Јован Кинам (грч. Ἰωάννης Κίνναμος, рођен после 1143, умро вероватно 1203) је био секретар византијског цара Манојла I Комнина и историчар. Његово најзначајније сачувано дело је Кратка историја (грч. Ἐπιτομή) која обухвата период од 1118. до 1176. и описује владавину царева Јована II Комнина (1118-1143) и његовог наследника Манојла I (1143-1180). Иако није сачувано у целини, Кинамово дело представља, уз историју његовог млађег савременика Никите Хонијата, најзначајнији извор за византијску историју друге половине 12. века. Кинамова Кратка историја такође је и важан извор за познавање српске историје преднемањићког периода и почетка владавине великог жупана Стефана Немање.
Живот
О Кинамовој биографији знамо захваљујући подацима које је сам оставио у свом делу. Записао је да је рођен после смрти цара Јована II Комнина (1143) и да је већ од младости био пратилац цара Манојла током похода по Европи и Азији. Не зна се где је и како образован, али његова историја показује утицај класичног грчког језика и културе. У младости је саставио једну реторску вежбу која је припадала жанру етхопоја, односно требало је да представља замишљени говор неке личности из класичне митологије. Као царев пратилац присуствовао је борбама које су Византинци водили око Земуна против Угара 1165, као и у чувеној бици код Мириокефалона 1176. где је цар претрпео тежак пораз у боју са Селџуцима. На препису Кинамове историје стоји да је био царев секретар. Судећи по интересовањима за војну историју, Кинам је био виши чиновник у оквиру војне администрације. Био је у личној пратњи Манојла Комнина кога цитира, а на другом месту спомиње како је са претресао филозофске проблеме. После Манојлове смрти задржао је висок положај и Хонијат помиње како је Кинам пред царем Андроником I Комнином учествовао у једној теолошкој дебати у Лопадиону, где се налазио главни логор царске војске у северозападној Малој Азији. Касније је саставио похвални говор у част једног од царева из династије Анђела, која је сменила Комнине 1185, али је тај панегирик данас изгубљен. Претпоставља се да је Кинам преминуо 1203. године.
Дело
После Манојлове смрти 1180. почео је свој историографски рад. Будући да је почео са 1118. годином, претпоставља се да је желео да настави дела Ане Комнине и Нићифора Вријенија, историчара епохе Алексија I Комнина. Пошто Алексија II Комнина (1180-1183) Кинам помиње међу живима, претпоставља се да је његова историја настала управо током владавине Манојловог наследника. Међутим, није познато како је гласио првобитни назив Кратке историје, нити да ли је дело обрађивало догађаје и после 1176. године. Најстарији сачувани препис Кинамовог историје потиче из 13. века и првобитну историју преноси уз бројне прекиде и скраћења, а излагање завршава изненада догађајима из 1176. године. У науци се претпоставља да је првобитно Кинамово дело обухватало догађаје бар до смрти Манојла Комнина 1180. године. Такође, није јасно ни каква је била унутрашња структура Кинамове историје тј. на колико је књига била подељена.
Иако у самом уводу аутор казује како му је жеља била да представи владавину Јована II и Манојла I, Кинам детаљније и пристрасније приказује владавину свог савременика. Доба Јована Комнина је приказано сумарно и у том делу Кинамово дело је блиско историји Никите Хонијата. У погледу владавине Манојла Комнина Кинам пише као посматрач и добро обавештени савременик. Такође, писао је као Манојлов панегиричар и свог господара је представио као срчаног војсковођу који је лично учествовао у рискантним ратним подвизима. Кинам се живо интересовао за војна питања и Манојла је приказао као великог војног реформатора. Био је заступник идеје о универзалности Ромејског (тј Византијског) царства, равнодушан према аристократији и неблагонаклон према латинским крсташима.
Као достојанственик и царев пратилац Јован Кинам је имао приступа различитим видовима информисања. Био је учесник и сведок дешавања тако да је понешто од својих знања о дипломатским догађањима уврстио у своје дело. Исто тако, ослањао се и на сведочанства савременика, а имао је и приступа архивској грађи.
Догађаје је излагао хронолошким редом, али без честог датовања. Као војни историчар, Кинам је догађаје датовао по годишњим добима, пошто је годину делио на летњи (ратни) и зимски период. Понегде је, из стилских разлога, догађаје груписао по садржају, што праћење хронологије додатно отежава. С друге стране, Кинам је настојао да својим читаоцима саопшти истину и често бележи да му неке појединости нису довољно познате, или да у њих није сигуран.
У погледу српске историје 12. века историјско дело Јована Кинама је необично важно. Сам аутор је тежио да користи архаичне називе за византијске суседе тако да је Угре називао Хунима и Пеонцима, Турке Персијанцима, Печенеге Скитима, а Србе Далматима. Понегде користи и термин Срби уз понеки опис, нпр Срби, далматски народ. Међутим, термин Далмација код Кинама означава и јадранско приморје и земљу Срба коју такође назива и Србијом. Такође, описујући други поход цара Манојла против Срба из 1150. Кинам вели како река Дрина одваја Босну од остале Србије, што је у складу са византијским поимањем Босне као дела Србије о чему је још средином 10. века писао цар Константин VII Порфирофенит. Иако је Босна поменута као део Србије, Кинам додаје да није подчињена архижупану Србије, већ народ у њој има посебан начин живота и управљања. И ова вест се узима као веродостојна, будући да се 1139. у угарским изворима Босна помиње као део Краљевине св. Иштвана.
Литература
- Oxford Dictionary of Byzantium, Vol. 2, стр 1130.
- Ј. Калић, Јован Кинам, Византијски извори за историју народа Југославије, том IV, Београд 2007 (фототипско издање), стр. 1-5.