Јован Томић (9. мај 1869, Нова Варош. Османско царство, данас Република Србија — 22. јули 1932, Београд, Краљевина Југославија) је био српски историчар, који је написао низ важних прилога из српске историје у Османском царству, посебно о историји Срба и Црне Горе у 18. веку. Његови радови о бици на Царевом Лазу су отпочели дуготрајну историографску полемику о овом догађају.
Биографија
Основну школу и гимназију је похађао у Крагујевцу а историју је студирао на Великоj школи између 1886. и 1890. године. Радио је, по окончању студија, као професор у Крушевцу и Крагујевцу између 1890. и 1894. године. Између 1894. и 1896. боравио је у Француској и Италији на стручном усавршавању. Био је потом професор у учитељској школи у Алексинцу и у Првој београдској гимназији. Као директор Народне библиотеке у Београду радио је између 1903. и 1927. године а овај период је био доба динамичног развоја и обогаћивања књижних фондова ове установе. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 30. јануара 1903. године а редовни 3. фебруара 1906. године.
Историографски рад
Претежно се бавио истраживањима српске историје под Османским царством које је до почетка 20. века било занемарено у српској историографији. Многе радове написао је користећи још необјављену архивску грађу из Млетачких архива за период од 15. до 18. века. Главни радови који се баве српском историјом под Османлијама су: Данак у крви (1898); О устанку Срба у Банату 1594. (1898—1899); Пећки патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском полуострву 1592—1614. (1903); Из историје сењских ускока 1604—1607. (1907); Град Клис у 1596. Приступна академска беседа (1908). Посебну групу радова посветио је историји Црне Горе и истакнутим личностима српске историје из периода од 16. до краја 18. века. Како наводи М. Јанковић у многим својим студијама Томић је поставио темеље критичком бављењу српском историјом у Османском царству. Најзначајнији радови са овом тематиком су му: Последње две године живота и рада харамбаше Баја Николића Пивљанина (1684—1685.; Црнојевићи и Црна гора 1497—1528. (1900—1901); Десет година из историје српског народа под Турцима (1683—1693) (1903); Црна Гора за Морејског рата (1684—1699) (1907); Патријарх Арсеније III Црнојевић према Млечићима и ћесару (1906); Турски поход на Црну Гору 1712. (1920); Поход Нуман-паше Ћуприлића на црну Гору 1714. (1932). Критикујући дотадашње радове о историји Црне Горе у 18. веку Томић је изложио смелу тезу како битка на Царевом Лазу, догађај који је подробно у свом делу о историји Црне Горе изложио митрополит Василије Петровић, уопште није историчар догађај већ продукт позније традиције поникле из кругова око митрополије на Цетињу. Ова тврдња одмах је изазвала полемичне написе других аутора, а Томић је касније овом питању посветио и посебну књигу, Питање Царева Лаза (1933). Ни каснији аутори који су се бавили црногорском историјом овог периода нису могли да мимоиђу ово питање. Тако је истакнути историчар Глигор Станојевић био склон да прихвати Томићева гледишта док су Бранко Павићевић и Радослав Распоповић указивали како је поред оскудних изворних података битка на Царевом Лазу аутентичан историјски догађај, који је додуше у врло малој мери могуће реконструисати.
Неколико радова посветио је српској епској поезији и оне су махом полемичког карактера: Ко је Ђемо Брђанин (1901); О српским народним епским песмама о Марку Краљевићу (1909). Историјску грађу је објављивао дуги низ година претежно у Споменику Српске краљевске академије. Његови радови из српске историје под османском влашћу често су имали пионирски карактер и њима су постављени темељи за даље научно бављење овом проблематиком. Библиографију Томићевих радова објавио је Урош Џонић у Прилозима за КЈИФ за 1932. годину.
Литература
- Томић, Јован Н. (М. Јанковић, стр. 678—679), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.