велики број Кипрана у област Кизика. По угледу на свог претходника и имењака, Јустинијана I, који је основао град и архиепископију Јустинијану Приму (данас Царичин Град код Лебана у југоисточној Србији), Јустинијан II је основао град Јустинијанопољ за пресељене Кипране и њиховом архиепископу дао привилегије митрополија Кипра и Кизика[6].

Верска политика

Јустинијан је, као и његов отац, покушао да постигне помирење између црквених седишта Рима и Цариграда. Године 692.[17] сазвао је нови црквени сабор са образложењем да траба размотрити питања канонског закона која нису разматрана на Петом и Шестом васељенском сабору (то јест, Други и Трећи цариградски сабор). С обзиром да је намера овог сабора била да се употпуне одлуке Петог и Шестог васељенског сабора, овај сабор је добио име Пети-Шести сабор или Concilium Quinisextum на латинском, Πενθέκτη Οικουμενική Σύνοδος на грчком. Пошто се одржавао у Трулској сали на двору где је раније био одржан и Шести васељенски сабор, такође је познат и као Трулски сабор. Иако је Јустинијан претендовао да овим сабором ублажи разлике између Рима и Цариграда, одлуке које су донете само су сведочиле о великим и највероватније непремостивим разликама између западне и источне цркве као и о великом непознавању римских обичаја од стране Јустинијана и 215 епископа источне цркве који су присуствовали том сабору. Донете су између осталог, одлуке да свештеници који су пре рукоположења били ожењени могу да наставе с брачним животом (за разлику од Римске цркве која је захтевала да се одрекну брачног живота) и забранио је суботњи пост који је Римска црква прописивала[8]. Најважнија од одлука, међутим, била је садржана у 36. канону који је прокламовао једнакост римског папе и цариградског патријарха[17].

Папа Сергије I (687—701) је одбио да призна одлуке овог сабора сматрајући да папска столица има примат над цариградском патријаршијом, на шта је Јустинијан, следећи пример свог деде Констанса II, послао царске изасланике у Рим да ухапсе папу и да га доведу у Цариград да му се суди. Међутим, времена су се променила и положај папе је сад био много јачи него за време Констанса II Погоната. Војска равенског егзархата је стала уз папу и царски изасланици су за длаку избегли линчовање захваљујући самом папи Сергију који им је помогао да побегну[9].

Први пад

Мапа азијског дела Византијског царства подељена на теме 650. године
Мапа азијског дела Византијског царства подељена на теме 650. године

Јустинијанова хиперактивност у првих пет година владавине, иако је у почетку донела извесни напредак, на крају је ипак само донела више штете него користи Царству које је у војним походима током 7. века изгубило знатне делове своје територије. Јустинијан је својом непопуларном фискалном политиком, расипништвом као и деспотском владавином стекао много непријатеља. За војне походе против Арапа и оснивање нове теме морала су се наћи новчана средства, а велики број нових словенских војника и мадраитских веслача знатно је увећао и издатке за издржавање византијске војске и флоте. Пошто царска каса није могла да поднесе све ове трошкове, Јустинијан је почео да опорезује аристократију. Сакеларије (sacellarius; дворски благајник) Стефан Персијанац и логотет (министар финансија) Теодот[6] су овај задатак вршили са великом ревношћу. Логотет Теодот није бирао средства и врло је често прибегавао конфискацији добара, мучењу и затварању богатих припадника византијске аристократије[6]. Ове мере су допринеле да Јустинијан постане изузетно омражен и веома непопуларан. Након пораза код Севастопоља и губитка Јерменије, Јустинијан је за кратко време напустио војне подухвате и окренуо се грандиозном грађењу у стилу свог имењака, Јустинијана I. Ова царева ктиторска активност изискивала је нове издатке, па је Јустинијан још више притиснуо аристократију новим наметима. Такође, 695. године Арапи су напали Хексапољ и опустошили га, чиме су показали своју надмоћност над Византијом, што је још више урушило углед ионако непопуларног и омраженог цара.

У Константинопољу је 695. организована завера против њега коју је предводио Леонтије, бивши стратег Анатоликона, који је последње три године провео у затвору где га је Јустинијан бацио након пораза код Севастопоља. Јустинијан га је рехабилитовао и поставио за стратега теме Хелада у нади да ће тиме повратити свој нарушени углед. Међутим, Леонтије је још у затвору добио идеју о преврату од два калуђера која су га редовно посећивала и који су му стално понављали причу о пророчанству према коме ће он једног дана постати цар[19]. У току ноћи завереници су заузели главни цариградски затвор Преторијум. Ослободили су и наоружали затворенике од којих су многи били аристократе и војна лица[9].

Следећег дана завереници су окупили грађане у цркви Света Софија, где су за своје планове добили подршку, како од цариградског патријарха Калиника I (693—705), тако и од обичног света који је такође мрзео Јустинијана истим интензитетом као и аристократија. Затим су сви отишли на Хиподром где је Леонтије био проглашен за цара. Дворани и гардисти су ухватили Јустинијана на двору, а онда је светина, у којој су највероватније доминирали припадници деме Плавих, одвукла Јустинијана до Хиподрома да му се суди[18]. Иако је народ тражио Јустинијанову главу, Леонтије је поштедео свргнутог цара. Јустинијану је одсечен нос и располућен језик2, а затим је послат у прогонство у кримски град Херсон[17]. Леонтије је покушао да спасе и Стефана и Теодота, међутим, разјарена маса на Хиподрому их је живе спалила[18].

Јустинијан је због овог осакаћења добио надимак Ринотмет (Ρινότμητος), што значи "Безноси", недостатак који је од тада сакривао носећи златан нос[17].

Изгнанство и поновно заузимање престола

Леонтије је владао три године, до 698. када збачен с престола, а за новог цара извикан је Апсимар, друнгарије приморске теме Кивриота, који је на престо ступио као Тиберије II. Ова смена на престолу је Јустинијану дала нове наде. Власти Херсона су, 703. године хтеле да га ухапсе и да га пошаљу у Цариград, Апсимару, због основане сумње Јустинијан кује заверу како би повратио престо, међутим, Јустинијан је, сазнавши за намере херсонских власти, успео да са неколицином својих присталица побегне из Херсона у Хазарски каганат. Хазарски кан га је прихватио и чак и оженио својом кћерком која је потом била крштена и прихватила је име Теодора, по узору на супругу ЈУстинијана I. Кад је након свега тога Апсимар упутио посланство на хазарски двор тражећи да му се Јустинијан преда, хазарски каган је био спреман да удовољи захтеву византијског цара. Међутим, Јустинијан и његови људи успели су побећи пре него што су канови људи могли да их ухапсе. За собом је оставио трудну хазарску принцезу[20].

У јесен исте године, Јустинијан је са својим присталицама отишао у Бугарски каганат где је успео да убеди бугарског кана Тервела да му обезбеди војску којом би повратио престо. Апсимар је пред овом непосредном опасношћу позвао свог брата Ираклија да се са војском врати са Истока у Тракију. У лето 705. године Ираклије се упутио ка бугарској граници, међутим, мимоишао се са Јустинијаном и Тервелом који су се са великом бугарско-словенском војском били упутили ка Цариграду. Цариградске зидине су, међутим, биле исувише јаке за било какав директни напад, па је Јустинијан са неколико својих верних присталица ушао у град кроз стари напуштени аквадукт изграђен крајем 4. века у Валенсовог доба. Апсимар је побегао у Созопољ у Тракији, међутим, био је брзо ухваћен. Пошто је заузео Цариград, Јустинијан је ухватио и погубио Ираклија, а затим послао по своју жену Теодору и новорођеног сина Тиберија[20].

Друга владавина

Кад се поново учврстио у Влахернском двору, Јустинијан је бугарском кагану, Тервелу, као знак захвалности, доделио титулу цезара и обасуо га поклонима. Титула цезара, истина, није имала више онај значај као раније, али је и даље била највиша титула након царске. То је уједно био и први пут да је страни владар добио цезарску титулу. Такође се сматра да му је дао руку своје кћери Анастазије, коју је имао са својом првом женом, Евдокијом[21].

Јустинијан се такође сурово обрачунао са својим противницима. Почетком 706. године, Леонтије и Апсимар изложени су јавној порузи тако што је Јустинијан одмарао ноге на њима док је гледао игре на Хиподрому[22], да би их потом погубио, док су патријарху Калинику ископане очи. Тела Леонтија и Тиберија Апсимара су бачена у воде Босфора. Ово је имало оправдања с обзиром да је Јустинијан и те како доказао да га осакаћење ни на који начин не спречава да поново буде цар, а с друге стране, како Леонтије, тако и Апсимар, били су де факто узурпатори који су морали бити кажњени. Апсимаровог сина, међутим, Јустинијан није погубио, већ га је натерао да се замонаши[22]. Јустинијан је такође погубио много високих официра и аристократа, а 709. године послао је казнену експедицију у Равену — град је страховито опљачкан, многи угледни грађани одведени у Цариград и погубљени, док су равенском епископу ископане очи[23].

У Равени је након одмазде избила побуна, па је Јустинијан покушао да је смири тако што је позвао папу Константина (708—715) да дође у Цариград с намером да разреши неслагања око закључака Трулског сабора. У пролеће 711. године Јустинијан је дочекао папу с почастима и уважавањем и пристао да Рим не мора да призна ни једну одлуку сабора коју сматра недоличном[22][24].

Јустинијаново свргавање је донело велике губитке за Византију. У току десет година владавине Леонтија и Апсимара, Византија је изгубила Африку, Лазику, део Киликије као и византијску Јерменију[20][22]. Арапи су почели с редовним годишњим упадима које је предводио Маслама, калифов син и способан војсковођа. Абд ал Малик је умро непосредно након што се Јустинијан вратио на престо[22]. Наследио га је његов син Валид који је искористио Јустинијанову обузетост осветом те су довршили освајање Јерменије тако што је Валидов ујак, Мухамед, масакрирао јерменско племство[22], док је Маслама напао на Кападокију опколивши Тијану, врло битну пограничну тврђаву током зиме 707. године[22]. Тијана је врло брзо пала јер како су у Јустинијановим чисткама нестали најбољи људи, Тијана није имала задовољавајућу одбрану[23]. Маслама је затим 708. године освојио још неке тврђаве, победио византијску војску код Аморије и организовао повремене упаде на Исаврију[22].

Године 710. у Херсону је избио устанак који су помогли Хазари. Јустинијан је послао флоту у Херсон, и устанак је врло брзо био угушен и многи угледни житељи Херсона погубљени, међутим, флота је настрадала у олуји на повратку у Цариград, а Херсон је опет позвао Хазаре у помоћ. Поучен искуством у Равени, Јустинијан је овај пут послао логотета Георгија да преговара са Хазарима, међутим, Хазари и становници Херсона су убили и Георгија и његово посланство и прогласили за цара јерменског официра у изгнанству Вардана коме су дали грчко име Филипик[24]. Јустинијан није могао да толерише узурпацију па је одмах послао флоту са патрицијем Мавром на челу, међутим, Мавро је након неуспелог покушаја да избаци Хазаре из Херсона пришао побуњеницима и подржао узурпатора Филипика[24]. Истоврмено, Арапи су напредовали дуж источне границе Царства, па је Јустинијан склопио мир са Тервелом (с којим је имао неке размирице) и добио од њега 3.000 бугарских војника које је додао војсци тема Опсикион и Тракесион с којом је крануо на Арапе, међутим, Маврово издајство га је натерало да промени планове. Пошто су побуњеници кренули ка Цариграду, Јустинијан је кренуо такође назад у престоницу међутим, побуњеници су ипак стигли први. Филипик је ликвидирао Јустинијановог малог сина,Тиберија, као и многе Јустинијану верне официре. Затим су се побуњеници упутили ка Јустинијановом табору на Халкедону и придобили Јустинијанове војнике обећањем имунитета. Јустинијану је одсечена глава и послата у Равену и Рим као доказ да је мртав[24]. Смрћу Јустинијана II такође се завршава и владавина царева из Ираклијеве династије. Прво збацивање Јустинијана 695. у ствари је означило почетак периода нестабилности и унутрашњих борби у Византији који је окончан тек 717. доласком на престо Лава III Исавријанца.

Претходник: Византијски цар Наследник:
Константин VI (685—695)
први пут
Леонтије
Претходник: Византијски цар Наследник:
Тиберије III Апсимар (705—711)
други пут
Филипик Вардан

Напомене

Библиографија

Извори

  • Теофан, Хроника, Византијски извори за историју народа Југославије I, приредили Фрањо Баришић, М. Рајковић, Б. Крекић, Л. Томић, Београд, 1955, стр. 226-230
  • Патријарх Нићифор I, Кратка историја, Византијски извори за историју народа Југославије, I, припремили Ф. Баришић, М. Рајковић, Б. Крекић, Л. Томић, Београд, 1955, стр. 241-242
  • Георгије Монах, Хроника, Византијски извори за историју народа Југославије, I, припремили Ф. Баришић, М. Рајковић, Б. Крекић, Л. Томић, Београд, 1955, стр. 247-248

Литература

  • Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1998 (више издања) стр. 143—156
  • Warren T. Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford University Press, 1997 (ISBN: 0804726302)
  • R. Scott Moore, Justinian II (685—695 & 705—711 A.D.), De Imperatoribus Romanis. An Online Encyclopedia of Roman Emperors (извор)
  • Andreas N. Stratos, Byzantium in the Seventh Century, Volume V, Justinian II, Leontius and Tiberius, 685—711, Amsterdam 1980.
  • Lynda Garland, Eudocia (First Wife of Justinian II ), De Imperatoribus Romanis. An Online Encyclopedia of Roman Emperors

Референце

1. Острогорски, 142, фуснота 5
2. Острогорски, 143
3. Treadgold, 330
4. Treadgold, 331—332
5. Острогорски, 145
6. Treadgold, 333
7. Treadgold, 334
8. Treadgold, 335
9. Treadgold, 336
10. Острогорски, 146
11. Treadgold, 332
12. Острогорски, 144, фуснота 3
13. Византијски извори, књига 1, стр. 227, фуснота 25
14. Теофан, 336, 23 у Византијски извори, књига 1, стр. 228
15. Византијски извори, књига 1, стр. 228, фуснота 35
16. Византијски извори, књига 1, стр. 247, фуснота 1
17. R. Scott Moore. Justinian II (685-695 & 705-711 A.D.) DIR
18. Treadgold, 337
19. Andreas Stratos
20. Treadgold, 340
21. Lynda Garland. Eudocia (First Wife of Justinian II ) DIR
22. Treadgold, 341
23. Острогорски, 155
24. Treadgold, 342
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported