Јован VI Кантакузин
 |
| Јован Кантакузин председава синодом. Минијатура из рукописа Сабраних дела Јована Кантакузина из 1370. године. Данас се налази у Националној библиотеци у Паризу. |
| Лични подаци |
| Датум рођења | 1295/6 |
| Место рођења | Цариград |
| Датум смрти | 15. јуна 1383. |
| Место смрти | Мистра, Пелопонез |
| Династија |
| Кантакузин |
| Владавина |
| Претходник | Андроник III Палеолог |
| Датум и место крунисања | 13./21. маја 1347. |
| Период владавине | 1347—1354. |
| Наследник | Јован V Палеолог |
| Породица |
| Отац | Михаило Кантакузин |
| Мајка | Теодора Кантакузина |
| Супруге | Ирина Асен |
| Деца | Матија, Манојло и Андроник, Марија, Теодора и Јелена |
Јован VI Кантакузин (грч. Ίωάννης Καντακουζηνός, рођен 1295/6, умро 15. јуна 1383) био је византијски великаш, најближи сарадник Андроника III Палеолога, византијски цар од 1347. до 1354. године, верски полемичар и писац мемоара. На власт је дошао после тешког грађанског рата (1341—1347) а са престола га је збацио његов зет и савладар Јован V Палеолог, син његовог претходника, Андроника III. Био је први византијски владар који је своју ћерку удао за владара друге вероисповести. По паду са власти постао је монах али је и даље имао јак утицај у држави.
|
Садржај
|
Рођење, младост, породица
Породица Кантакузин је припадала војној аристократији и њен први познати члан био је генерал василевса Алексија I Комнина (1081—1118). Презиме рода (Καντακουζηνός) потиче од топонима Κουζηνάς (Кузинас), наиме тако се називало брдо близу града Смирне, које се налазило у малоазијској теми Тракесион.[1][2] Један припадник породице, севаст Јован, погинуо је у бици код Мириокефалона (1176), а век касније Ирина Кантакузин се удала за Константина, млађег брата цара Михаила VIII Палеолога, чиме је породица Кантакузин постала родбински повезана са владајућом династијом, што је било од не малог значаја за хијерархијско напредовање њених чланова.[2]
У браку Михаила и Теодоре Кантакузин родио се Јован Кантакузин 1295/6. године,[1][3] највероватније у Цариграду.1
О Михаилу Кантакузину, Јовановом оцу, за кога се претпоставља да је рођен око 1265. године, доста тога је неразјашњено, због оскудних података о њему. Поред самог имена, спорне су и године његовог управљања Пелопонезом и година смрти. Једна група историчара сматра да је Морејом управљао од 1308. до своје смрти 1316. године,[4] а друга да је боравио на Пелопонезу од 1286. до 1294, где је и умро не дочекавши рођење сина јединца.[1] Занимљиво је да је у обе теорије период Михаилове управе над Пелопонезом трајао осам година.
Теодора Кантакузина је припадала веома угледном роду и у изворима се назива тетком (θεία (теја)) цара Андроника III Палеолога. Била је веома енергична жена: 1335. помогла је царици Ани Савојској да угуши заверу групе младих људи на двору против ње и њеног супруга Андроника III Палеолога.[5] Сама Теодора поседовала је бројна имања у Серу и околини. Нека од њих (два врта у граду, пекару, три радионице…), по Кутлумушким актима, даровала је манастиру Христа Пантократора (Сведржитељ) у Цариграду,[6] а нека је наследио њен јединац, Јован Кантакузин. Била је дугог века — умрла је 6. јануара 1342. године, у Цариграду, где ју је велики дукс, Алексије Апокавк, огорчен синовљев противник у борби за власт, заточио.[1]
Велики стратопедарх Сенахерим Анђео, кога Нићифор Григора назива најбољим царским војсковођом,[7], ујак Јована Кантакузина, подучавао је ратној вештини Јована и Сиргијана Палеолога Филантропина, свог другог сестрића и Јовановог вршњака. Њих двојица су заједно доживели и ватрено крштење.
У младости Јован је добио одлично образовање, што му је уз аристократско порекло омогућило да буде у пратњи и на двору Михаила IX Палеолога. Као веома млад, око 1318. год., оженио се са Ирином Асен, ћерком Андроника Палеолога Асена и унуком бугарског цара Јована III Асена и Ирине Палеолог, најстарије ћерке Михаила VIII Палеолога. Ова брачна веза била је добар политички потез, јер је на тај начин дошао у сродство са владајућом династијом која је вукла корене од династије Анђела (брак Алексија Палеолога и Ирине Анђео).[8][11] Доналд Никол тврди да је Теодора уговорила брак свог сина, видевши у Ирини младу жену јаке личности и духа.[10] У прво време младенци су живели у Галипољу, у Тракији, где је породица Кантакузин имала земљишне поседе. Из овог, рекло би се успешног брака, рођено је шесторо деце: синови Матија, Манојло и Андроник, као и ћерке: Марија, Теодора и Јелена.[11] [11]
Марија се удала за Нићифора II Епирског, Јелена за Јована V Палеолога, а Теодора је почетком лета 1346. године у Селимврији постала супруга времешног султана Орхана, Одрекла се православља, примила ислам и остатак живота провела у Орхановом харему у Бруси.[12][13][14][15][16][17] Матија Кантакузин рођен је око 1325. године а Манојло приближно годину дана касније (око 1326).[18][19] [20] Обојица су имала значајно место у очевим политичким плановима, с тим што је предност имао прворођени син Матија, према правилу примогенитуре. Матија се оженио ћерком[21] деспота Димитрија Палеолога, сина Андроника II (из брака са Ирином Монфератском), несуђеног краља Србије (τού Κράλη Σερβίας).[22] Најмлађи Кантакузинов син Андроник је као тринаестогодишњак подлегао „црној смрти“ односно пандемији куге или пестиса 1347. године.[23]
Матија је по свој прилици имао сина Теодора, који је опет био отац Ирине (Јерине) Кантакузин,[24] друге жене деспота Ђурђа Бранковића, која је у традицији српског народа остала запамћена као Проклета Јерина.
Сарадник и пријатељ Андроника III Палеолога
После смрти Михаила IX Палеолога, 12. октобра 1320. године, Јован Кантакузин се приближио његовом сину Андронику III Палеологу, који је још у детињству проглашен за цара савладара и био je други, односно први престолонаследник после смрти свог оца. Био је миљеник свога деде, Андроника II, али због вођења лакомисленог живота, стари цар је одлучио да за савладара узме свога сина деспота Константина, a наследник престола постао je Константинов син Михаило, особа доста скромнијих способности од талентованог Андроника.[29] Међутим, млади порфирогенит није хтео да се одрекне права на ношење кампагија2 и калиптре (καλύπτρα) „украшене драгим камењем и бисерима“[26]3 , па је уз помоћ пријатеља — Јована Кантакузина, Теодора Синадина и Алексија Апокавка — створио јаку опозицију свом времешном деди.
Грађански ратови 20-тих година XIV века
Увидевши шта се спрема, Андроник II је одлучио да главне унукове саветодавце раздвоји тако што ће их послати на разне дужности по удаљеним провинцијама. Али када је стари цар донео ту одлуку, већ је било касно, јер су присталице Андроника III, у првом реду Јован Кантакузин, већ били откупили извесне округе у Тракији и искористили их као базу за организацију борбе[29], и само су чекали погодан тренутак и повод за отворен раскид деде и унука до кога је дошло у априлу 1321. године.
 |
| Фреска из манастира у Серу, Грчка. Андроник II Палеолог. |
Јован Кантакузин, који је тада имао титулу великог папије4, 13. априла је добио на управу Тесалију, а Теодор Синадин је добио Прилепску епархију. Како је василевс инсистирао да што пре крену и преузму дужности у својим респективним провинцијама, Јован и Синадин су за датум поласка одредили Велики петак, 17. април, међутим, обојица су у ноћи између 19. и 20. априла заједно са Андроником III напустили Цариград[28] и упутили се у Једрене, где су завереници имали велику подршку. Недалеко од Једрена чекао их је и Сиргијан Палеолог Филантропин са војском[29][29].
У Једрену је одржано саветовање завереника, на ком је Јован Кантакузин предложио да не треба одмах ићи на Цариград, што други завереници нису прихватили, али је прихваћен његов други предлог а то је да треба бити обазрив са савезницима, српским краљем Милутином и бугарским царем Михајлом III Шишманом, пошто је први био зет старог цара, а други је одржавао везе са Андроником Старијим.
Званично, краљ Милутин се није умешао у сукоб, али је тајно, преко монаха Калиника, ипак понудио сарадњу завереницима[29], а бугарски цар им је послао као појачање 300 коњаника. Помоћ архонта Миза5 ипак је примљена с неповерењем, па су се убрзо вратили у Бугарску.
Када је војска под Сиргијановим вођством кренула ка византијској престоници, Андроник Старији је послао изасланике свом унуку тражећи мир. Андроник Млађи је прихватио преговоре и затражио поделу територија — за себе је тражио градове и области од Селимврије до Христопоља са војском и приходима од пореза, док би Андроник Старији могао да задржи сву преосталу територију као и односе са спољним светом тј. дипломатију.[30][31]. Андроник Старији је прихватио ове услове, чиме је овај сукоб за сада био окончан.
Да се добро добрим враћа, Јован Кантакузин се уверио у Охриду. Један човек, коме је он некада учинио доброчинство, обавестио га је да зна где је сакривено благо протовестијара Андроника Палеолога, ујака младог а присталице старога цара. Велики доместик је тако дошао у посед 12.000 златника и ствари у вредности од 40.000 златника. О свему је обавестио свога господара и пријатеља, Андроника Млађег и није хтео да узме ништа од тога блага, ни на име накнаде штете коју је претрпео у рату, већ је, напротив, цару предлагао да новац подели војсци.[35]
Међутим, мир није дуго потрајао. Како извештава Нићифор Григора, српска краљица Симонида обавестила је свога оца, старог василевса, о томе шта се шушкало у окружењу мајке младога цара, Марије (Рита-Ксена).[32] Ускоро је поново избио рат, али и међу самим завереницима дошло је до међусобица: супарништво између Сиргијана и Кантакузина је све више расло тако да је Сиргијан на крају напустио Андроника Млађег и прешао на страну Андроника Старијег преузевши вођство у борби против свог доскорашњег сизерена.[34] Међутим, борбе нису дуго трајале, јер је договором у трачкој тврђави Епивати, јула 1322, успостављен мир под ранијим условима.
Током следећих неколико година у царству Ромеја било је мирно. Андроник Млађи је дошао у Цариград и ту је 2. фебруара 1325. крунисан за цара.[34][34] Недуго потом као награду за верну службу, Јован Кантакузин је добио чин великог доместика (μέγας δομέστικος), титулу којом је постао врховни војни командант, после цара.[11]
Међутим, врло брзо је дошло до коначног окршаја између деде и унука. У трећем, последњем чину можемо разликовати три фазе. У првој су тајно и једна и друга страна тражиле савезнике међу суседима. У другој фази, фази показивања нетрпељивости, млади цар је сакупљао војску, а деда је спремао судски процес унуку или његовој десној руци Јовану Кантакузину. Трећа фаза, фаза оружаних борби, одиграла се у периоду између децембра 1327. и маја 1328. Народ је све више прелазио на страну младога цара, делом због његових обећања да ће укинути пореске дажбине[36] које су биле превелике, а делом и што му је дојадила дуга влада старога цара те је био жељан промене.
Пошто је протостратора Теодора Синадина са делом војске оставио у Тракији, млади цар је са великим доместиком Јованом Кантакузином и преосталом војском кренуо у Македонију где га је на челу присталица старог цара чекао деспот Димитрије Палеолог, којима је у помоћ притекло и 12 српских одреда са војводом Хрељом на челу.[37] Јануара 1328. Андроник III је ушао у Солун, други град Царства, што је оставило неизбрисиве последице на даљи ток рата. По Кантакузиновом савету, млади цар се затим упутио у Воден (Едеса) који му се предао а онда у Костур, којим је командовао Јован Анђео, рођак Кантакузинов, и који је са радошћу дочекао новог господара и предао му град.[38]
Андроник III је ушао у Цариград 24. маја 1328. године чиме је окончан грађански рат између деде и унука. Свргнути стари цар је остао да живи на двору.[39]
Период царевања Андроника III
Новог автократора, (αύτοκράτωρ) Андроника III Палеолога, нису много занимали државнички послови и обавезе, па је бригу о држави и управу над њом препустио свом најбољем пријатељу и сараднику, великом доместику Јовану Кантакузину.
Ситуација у Малој Азији одвијала се лоше по Ромеје, па се владајући врх одлучио на крајње смео и веома ризичан потез. Сукоб са османским емиром Орханом (1326—1362) био је неминован. Недалеко од Пелеканона, 10. јуна 1328, Андроник III је рањен, па је хитно морао бити пребачен у Цариград. Команду над војском, коју је одмах захватила паника и расуло, је преузео Кантакузин, али ни он није могао да консолидује редове, па су Османлије сутрадан, 11. јуна, близу Филокрене, града на источној обали Мраморног мора, лако нанели тежак пораз византијској војсци. Сам Кантакузин је са тешком муком сачувао сопствену главу.[40]
Недуго пошто се опоравио од рањавања, Андроник III је јануара 1330. године у Дидимотици поново пао у постељу. Колико је болест узела маха сведочи и чињеница да је цар, кад год би долазио свести, тражио да у случају његове смрти Кантакузин буде регент његовом још нерођеном детету. Такође, цареве присталице су свргнутог Андроника II натерале да се замонаши, како не би могао да се врати на престо у случају да Андроник Млађи умре.[41][42]
 |
| Портрет цара Андроника Трећег Палеолога (1328—1341), минијатура из 14. века у рукопису који се чува у Виртембершкој државној библиотеци у Штутгарту. |
Сиргијан је, после договора у Епиватима, био осуђен на доживотну робију коју је служио у цариградском затвору Анему,[43], али је 1328/1329. ослобођен на интервенцију великог доместика Кантакузина. У данима цареве тешке болести (описана у претходном пасусу), Сиргијан је, опет захваљујући Кантакузину, постављен за намесника у Солуну, где се зближио са царицом-мајком, која је била велики противник великог доместика, па га је усинила и обећала му Солун. Они су тада заједнички окупљали присталице и обавезивали их заклетвом да ће се борити против свакога а у корист царевог наследника који се очекивао. Међутим, цар је оздравио, а царица је родила девојчицу Ирину. Када је остао без заштите цареве мајке Марије/Рите/Ксене (умрла у августу 1333), Кантакузин је оптужио Сиргијана за заверу (у сржи оптужбе било ово тајно окупљање присталица), па је овај побегао на Евбеју, а потом у Србију, где се ставио у службу српском краљу, Стефану Душану, којем је византијски пребег добро дошао, с обзиром да се спремао на ширење српских територија на рачун Византијског царства.[44][45]
На лето 1334. године, Стефан Душан и Сиргијан упали су у Царство и освојили су неколико мањих градова, међу којима и значајан град Костур. Андроник III, увидевши озбиљност ситуације, лично се упутио с војском ка Солуну. У Дидимотици, саветујући се са Кантакузином, дошао је на идеју да убије Сиргијана. За овај задатак се понудио Сфранцес Палеолог[46], који је наводно пребегао српском краљу и тако добио прилику да изврши атентат 23. августа 1334. године. Сиргијанова смрт умногоме је пореметила Душанове планове па су се византијски цар и српски краљ састали на реци Галик, недалеко од Солуна и склопили мир. Тај мир је одговарао обема странама јер је Душан морао да сређује прилике на северној граници свог краљевства где је нападала Угарска, а византијски цар је хтео да се посвети рестаурацији царства на територији континенталне Грчке. По споразуму Душан је вратио део освојених градова, али је задржао Охрид и Прилеп, два најважнија града освојена у овом рату.
На путу за Солун, цар је сазнао да се 60 османских лађа искрцало близу Атоса (Света Гора), па је послао великог доместика с војском, који је успео да однесе победу над османским одредима. После освајања Лезбоса (1335/6) и Тесалије (1336), Андроник III Палеолог и Јован Кантакузин отишли су у Солун, где их је нашао гласник краља Душана с предлогом за састанак. Састанак је одржан у Радовишту, месту које је припадало војводи Хрељи. Састанак два владара и њихових најмоћнијих великаша, Јована Кантакузина и Јована Оливера, трајао је седам дана током којих су се они упознали и склопили пријатељство, које ће доцније бити од велике важности главном актеру овог рада.[47][48]
Следеће године, 1337, близу градића Регион недалеко од Цариграда, Византинци су постигли једну од ретких победа над Османлијама. Док су Османлије биле у једном од својих пљачкашких похода у околини Региона, Јован Кантакузин их је изненадио са својим катафрактима (тешко оклопљени коњаници) и том приликом је погинуло око 1000 османских војника.[49]
После успешног похода против Албанаца (1338. год.), Андроник III је потчинио Епир својој власти, а договором са деспотицом Аном Палеолог, требало је да Нићифор II Анђео, њен малолетни син, у Солуну постане зет Кантакузину. Међутим, у Епиру је избио устанак који је у јесен 1340. године угушен, а за намесника у Епиру постављен је Јован Анђео (командант Костура из 1328) а Нићифор II је морао да се задовољи часним прогонством у Солун (чију је управу добио Теодор Синадин) и руком своје првобитне веренице Марије Кантакузин.[50][51]
Успеси Андроника III у Егејском архипелагу постигнути су захваљујући јачању византијске флоте чију су изградњу помагали Кантакузин и остали богати Византинци, пошто је државна каса била празна.[52]
У XIV столећу, Византију је задесила и жестока верска расправа око исихазма, због које је сазивано више црквених сабора. Први од њих је отворен 10. јуна 1341. и на њему је превагу однео главни идеолог исихазма Григорије Палама.[53]6 На Кантакузинов савет, а да би избегао црквену казну, монах Варлаам се писмено одрекао својих схватања. Али, ово је био тек почетак спора, пошто је „Трасимах из Калабрије“, како су Варлаама противници подсмешљиво звали, стекао присталице и следбенике.7
Андроник III Палеолог је пуних двадесет година боловао од маларије. Стање му се стално погоршавало и на крају је пао у кому. Умро је у праскозорје 15. јуна 1341. године, не одредивши регента своме деветогодишњем сину.[54][55]
Цар
Државни удар након Андроникове смрти
Недостатак тестамента преминулог цара изазвао је питање ко ће бити регент малолетном Јовану V. У прво време власт је чврсто у својим рукама држао Јован Кантакузин али за то време његови противници су се међусобно споразумели и тако је настало тројно намесништво које су чинили царица-мајка Ана Савојска, патријарх Јован XIV Калекас и високи дворанин Алексије Апокавк. Сазнавши за овај договор, Јован Кантакузин је намеравао да објави urbi et orbi8 да се повлачи из јавног живота, знајући да ће га противници одвраћати од тог чина, јер им је у том тренутку био преко потребан. Разговарајући с њим, Ана Савојска је наводно и заплакала чиме је успела да га одговори од његове „намере“. Нешто касније, у септембру исте године, Кантакузин је предложио царици да се престолонаследник крунише и ожени његовом ћерком. Међутим, ови предлози тада су остали неостварени.[56]
На спољнополитичком плану за Византију су ствари кренуле набоље. Са Пелопонеза је стигло посланство које су сачињавали земљопоседник Јован Сидерос и епископ Корона, који су нудили признање византијског суверенитета. Понесен одушевљењем, Кантакузин је запретио околним варварима да ће им вратити мило за драго за сва понижења и насиља која је царство већ дуго времена трпело од њих.[57] [58]
Током лета те 1341. године, у Цариграду је одржан још један црквени сабор, којим је председавао Кантакузин. Исихасти су поново победили а нови вођа антиисихаста, монах Григорије Акиндин, иронично назван „Глаукофан“, био је осуђен.[59]9
Када је Јован Кантакузин, вођен државним пословима, 28. септембра отишао у Дидимотику, у Цариграду је био извршен државни удар. Том приликом имовина му је била разграбљена а над његовим присталицама био је извршен покољ.[60][61][62]
Доба борбе за власт (1341—1347)
Савез са српским краљем
Јован Кантакузин је прихватио овај изазов и прогласио се за цара 26. октобра 1341. године у Дидимотици. Тако је започео грађански рат између Јована и регентства који ће жестоко уздрмати живот сваког Ромеја и који ће неповратно бацити одавно нестабилно Царство Ромеја на колена. Да би народу показао да он није обичан узурпатор, наредио је да се приликом служби у црквама прво спомињу имена Ане Савојске и Јована V а потом његово и његове жене.[63][64]
Поред политичке, овај рат је имао и социјалну и верску димензију разједајући ткиво византијског друштва, што је одлично приметио још Манојло II Палеолог. Уз Кантакузина су били племство и исихасти, а уз регентство нижи слојеви друштва и антиисихасти.[65][66]
Градови по Тракији и Македонији су листом прелазили на страну цариградског регентства, па је Кантакузину остала само Дидимотика у којој је био окружен највернијим присталицама. Тамо је провео дугу и хладну зиму 1341/2. године, притиснут оскудицом хране. Тада је упутио писма српском краљу и бугарском цару, тражећи у њима савезнике, али ова писма нису стигла на своја крајња одредишта, јер су их Византинци одани тројном намесништву запленили.[67][68]
Када је грануло пролеће 1342. године, Јован Кантакузин је напустио Дидимотику. У граду је оставио супругу Ирину и своје три ћерке са одређеним бројем највернијих присталица, a он je са два старија сина кренуо ка Солуну док је најмлађи син Андроник остао код бабе у Цариграду.[11] На путу му се прикључио великаш Хреља, који је још раније напустио српског краља. Пошто није могао ући у Солун, јер је тамо избио устанак зилота, радикалне антиаристократске странке, Кантакузин се склонио у Гинекокастрон, недавно подигнуту тврђаву близу Солуна10, где је окупљеним присталицама дао да бирају којој ће страни прићи; тада је уз њега остало 2000 људи. Апокавк, који је тада боравио у Солуну, у то време je кренуо ка Гинекокастрону, али ниједна страна није имала одлучности да ступи у бој, па до обрачуна није ни дошло.[69][70][71]
 |
| Душан Силни, први српски цар, фреска из манастира Лесново (Македонија). |
Немајући другог избора, Кантакузин је сада одлучио да крене стопама Котаница Торника, паниперсеваста Јована Палеолога и Сиргијана, па је српском краљу Душану послао поклисаре, протосеваста Константина Палеолога и великог папију Арсенија Цамплакона. Али у селу Давидово, у околини Просека њих је заробио српски (влашки?) пастир Цимпан и предао Алексију Апокавку. Видећи да од поклисара нема ни трага ни гласа, јула 1342. године, Кантакузин је ушао у Србију. Прво је наишао на Михаила, заповедника тврђаве Просек, који је препознавши цара, одмах приступио и целивао му ногу. Идући даље, уз Вардар, срео је свога пријатеља Јована Оливера, који га је на својим поседима у близини Велеса три дана гостио, a потом га упутио у Скопље, док је сам Оливер пожурио да стигне краља, који се био запутио у посету своме шураку, бугарском цару Јовану Александру. Из Скопља Кантакузин је отишао у место Пауни (недалеко од данашњег Урошевца) где се састао са српским владарским паром.[72]
После подоста дана, који су били испуњени гозбама и здравицама, домаћин је запитао угледног госта за разлог изненадне посете. Тако су отпочели преговори о савезу, који су одмах доспели у ћорсокак, јер Кантакузин није хтео да се обавеже на територијалне уступке које му је Душан тражио. Али захваљујући иницијативи краљице Јелене и Јована Оливера, краљ Душан је одустао од својих захтева, па је на крају био склопљен савез којим је Кантакузин добио војну помоћ, а Срби признање поседовања раније освојених ромејских градова. Пошто је уговор био потписан и заклетве пред српским архиепископом Јоаникијем положене, Хреља Охмућевић је одлучио да са свим својим поседима поново ступи у службу српског краља, што је накнадно унето у уговоре на великоКантакузиново незадовољство.[73]
Одлуком Стефана Душана, чак двадесет (од њих двадесет четири) великаша са својим одредима морали су да крену са Кантакузином према Дидимотици. Али пре поласка, управо на захтев ових велможа, као талац је морао остати Манојло Кантакузин, млађи Јованов син. Тада је уговорен и брак између Манојла и Оливерове ћерке Данице.[74]
Почетком септембра 1342. године, Кантакузин се са српском војском упутио ка Серу. Под самим градским зидинама српску војску стигла је епидемија колере или тифуса. Умрло је преко хиљаду пет стотина војника а разболеле су се и најугледније војводе, Вратко и Јован Оливер. Ово је условило повлачење у Србију а уз Кантакузина је тада остало само око 500 присталица, јер остали су били побегли Апокавку у Христопољ.[75][76]
У касну јесен 1342. на Душанов двор стигло је и посланство царице Ане Савојске, које су чинили Георгије Лука и солунски митрополит Макарије. Они су предлагали да им се Кантакузин изручи у ланцима у замену за одређене територијалне добитке. Српски краљ је овај предлог јавно одбио и прекорио посланике. Недуго потом исти посланици су поново дошли у Србију и овога пута понудили све градове западно од Христопоља, изузев Солуна, захтевајући само да српски краљ држи Јована Кантакузина у тамници. Стефан Душан је и овај предлог одбио. [77]
Отприлике у исто време, касну јесен 1342, знатно су ојачале Кантакузинове позиције, јер га је, као прва византијска област, за цара признала Тесалија, земља великих магната. За свог намесника је одлучио да им пошаље свога већ помињаног нећака, пинкерна Јована Анђела.[78]
Крајем 1342. или почетком 1343. године, Кантакузин је први пут после дуже времена ступио у везу са Дидимотиком, градом који је непрекидно био изложен нападима из Цариграда. Из Дидимотике стигло је посланство од његове супруге. Пошто су добили потребна упутства, посланици су се успешно вратили. У рано пролеће 1343. године, Кантакузин и Душан су се поново обрели под Сером. Пошто нису могли да освоје град, утучени Кантакузин се вратио у Србију.[79]
Раскид савеза
Кантакузину није одговарало да зависи од српског краља и његове помоћи, па је потајно почео да склапа савезе иза Душанових леђа, и тако је успео да ојача. Њему су пришли житељи Верије и околних тврђава (Сервија, Платамон, Петра, Соск и Старидол). Тада, априла 1343. године, Јовај је кришом напустио српски табор и отишао у Верију. Овај корак је наговестио раскид савеза.[80]
Док је боравио у Верији, Јован Кантакузин је добијао писма од својих присталица из Солуна, који су га уверавали да могу да му отворе градске капије. Зато се он, са тесалијском коњицом, убрзо нашао надомак Солуна, али намесник града, велики контоставл Михаило Мономах, организовао је жилав отпор. Док је Кантакузин логоровао на реци Галик, Солуну су се убрзано приближавале српска и ромејска војска, па је он пожурио да се што пре склони у Верију. При повлачењу, помогао му је становник оближњег села Гаврова, који му је указао на скривени брод односно газ где је могао безбедно прећи набујали Вардар, тако да се цар успео извући из „маказица“ у које је стицајем околности био упао.[81][82]
 |
| Алексије Апокавк, велики дукс и члан регенства Јовану V Палеологу. Минијатура из рукописа Хипократових дела из 40-их година 14. века. Рукопис се чува у Француској националној библиотеци (Bibliothèque Nationale de France), Одељење за рукописе (Département des Manuscrits) cod. grec 2144. |
Као искусан државник, Кантакузин је правилно проценио да му је био потребан нови савезник. Одлучио се за свог давнашњег пријатеља емира Смирне, Умура11 који се спремно одазвао па су већ у јесен 1343. заједнички напали Солун међутим, без успеха. Сада је Јован Кантакузин одлучио да рат пренесе у Тракију, па се тамо запутио са 6.000 Селџука. У даљем наставку рата, лагано али сигурно, Кантакузин је успео да освоји градове у Тракији уз обилату селџучку помоћ. Сви ови успеси плаћени су дивљачким селџучким пљачкањем Тракије, па је ова провинција на крају рата, према речима византијских писаца, личила на скитску пустињу.12[83][84]
У пролеће 1344. године, били су угрожени Умурови поседи, па је он морао да се врати назад у Малу Азију. Кантакузин је тада закључио савез са Момчилом, обласним господарем у јужним Родопима. Али већ у јуну, Момчило је променио страну и напао свог дојучерашњег савезника на путу између Мосинопоља и Кумуцине (Ђумулџине). У борби која је следила, Кантакузинов коњ је био убијен, а он сам умало није био заробљен. Спасао га је један пратилац по имену Лазарет, тако тако што му је уступио свога коња.[85][86]
У наредним месецима, Кантакузин је неуспешно преговарао са цариградском владом и успешно са житељима Сера, којима је послао за заповедника свог човека од поверења, Јована Хрисоверга.
Наредне, 1345. године, Умур је са 20.000 коњаника дошао у помоћ Кантакузину. Заједно су кренули на Момчила, који је под бедемима Перитеориона, претрпео тежак пораз у бици која се одиграла 7. јуна и у којој је и он сам погинуо.[87][88][89] Само четири дана касније, 11. јуна, у Цариграду је био убијен Алексије Апокавк, што је променило стање ствари у Кантакузинову корист.
Док је Умур био одсутан, Кантакузин је ступио у савез са Орханом, најмоћнијим малоазијским емиром. Временом је та веза све више јачала, да би њихов савез био окруњен венчањем Орхана и Јованове кћерке.
На Ускрс, односно 16. априла 1346. године, у Скопљу, Стефан Душан се крунисао за цара. Ову вест Кантакузин није добро дочекао, али је одлучио да се и он сам крунише. Свечана церемонија је била обављена у Једрену 21. маја, а чинодејствовао је јерусалимски патријарх Лазар. У то време, у Једрену је једна група епископа осудила и екскомуницирала васељенског патријарха Јована XIV Калекаса. Разлози за то вероватно леже у изопштењу Григорија Паламе, главног идеолога исихаста и обећању награде ономе ко тровањем или проклињањем (егзорцизмом) усмрти Јована Кантакузина.[90][91]
Како су месеци пролазили, Кантакузин је био све ближе Цариграду и било је јасно да су дани регентства били одбројани. Захваљујући помоћи изнутра, Кантакузин је у ноћи између 2. и 3. фебруара 1347. године ушао у престоницу где га је народ дочекао као новог василевса.[90][92]
Доба царевања (1347—1354)
Према споразуму склопљеном 8. фебруара 1347, Јован V и Јован VI је требало да деле власт с тим што би прву деценију владавине, до 1357, Кантакузин имао првенство у одлучивању. Пет дана касније на Кантакузинов захтев, присталице оба цара положиле су заклетву обојици василевса. Кантакузин се није светио супротној страни иако је у протеклом рату претрпео велике губитке.13
Нићифор Григора пребацује Јовану Кантакузину што је доводио спољне непријатеље:
„А ти, искусивши многе и разноврсне недаће живота по Тракији и Македонији и код Трибала (sc. Срба), а потом из нужде прихвативши персијске (sc. турске) и сатрапске обичаје и веровања, толико си постао безобзиран према свом роду и туђ сваком сажаљењу, остављен од Бога, тако да газиш лешеве ромејских заробљеника и тела још плачуће одојчади и немилосрдно на њих стајеш; и нити поштујеш свехранећу ватру Сунца, нити се, како доликује, плашиш небеских севајућих муња Божјих.”[93]
 |
| Ана Савојска (око 1306—око 1365), супруга цара Андроника III, минијатура из 14. века, чува се у Виртембершкој државној библиотеци (Württembergische Landesbibliothek) у Штутгарту. |
Знајући да његово крунисање које је било обављено скоро годину дана раније није било легално, Јован Кантакузин је одлучио да се поново крунише, тако да га је 13. маја (по Григори) или 21. маја (по Кантакузину) 1347. године, крунисао нови патријарх Исидор, али не у храму Свете Софије, већ у цркви Богорoдице у Влахерни.14 У складу са протоколом византијског двора који је предвиђао да новокрунисани цар својим рукама крунише своју жену као царицу, Јован Кантакузин је по други пут ставио круну на главу своје жене Ирине.[94] Пошто је 1343. године царски накит био заложен код Млетака, драгуљи у дијадемама цара и царице били су од стакла, а званице су пред собом имале глинено посуђе.[95][96] Три дана касније, у четвртак 24. маја, склопљен је брак између Јована V Палеолога и Јелене Кантакузин, кћерке Јована Кантакузина.
Најстарији Кантакузинов син, Матија, био је веома незадовољан што није и он био крунисан за цара. Да би га умирио, отац му је на управу дао Волерон, област од Дидимотике на истоку до Христопоља на западу, од обале Егеја на југу до нешто изнад града Ксанти на северу, са задатком да брани царство од напада Срба.[97][98][99]
Спор око вечите видљивости божанске светлости на Таворској гори и даље се наставио. Двадесетак антиисихаста је у јулу 1347. године одржало сабор на коме су били осуђени Палама и патријарх Исидор, а већ следећег месеца су на новом сабору били разрешени епископских функција. Тада је вођство над антиисихастима преузео Нићифор Григора, иначе велики пријатељ и присталица Јована VI.[100]
У касно пролеће 1348. године, Кантакузин је са шеснаестогодишњим зетом и савладарем кренуо у поход на побуњеног бољара Добротицу, оставивши свог сина Манојла Кантакузина да чува престоницу. Поход је био успешно завршен, а 16. августа 1348. избио је рат са Галатом. Незадовољан чињеницом да 87% царинских прихода на Босфору иде Галати тј. Ђеновљанима, Јован VI Кантакузин је одлучио да комеркион (такса на робу од 10%) смањи на два процента, чиме је привукао већи број бродова ка Цариграду, што Ђеновљанима никако није одговарало те су се латили оружја. Зато се у Цариград вратио Јован V, док је Јован VI био принуђен да борави у Дидимотици јер га је снашао напад камена у бубрегу, и тек се октобра месеца, још недовољно опорављен појавио у престоници. Рат се завршио у марту 1349. године, победом Ђенове и уништењем тешком муком саграђене ромејске флоте.[101][102][103][104]
У јесен 1349. године, Јован VI је повукао један, испоставиће се одличан потез. Послао је свог млађег сина Манојла на Пелопонез, који је прогласио аутономном деспотовином. Манојло Кантакузин је тамо владао све до своје смрти 1380. године и овај византијски посед је, током своје дуге владе, видно унапредио.
У Солуну коме „…се није допадало да се било коме потчини, ни Кантакузину, ни владару Трибала…“[105] и даље су владали зилоти. Кантакузин је скројио план да га потчини и учини базом за даље ратне операције односно кампању ослобађања Тесалије, Епира и Македоније. Лета 1350. године, Матија Кантакузин је са 20.000 османских коњаника кренуо ка Солуну, али када су стигли до Христопоља, Османлије изненада одусташе од похода и вратише се. Проценивши да не може сам, Матија се такође вратио, што је јако наљутило Јована VI који је пред крај лета исте године, кренуо сам морем пут до Солуна. Успут је покушао да освоји Анакторопољ, град који је био у рукама гусара Алексија из Битиније, али није успео. Наставивши даље одлучио је да се усидри близу Хрисопоља и ту му је пришао Брајан, српски намесник града, иначе Кантакузинов пријатељ. Он му је поверио да се близу ушћа Струме налазе турски бродови и њих је Јован VI искористио за покрет ка Солуну.[106][107]
 |
| Јован V Палеолог, византијски цар, приказ из 15. века. |
У међувремену, у Солуну је пала власт зилота, па су житељи града одушевљено дочекали цара. После спроведених чистки, Кантакузин је оставио зета у Солуну, а он се са војском запутио у освајање тврђава. Анатема патријарха Калиста (устоличен 10. јуна 1350) требало је да подржи ову византијску акцију, наиме патријарх Калист је бацио анатему на српског цара, патријарха и архијереје и на тај начин их искључио из православног света због Душановог самопроглашења за цара, чиме је он прекршио, по схватањима Византинаца, светски хијерархијски поредак.15[108]Тренутак је био повољан јер је цар Душан у то време био у Босни. Прво је за веома кратко време била освојена Верија (Бер), а затим се Јован VI упутио ка Едеси (Воден). Браниоци града су му се ругали са бедема, али он га је ипак на јуриш освојио и у њему поставио Георгија Лизика за заповедника. Након овога, Кантакузину су без борбе прилазили мањи градови. Пошто је одморио војску, кренуо је ка Сервији, којом је командовао велможа Прељуб. Он је пружио жесток отпор па се цар-писац повукао. Тако је био заустављен продор Византинаца у Тесалију. У то време, Кантакузину су дошли посланици из Скопља, позивајући га да дође да би му предали град, али он је проценио да су његове снаге слабе за такав подухват.[109][110]
Крајем 1350. године српски цар се нашао под бедемима Солуна и на његов предлог био је одржан састанак три цара, највероватније у Гинекокастрону (око дан хода од Солуна). Ови преговори нису уродили плодом, али на њима је цар Душан на посредан начин ставио до знања Јовану V, који је ова дипломатска надмудривања само гледао, да је вољан да стане на његову страну. Оставивши зета у Солуну, Јован VI је одлучио да се врати у Цариград. Пред полазак је младићу предочио све трагичне последице његовог приближавања српском цару.[111]
Речи цара Душана упућене Јовану Кантакузину под бедемима Солуна 1350. године:
„ Али ако те стварно жалости што сам присвојио неки део државе Ромеја, онда треба да имаш на уму да сам поседујеш много пута више, присвајајући од исте (sc. државе) што другом припада.”[112][113]
По доласку у Цариград Кантакузин је започео дипломатску преписку са бугарским царем Јованом Александром. Покушао је да га приволи да финансијски помогне византијску флоту која би спречавала прелазак Османлија преко Хелеспонта и њихове пљачкашке упаде у земље Бугара и Ромеја. Бугарски цар је обећао новчану подршку али то обећање није испунио. Сналазећи се некако, стари цар је успео да сам опреми бродове али је искрсао нов проблем — наиме, због недостатка хлеба и свињског меса, није могао да прехрани морнаре, па је опет био приморан да упути изасланике у Трново. Међутим, Бугари су их дочекали нељубазно и испратили их уз псовање жена и мајки Византинцима. Расрђени Јован VI је потом послао емисаре српском цару, али и Срби су ромејске посланике исмејали, „почастили“ их псовкама и послали назад празних руку. Ромејски василевс је испратио нове посланике у Бугарску и Србију са пророчком поруком: „Нисте желели да нам помогнете и због тога ћете се касније кајати!“[114] Разлог оваквог понашања према византијским изасланицима лежи у лошем гласу који је био Византинце да они не поштују договоре, да су превртљиви и избегавају своје обавезе.16
Нови рат између Ђенове и Млечана избио је 1350. године. У њега се потпуно непотребно уплео Кантакузин, ставши на страну Републике св. Марка чиме је себи само закомпликовао живот, јер је био присиљен да непрестано борави у Цариграду, док је у Солуну Јован V, без контроле, могао да шурује са српским царем. Највероватније у овом периоду Јован VI Кантакузин је кроз муљ направио опкоп који је ишао непосредно испред бедема престонице да би заштитио четврт Влахерна, која је штрчала изван главне линије бедема.[115][116]
 |
| Мапа Балкана 1355. године, године смрти цара Душана |
Крајем маја 1351. године у Цариграду био је отворен још један црквени сабор којим је председавао Кантакузин. Антиисихасте је представљао Нићифор Григора, који је као сваки прави Византинац уживао у апстрактном расправљању а супротну страну је заступао, Григорије Палама, предводник исихаста, који је доживео још један тријумф. У јулу исте године био је одржан још један сабор, на коме су осуђени сви антиисихасти а исихазам је проглашен за званично признато учење васељенске цркве. Саборски Томос су 15. августа потписали Јован VI, патријарх Калист и остали великодостојници. Тек следеће године, фебруара или марта 1352, под присилом таста, Јован V је потписао Томос.[117][118]
Јован V није остао сам у Солуну, његов таст је оставио свог таста, старог Андроника Асена, да га надзире. Али изданак лозе Палеолога, осетивши да Асен нема чврсту руку, ступио је у контакт са царем Душаном. Кад су крајем пролећа 1351. постигли споразум, затечени Асен је хитно отпловио у Цариград и пренео ову, свакако нелагодну вест свом зету. Када је Кантакузин то сазнао, по речима Нићифора Григоре, „…његове је мисли обузео страх гори од смрти…“[119][120]
Пошто из раније наведених разлога није могао да напусти Цариград, Јован VI се обратио Ани Савојској. Уз заклетве он се обавезао да ће Јовану V оставити читаво Царство ако он раскине савез са Стефаном Душаном. Пошто је успео да убеди василису, она је кренула пут Солуна и успешно је обавила своју мисију. Сада је млади цар тражио да на управу добије Волерон. Кантакузин му је дао ту област а да би изгладио неспоразум Јована V и Матије, Јовановој апанажи је придодао и Дидимотику, док је Матија добио област око Једрена.[121]
Током маја и јуна 1352. године, Јован V Палеолог је са помоћним турским одредима напао свог шурака, Матију Кантакузина, против кога је устало и локално становништво. Он се повукао у акропољ Једрена и ту је сачекао свога оца који је дошао са масом Османлија и Каталонаца. Проценивши да је слабији, Палеолог се повукао и обратио за помоћ српском и бугарском цару. Трупе које су му они упутили Османлије су поразили средином октобра 1352. Становништво Тракије али и Цариграда је све више прелазило на страну младог василевса, па је Кантакузин житељима престонице припретио да ће, у случају да град препусте Јовану V, на њих послати Османлије. Ове речи, вероватно изречене у афекту, додатно су срозале ионако низак углед Јована VI Кантакузина.[122][123]
 |
| Новчић цара Јована VI Кантакузина. |
Сазнавши да је Кантакузин отишао у Једрене, Јован V је повукао један одважан корак. Он се са малом флотом, 17. марта 1353, искрцао близу Галате и напао Цариград, али после три дана борбе схватио је да не може да га освоји, па се повукао. Сада је Јован VI скинуо маску легитимности, на коју је још од '41 играо и у априлу 1353. године за цара је прогласио свог сина Матију. Патријарх Калист је на посредне начине али сасвим јасно ставио до знања Кантакузину да не одобрава Матијино крунисање. Због овако тврдог става, Калист је 14. августа уклоњен, а на патријаршијски престо је засео Филотеј Кокин, митрополит трачке Хераклеје, који је у фебруару 1354. године свечано крунисао Матију Кантакузина.[124][125]
После победе код Дидимотике над Србима и Бугарима, Јован VI Кантакузин је један османлијски одред са женама и децом населио у тврђаву Цимпе код Галипоља, са намером да их употреби у борбама које ће уследити. У ноћи између 1. и 2. марта 1354. страховити земљотрес је разорио Галипоље, па су престрашени житељи овог града напустили своја огњишта, што су вешто искористиле Османлије, које су заузеле ову тврђаву, иначе најјачу тврђаву на Хелеспонту. Узалуд је Кантакузин протестовао, Османлије нису ни помишљале да напусте тако лако стечену а тако важну стратегијску тачку. Јавно мњење Цариграда сада је било потпуно на страни Јована V и било је сасвим јасно да су Кантакузинови владарски дани одбројани. Кантакузин је покушао да се нагоди са младим царем, али је овај, свестан своје јачине, био незаинтересован за било какве нагодбе. У суботу 22. новембра 1354. године Јован V Палеолог је ушао у Цариград. После краћих уличних борби, у среду 10. децембра 1354. Јован VI Кантакузин је абдицирао.[126][127][128]
Монах
Када је сишао са власти Јован Кантакузин је одлучио да свој даљи живот проведе у манастирској тишини — постао је монах, малосхимник (σχήμα (схима) – чин). Чин пострижења је обављен у манастиру Светог Георгија Манганског и том приликом Јован је одлучио да испоштује традицију тј. духовно име му је почињало на исто слово као и световно — Јоасаф. Тако се обистинило пророчанство јуродивог Максима Кавсокаливита, који се Кантакузину, током његове посете Светој Гори у другој половини 1350. године, обратио речима „Гле, игуман у манастиру!“; исти калуђер је нешто касније послао Кантакузину монашку храну: двопек, главицу белог и главицу црног лука и тако још једном опоменуо цара на своје пророчанство.[129][130][131][132]
Једнога дана у јесен 1357, док је Јоасаф тиховао у престоничком манастиру Харсијанита, стигао му је позив од василевса Јована V Палеолога, који је желео да његов таст посредује у спору између њега и његовог шурака Матије Кантакузина, који је у оковима боравио на Тенедосу. Састанак је у децембру исте године одржан у Епиватима. Пошто је монах Јоасаф успео да убеди сина да абдицира, Матија је пуштен на слободу и после три године боравка у престоници са породицом и оцем преселио се у Мореју (Пелопонез).[133][134]
 |
| Портрет Јована Кантакузина као цара и монаха. Минијатура настала између 1347. и 1354. године, пергамент, Национална библиотека Француске, Париз, рукопис Grec 1242. |
Звезда црнорисца Јоасафа поново је заблистала 1367. године. Те године су у Цариграду вођени преговори о верској унији, а главни преговарачи су били са једне стране, латински патријарх и папски легат Павле, а са друге стране благоглагољиви Јоасаф, који је своме супарнику између осталог поручио да царским декретом не може постићи унију јер је то „у нашој цркви немогуће, пошто наша вера не може бити изнуђена.“[135] На упорно Јоасафово инсистирање дошло је до договора да се у року од две године у Цариграду одржи један васељенски сабор, али од овога није било ништа. Разлози томе су били, како је још Гибон, велики мајстор духовитог формулисања, запазио, што су „Грци истрајавали на три основна питања — помоћ, сабор и поновно уједињење, док су Латини избегавали друго, а прво обећавали као логичну последицу трећег“.[136][137][138]
У оквиру припрема за предстојећи васељенски сабор, у Цариграду је, априла 1368. године, одржан још један, последњи исихастички сабор. Поново је подвижник Јоасаф водио главну реч на дискусији, списи његовог противника, лидера антисихаста Прохора Кидона су осуђени, он је био екскомунициран, доктрина исихазма је још једном потврђена за праву веру а Григорије Палама, који се упокојио 1359, био је канонизован.[139][140]
Не зна се тачно када, али убрзо после победе на сабору а пре лета 1369, када је Јован V одлучио да отпутује у Италију, Јоасаф је боравио у Мистри, на Пелопонезу, на коме је живот бујао захваљујући мудрој влади Манојла Кантакузина, али и чињеници да Мореја тада није била изложена разорним турским нападима. Није познат ни датум повратка калуђера Јоасафа у Цариград.[141]
Превратом из августа 1376. године на царски престо у Цариграду попео се Андроник IV Палеолог, најстарији син Јована V, који је у октобру исте године у затвор послао свога оца и браћу. Јоасаф је у овим догађајима стао на страну свог зета а не унука, на кога није имао никакав утицај. Када је почетком лета 1379. године побегао у Галату, код својих пријатеља Ђеновљана, Андроник IV је као таоце повео мајку Јелену, тетке Марију и Теодору и деду Јоасафа, који је тада увелико прешао осамдесету годину живота. Они су готово две године провели у заточеништву, у нељудским условима. Ослобођени су по склапању споразума између Јована V и Андроника IV. Само што се докопао слободе, Јоасаф је морао хитно да оде на Пелопонез, наиме, у априлу 1380, преминуо је Манојло а власт је преузео Матија Кантакузин, према коме је Јован V с правом гајио неповерење, па је Јосаф требало да надгледа владање свог најстаријег сина. Вршећи ту дужност, у дубокој старости 15. јуна 1383. године, на исти дан када и његов велики пријатељ Андроник III Палеолог, умро је монах Јоасаф.[142][143]
Писана заоставштвина
Јован Кантакузин је добио најбоље могуће образовање у Цариграду, то је значило да је он био свестрано образован, да је одлично познавао ратну вештину, да је био велики љубитељ књиге и наравно да је поседовао више него солидна теолошка знања. Током свог узбудљивог живота он је водио неку врсту веома детаљног дневника, који му је послужио као основа за писање историјског списа у виду мемоара.
Историјско-мемоарско дело Јована Кантакузина је једино те врсте из читавог средњег века. Писано је вероватно после повлачења са власти 10. децембра 1354, а завршено је пре 8. децембра 1369, када се текст овог списа појавио на белешци једног фирентинског кодекса. Дело обухвата период од 1320. до 1354. године и подељено је на четири књиге: прва обухвата грађански рат деде и унука, друга владу Андроника III Палеолога, трећа грађански рат 40-тих година XIV века а четврта доба царевања самог писца. Кантакузиново дело је незаобилазно у проучавању историје Византије али и историје српске средњевековне државе у првој половини XIV века. За историчаре је изузетно драгоцено што Кантакузинове податке можемо упоредити и проверавати са подацима које нам даје његов савременик, великан византијске историографије, чувени свезналац Нићифор Григора. Поред већ поменутог иначе најстаријег рукописа у оквиру фирентинског кодекса, Кантакузинови мемоари су сачувани у још пет рукописа који потичу из XV и XVI века. Значај овог дела нам потврђује и чињеница да је 1645. године као први том Париског корпуса, колосалне колекције византијских наративних извора, изашла управо, случајно или не, историја Јована Кантакузина.[144][145][146]
Поред већ описаног дела монах Јоасаф је написао и девет теолошких трактата (расправа) а неки од њих су: происихастички спис против Варлаама и Григорија Акиндина; „Апологија против ислама“ у којој разобличава заблуде муслиманских учења и спис против Прохора Кидона. Захваљујући Кантакузиновој предузимљивости ови трактати су масовно преписивани и пласирани и у најудаљеније крајеве, као што су били Египат и Палестина.[147][148][149]
Закључак
Нико није тако језгровито описао судбину Јована Кантакузина као његов савременик Нићифор Григора:
„Само да је живео у срећније време, могао је да буде цар кадар да води Царство према невероватном благостању.“[150]
Особа за коју се без сваке сумње може рећи да је највећа личност византијског XIV века је Јован Кантакузин, или у монашкој ризи познат као Јоасаф, који је оставио дубок, неизбрисив траг у историји Царства Ромеја и њему суседних држава. Као млади аристократа постао је други човек Царства, сасвим заслужено јер је био добар војсковођа али је поседовао и несвакидашњи дар за преговарање, надмудривање и убеђивање, што је свакако допринело томе да буде исто тако добар, ако не и бољи дипломата. Угледни ретори су му упућивали беседе, тзв. „обраћања“ (προσφώνημα — просфонима)17, у којима су хвалили његове свестране способности, свесно их преувеличавајући али и жалећи што цар нема десеторицу таквих као што је он. Касније су га називали гробаром Ромејског Царства, пребацујући му тако одговорност за продирање Османлија на Балканско полуострво, али истине ради, треба нагласити да би Османлије пре или касније, са или без њега, прешле Хелеспонт. Од ове љаге бачене на његово име Кантакузин је покушао да се опере, правдајући се у својим мемоарима. Као ватрени присталица ортодоксије активно је учествовао на саборима а свој огроман утицај и углед је задржао и по повлачењу у манастир.
Напомене
Библиографија
Извори
- Византијски извори за историју народа Југославије, VI, Београд, 1986.
Литература
- Aleksandar Každan i Žil Konstabl, Vizantija - ljudi i moć: uvod u savremene vizantijske studije, Beograd 2009.
- Божидар Ферјанчић, Сима Ћирковић, Стефан Душан, краљ и цар: 1331—1355, Београд 2005.
- Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1959 (репринт 1998).
- Георгије Острогорски, О веровањима и схватањима Византинаца, Београд 1970.
- Георгије Острогорски, Серска област после Душанове смрти, Београд 1965.
- Доналд М. Никол, Византијске племкиње. Десет портрета 1250-1500, Београд 2010.
- Жан-Клод Шене, Бернар Флизен, Византија: историја и цивилизација, Београд 2010.
- Михаило Ј. Динић, Из српске историје средњега века, Београд 2003.
- Момчило Спремић, Ђурађ Бранковић: 1427—1456, Београд 2006.
- Радивој Радић, Византија и Србија: пламен и одсјаји, Београд 2010.
- Радивој Радић, Из Цариграда у српске земље: студије из византијске и српске историје, Београд 2003.
- Радивој Радић, Јован V Палеолог, византијски цар: (1341—1391), Београд 2008.
- Радивој Радић, Страх у позној Византији, 1180—1453, I-II, Београд 2000.
- Стивен Рансиман, Пад Цариграда 1453, Београд 2009.
- The Oxford Dictionary of Byzantium, ed. A. P. Kazhdan, I—III, New York - Oxford 1991.
- Halil Inaldžik, Osmansko carstvo. Klasično doba: 1300—1600, Beograd 2003.
Референце
|
1. ВИИНЈ, VI, 297.
2. ODB, II, 1103.
3. ODB, II, 1050.
4. Острогорски, Историја, 464.
5. ВИИНЈ, VI, 221-222.
6. Острогорски, Серска област, 56.
7. ВИИНЈ, VI, 184.
8. Острогорски, Историја, 534-535.
9. ВИИНЈ, VI, 298.
10. Никол, Племкиње, 116-117.
11. ВИИНЈ, VI, 298.
11. Никол, Племкиње, 119.
12. Острогорски, Историја, 484.
13. ВИИНЈ, VI, 487.
14. Радић, Из Цариграда, 51-52.
15. Радић, Јован V, 48.
16. Ферјанчић. Ћирковић, Стефан Душан, 180.
17. Inaldžik, Osmansko carstvo, 14.
18. ВИИНЈ, VI, 369.
19. ODB, II, 1292.
20. ODB, II, 1316.
21. ВИИНЈ, VI, 222.
22. ВИИНЈ, VI, 178-179.
23. Радић, Страх, I, 130.
24. Спремић, Ђурађ Бранковић, 38.
25. ВИИНЈ, VI, 307.
26. ВИИНЈ, VI, 177.
27. Острогорски, Историја, 446.
28. ВИИНЈ, VI, 311-312.
29. ВИИНЈ, VI, 307.
29. Острогорски, Историја, 446.
29. ВИИНЈ, VI, 307-309.
30. ВИИНЈ, VI, 314.
31. Острогорски, Историја, 466-467.
32. ВИИНЈ, VI, 194.
33. Острогорски, Историја, 467.
34. Острогорски, Историја, 467.
34. ВИИНЈ, VI, 195.
35. ВИИНЈ, VI, 328-329.
36. ВИИНЈ, VI, 203-204.
37. ВИИНЈ, VI, 320-321.
38. ВИИНЈ, VI, 324-328.
39. Острогорски, Историја, 468.
40. Радић, Страх, II, 197.
41. Радић, Страх, I, 119-120.
42. Радић, Страх, II, 179.
43. ODB, III, 1723.
44. ВИИНЈ, VI, 216.
45. Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 52-53.
46. Радић, Из Цариграда, 11-22.
47. ВИИНЈ, VI, 350-353.
48. Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 78.
49. Радић, Страх, II, 221.
50. Острогорски, Историја, 473-474.
51. Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 76-77.
52. Острогорски, Историја, 470.
53. ODB, II, 923.
54. Радић, Византија и Србија, 56, 71-73.
55. Радић, Страх, II, 178-179.
56. Радић, Јован V, 39-40.
57. ВИИНЈ, VI, 225.
58. ВИИНЈ, VI, 360.
59. Радић, Јован V, 40-41.
60. Радић, Јован V, 41-42.
61. Радић, Страх, I, 185.
62. Острогорски, Историја, 475-476.
63. Радић, Јован V, 43.
64. Острогорски, Историја, 476.
65. Радић, Јован V, 49.
66. Радић, Страх, I, 173.
67. ВИИНЈ, VI, 226-227.
68. Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 104.
69. ВИИНЈ, VI, 227-230.
70. ВИИНЈ, VI, 364-375.
71. Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 104-106.
72. ВИИНЈ, VI, 376-378.
73. ВИИНЈ, VI, 391-406.
|
74. ВИИНЈ, VI, 407-410.
75. ВИИНЈ, VI, 240-242.
76. ВИИНЈ, VI, 410-414.
77. Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 113.
78. ВИИНЈ, VI, 416-419.
79. ВИИНЈ, VI, 420.
80. Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 118-120.
81. Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 124-126.
82. ВИИНЈ, VI, 442-445.
83. Радић, Страх, I, 140.
84. Радић, Византија и Србија, 28.
85. ВИИНЈ, VI, 256-258.
86. ВИИНЈ, VI, 460-466.
87. ВИИНЈ, VI, 259-262.
88. ВИИНЈ, VI, 473-477.
89. Радић, Страх, I, 65-66.
90. Радић, Јован V, 56.
91. Радић, Страх, I, 114.
92. Радић, Страх, I, 191.
93. ВИИНЈ, VI, 277-278.
94. Никол, Племкиње, 122.
95. Рансиман, Пад, 18.
96. Радић, Јован V, 61.
97. Острогорски, Серска област, 25-26.
98. ВИИНЈ, VI, 273-275.
99. Радић, Страх, I, 269.
100. Радић, Јован V, 66.
101. Радић, Јован V, 67-68.
102. Острогорски, Историја, 490-491.
103. Шене, Флизен, Византија, 152 глоса.
104. ODB, II, 1141-1142.
105. ВИИНЈ, VI, 273 (Нићифор Григора).
106. ВИИНЈ, VI, 494-496.
107. Острогорски, Серска област, 29.
108. Острогорски, О веровањима и схватањима, 271.
109. Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 248-254.
110. Динић, Из српске историје, 217.
111. Радић, Јован V, 73-74.
112. Радић, Јован V, 73.
113. Ферјанчић, Ћирковић, Стефан Душан, 263.
114. Радић, Из Цариграда, 53-58.
115. Острогорски, Историја, 491.
116. Рансиман, Пад, 123.
117. Радић, Јован V, 77.
118. Радић, Из Цариграда, 83.
119. ВИИНЈ, VI, 282.
120. Радић, Јован V, 78-82.
121. Радић, Јован V, 82-86.
122. Радић, Јован V, 89-95.
123. ВИИНЈ, VI, 552-556.
124. Радић, Јован V, 96-99.
125. Радић, Из Цариграда, 159.
126. Радић, Јован V, 100-102.
127. ВИИНЈ, VI, 291.
128. Радић, Страх, II, 38-39.
129. ВИИНЈ, VI, 301.
130. Радић, Јован V, 102-105.
131. Радић, Из Цариграда, 42-43.
132. Радић, Страх, II, 91-92.
133. ВИИНЈ, VI, 572-573.
134. Радић, Јован V, 114-117.
135. Радић, Из Цариграда, 79-80.
136. Радић, Јован V, 156-162.
137. Радић, Страх, I, 45-46.
138. Острогорски, Серска област, 132-133.
139. Радић, Јован V, 172-173.
140. Радић, Из Цариграда, 84.
141. Радић, Јован V, 179-193.
142. Радић, Jован V, 231; 250-251.
143. Радић, Страх, I, 246.
144. ВИИНЈ, VI, 302-306.
145. Každan, Vizantija, 232-233.
146. Острогорски, Историја, 23.
147. ВИИНЈ, VI, 302.
148. Радић, Јован V, 175-176.
149. Радић, Страх, II, 216.
150. Радић, Византија и Србија, 121.
|