| Јулијана Радивојевић |
| Лични подаци |
| Датум рођења | 6. јануар 1798. |
| Место рођења | Вршац |
| Датум смрти | непознат |
| Место смрти | непознато |
| Националност | српска |
| Образовање | самоука |
| Стваралаштво |
| Књижевни правац | сентиментализам |
| Период стварања | прва половина 19. века, једино дело објављено 1829. |
| Под утицајем | Доситејa Обрадовићa, Саломон Геснер |
| Дела |
| Талија (алманах) |
Јулиjaна Радивојевић је била српска песникиња, једна од ретких српских књижевница из прве половине 19. века. Такође је и прва жена која је уређивала један књижевни алманах на српској језику (у питању је алманах Талија објављен 1829. године).
Биографија
Јулијана Вијатовић је рођена 6. јануара 1798. године.1 Њен отац, Јован Вијатовић, био је истакнути припадник српског грађанства у Вршцу. Наиме, између осталог, је обављао дужности саветника магистрата и готово двадесет година надзорника српских школа. Мајка јој се звала Сара Нако, која је по свој прилици била цинцарског порекла. У детињству је остала без оба родитеља па је бригу о њој прузео ујак Александар Нако који је живео у Бечу. Сама Јулијана наводи да је током свог боравка у Бечу готово у потпуности заборавила матерњи језик. Враћајући се из Беча преко Пеште, 1821. године се упознала са Максом Радивојевићем, грађанином и кројачким мајстором, са којим је исте године ступила у брак. Осим аутобиографских података које је саопштила у писму Јану Колару о животу Јулијане Радивојевић мало се зна. У књижевном животу појавила се са алманахом Талија али осим њега није ништа више објављивала. Данило А. Живаљевић који је о њој писао у Босанској вили 1901. године бележи да није могао да открије да ли је иза Јулијане осим Талије остало још рукописа и да ли је штампала још неки свој рад. О њој нема помена ни у вршачким књигама умрлих. Осам година после објаве алманаха Талија Јулијана Радивојевић је забележена као претлатник на књигу Тројесестарство Симе Милутиновића Сарајлије и то из Краљева у Малој Влашкој (Валахији).
Књижевно дело
Објављено дело Јулијане Радивојевић својим обимом је релативно скромно. Она није била стваралац који се систематски образовао за свој позив већ је била самоука књижевница. Наиме, у писму Јану Колару, најважнијем извору биографских података о Јулијани Радивојевић, она наводи како је у младости почела да чита дела српских књижевника, нарочито дела Доситеја Обрадовића, чији је начин стварања настојала да подражава. Једина њена књижевна дела која су позната потоњим истраживачима сачувана су у књижевном алманаху Талија. У писму Јану Колару она наводи да је поред радова објављених у Талији написала још књижевних дела, један моралистички спис2 и више песама на четрнаест табака, како наводи.
Јулијана Радивојевић је била под снажним утицајем просветитељских идеја Доситеја Обрадовића. У предговору њеног алманаха она наводи да своја дела издаје са циљем да допринесе просвећивању српског народа. Она се обраћа српској читалачкој публици следећим речима:
Усиљење наши учени, који се просвешченију рода свог труде, да га другим просвешчених народима уподобе; дало је и мени слабој повод и слободу штогод написати и роду свом поклонити. Зато овде нека нико не очекива штогод мудро и премного, и нек само помисли, пре нег што читати почне, да сам жена која нити с филозофијом нити пак с високим наукама позната јесам; но само од оног што ми природа и дневно мој труд одрекао није, употребленије чиним. Премда сам у инострани нација високе и славне писатељице читала; то мислала сам да нити мени нити роду мом на шкоду бити неће, ако им само из далеко следовати будем.
 |
| Доситеј Обрадовић (1742—1811), литографија Анастаса Јовановића објављена у збирци Споменици Србски из 1852. године. Стваралаштво Јулијане Радивојевић било је под снажним Доситејевим утицајем. |
Према речима Јована Деретића Талија се обраја у ауторске алманахе, јер су сви прилози који су у њему објављени дело издавача алманаха. Алманах је издат у Пешти, а посвета је датована 1. мартом 1829. године. У алманаху су објављени прозни и поетски прилози. Објављена су три прилога у прози. Текстом Нова година 1829. Јулина Радивојевић поздравља долазак нове године, уз уопштену рефлексију о променама које свако ново лето доноси. Стеван Радовановић примећују у овом тексту и поједине аутобиографске црте. Наиме, у напису је између осталог реч и о младој удовици која остаје сама са двоје деце и која након мужевљеве смрти долази у тежак материјалне положај али ипак успева да се прилагоди и да својим радом издржава себе и децу. Да је реч о приповести која има заједничког са ауторкиним животом указују и песме при крају алманаха у којима се такође оплакује смрт вољеног супруга. Након овог текста објављена је једна секстина религиозне садржине без наслова. Деретић сматра да су размишљања Јулијане Радивојевић о питањима пролазности, смени среће и несреће и другим егзистенцијалним питањима добро литерарно осмишљена и изведена али да су ипак у питању еклектичке мисли, без оригиналности. Други прозни прилог насловљен као Нежност детињска је уобичајна сентименталистичка приповетка о деци која устају пре својих родитеља и која, свако на свој начин, настоје да обрадују родитеље. Ноћ, песма у прози, настала је вероватно под утицајем немачком књижевника Саломона Геснера, који је био један од најпревођенијих немачких књижевника у српској литератури прве половине 19. века.3
Сентименталистичке тенденције у делу Јулијане Радивојевић посебно су дошле до изражаја у њеним поетским радовима. На почетку другог, поетског дела алманаха, налази се песма Добар совјет. Ова песма има изразито морализаторско-дидактичке интенције и намењена је женским читаоцима. Она говори о томе како би мајке требало да васпитавају своје синове. Према њеном мишљењу главни задатак мајке је да свог сина васпита тако да стекне следеће врлине: добродетељ, благодарност, човекољубље и умереност. Према Стевану Радовановићу Јулијана Радивојевић је показала конзервативне и патријархалне назоре у погледу положаја и улоге жене. После ове објављена је песма О благодарности након које су уследиле три оде посвећене знаменитим личностима. Прва међу њима посвећена је епискупу будимском Стефану Станковићу. У њој, као и у другим одама које је написала Јулијана Радивојевић, присутне су неумерене похвале (у мудрости раван си Платону/у говору славном Цицерону). Друга је посвећена доктору медицине Михаилу Мокошињи и у њој се Јулијана захваљује за његову медицинску помоћ (јер двапут ме ти избави муке/и истрже баш из смртне руке). И у овој оди присутне су неумерене похвале (у мудрости раван си Сократу/и великом Грку Хипократу). Последња ода посвећена је Доситеју Обрадовићу (Спомен Доситеја Обрадовићу). У њој се слави Доситејев просветитељски рад међу српским народом (покривало нам с очију скинуо и музе с Еликона скинуо и Србљима милим учинио).
Последње три песме објављене су под заједничким насловом Неколико нових песама и означене су бројевима4. Стеван Радовановић сматра да оне пресудно доприносе књижевном значају алманаха Талија и уопште књижевној вредности радова Јулијане Радивојевић. У првој од њих песникиња пева о љубави за изгубљеним супругом. Она пева о мирној ноћи током које пати за прерано умрлим супругом. Сличан мотив поновљен је и у другој од ове три песме. У њој пева о постојаности својих осећања која се нису променила ни након што је остала удовица. Својом уметничком вредношћу, лиричношћу и снажним осећањима издваја се трећа песма. У овој песми песникиња осећања су узнемирена новом љубављу која је спутавана строгим моралним нормама:
Зашт' да не смем ја љубити,
зар је љубов погрешка,
Са љубезним говорити,
и загрлити њега?
О, кад на то ја помислим,
све јестество презирем
Срце моје всуе имам,
у тајности сва венем
Кад би ти знао, ах, љубими,
шта ми срце чувствује,
Јест истина, чиста љубав,
што у прсима бије.
Књижевни радови Јулијане Радивојевић значајни су и стога што су писани, уз мање неправилности, готово чистим народним језиком. Између славеносерпске поезије Еустахије Арсић и поетских остварења Јулијане Радивојевић постоје велике разлике у језику и версификацији. Уместо пољског тринаестерца одомаћеног у славеносерпској лирици, код Јулијане Радивојевић су приметни нови утицаји и нови трендови. Јулијана се приближава метрици српске народне поезије, односно осмерцу и десетерцу, као и метрици немачких сентименталистичких писаца. Често пише десетерцем, римованим и без риме, осмерцем и седмерцем. Немачка лирика утицала је на Јулијану па су последње две њене песме испеване у такозваној Шилеровој строфи од четири стиха са наизменичним смењивањем стихова од осам и седам слогова. И у погледу ортографије присутан је отклон у односу на ранију књижевну традицију, и знатно ређа употреба оних знакова који нису одговарали фонетском правопису. Нове тенденције у версификацији су можда настале и под утицајем српске народне поезије.
У критици и историји књижевности
О Јулијани Радивојевић релативно је мало писано, много мање него о неким другим српским књижевницама. Двадесетпети сонет своје збирке Словенске кћери (Slavy dcera) посветио јој је чувени словачки песник Јан Колар. Он је објавио и писмо, а низом аутобиографских података које заправо представља и најзначајнији историјски извор о животу Јулијане Радивојевић. У њему песникиња спомиње и тада необјављена, а у потоњим временима неповратно изгубљена књижевна дела. Потоњи списатељи, како историчари књижевности тако и књижевни критичари, готово су у потпуности занемарили њен рад. Заправо, од српских списатељица прве половине 19. века више радова посвећено је само Милици Стојадиновић Српкињи. Ни у библиографским радовима који су настајали с краја 19. века и у којима се настојало да се да барем потпун списак свих Српкиња које су се у 19. веку бавиле књижевним радом Јулијана Радивојевић није присутна. Тако на пример, у часопису Јавор за 1891. годину објављен је списак са сточетрдесет српских списатељица али међу њима се није нашло име Јулијане Радивојевић. У Босанској вили за 1901. годину о њој је кратку белешку написао Данило Живаљевић где каже да је њена поезија сасвим у складу са естетским нивоом српске књижевности тог доба и да се не би претерало са тврдњом да код ње има више поетичности него код Милице Стојадиновић Српкиње. Посебан прилог посветио јој је Крешимир Георгијевић у часопису Ковчежић из 1958. године. Ту је објављена њена песма Спомен Доситеју Обрадовићу, а сама Јулијана је означена као Доситејева поштоватељка. Студију о алманаху Талија и књижевном стваралаштву Јулијане Радивојевић написао је Стеван Радовановић, а посебно поглавље о овој песникињи уврстио је у своју књигу о српским песникињама 19. века. Поред излагања оскудних биографских података и података о књижевном раду Радовановић је настојао и да књижевнокритички и књижевнотеоријски валоризује њен рад, а такође га је копаративистички испитао у односу на стваралаштво прве српске песникиње из 19. века Еустахије Арсић. Према његовом мишљењу, Еустахија Арсић је имала веће књижевно и уопште хуманистичко образовање и била је склонија прозном стваралаштву док је Јулијана Радивојевић била слабијег образовања и друштвеног положаја али је у њеним песмама присутнија лиричност и сентименталност. Поред знатних разлика међу две српске песникиње постоје и знатне сличности које се огледају у склоности ка писању дидактичко-морализаторских дела као и по подједнако снажном утицају просветитељских начела Доситеја Обрадовића присутних и код Еустахије Арсић и код Јулијане Радивојевић. Злата Бојовић је истакла значај Јулијанине љубавне лирике и нагласила како је она настала знатно пре романтичарског песништва у српској књижевности, али да је њој блиска и по осећањима о којима пева и по формалној структури самих песама. Одељак о алманаху Талија налази се и у књизи Јована Деретића Алманаси Вуковог доба.
Књижевни рад Јулијане Радивојевић није оставио знатнијег трага у српској књижевности прве половине 19. века али се неким својим одликама издваја међу осталим српским књижевним ствараоцима првих деценија 19. века. Њена поезија са наглашеном лиричношћу и прожета искрено доживљеним осећањима представља изузетак у односу на поезију других српских песника на почетку 19. века, а писање на народном језику и са графијом која је била блиска фонетској указивали су на склоност Јулијане Радивојевић ка новим тенденцијама у књижевности и култури.
Напомене
Литература
- Јован Деретић, Алманаси Вуковог доба, Београд 1979.
- Стеван Радовановић, Алманах Талија 1829, Књижевна историја VIII, бр. 32 (1976), 659—668.