Јован Бојовић (15. октобар 1934, Градина код Жабљака, Краљевина Југославија — 12. децембар 1995, Београд, СРЈ) је био српски историчар.
Школовао се у Брајковачи где је 1947. завршио основну школу а гимназију је похађао у Пљевљима, Никшићи и Бојелом Пољу. Студирао је на Групи за историју Филозофског факултета у Београду где је дипломирао 1960. године. Пре завршетка студија радио је у настави. Предавао је историју и латински језик у Пљеваљској гимназији. Изабран је за асистента у Историјском институту СР Црне Горе у Титограду (данас Подгорица) 1960. године. Стажирао је на катедрама за историју Јужних и Западних Словена Московског и Лењинградског универзитета школске 1967/68. године. Докторирао је са дисертацијом Напредни омладински покрет у Црној Гори 1918—1941. године на Филозофском факултету у Београду. У Историјском институту прошао је кроз сва научна звања од асистента до научног саветника, што је постао 1981. године. Између 1979. и 1983. године предавао је историју државе и права на Правном факултету у Титограду. На Нaставничком факултету у Никшићу предавао је као професор по позиву између 1980. и 1982. године. У три наврата биран је за диреткора Историјског института у Титограду (1979—1992). Бојовић је као стипендиста владе Републике Француске две школске године провео на Сорбони прикупљајући грађу за рад Односи између Црне Горе и Француске за време Првог светског рата. Ова студија је 1980. године била прихваћена на Сорбони као државни докторат. На Савезном правном институту у Москви одранио је докторску дисертацију Законик књаза Данила.
Био је председник Редакције за историју Црне Горе, уређивао је више зборника са научних скупова а био је и уредник историографског часописа Историјски записи. Истраживачки се бавио историјом Црне Горе од 18. века до савремене епохе али је највећи део радова посветио историји радничког покрета у Црној Гори, Народноослободилачкој борби и дешавањима из првих послератних година у Црној Гори. Највећи део објављених радова односи се на политичку историју али су значајни и његови радови из историје права. Истраживао је у више страних архива и библиотека прикупљајући грађу о односима Црне Горе са Русијом и Француском. Библиографија његових радова објављена је у Библиографском вјеснику (приредио Д. Мартиновић, Цетиње 1987, стр. 261—281), Споменици Историјског института Црне Горе 1948—1988. (стр. 91—110) и у књизи Искре Пљеваљске гимназије М. Јокнића (Пљевља 1994).
Важнији радови
- Напредни омладински покрет у Црној Гори 1918—1941. године (1976)
- Извори за историју радничког покрета и револуције у Црној Гори 1918—1945. године (1971)
- Покрајинска конференција КПЈ за Црну Гору 1940. године (1980)
- Казивања Николе Ковачевића — Старог (1981)
- Законик књаза Данила (1982)
- Подгоричка скупштина 1918. Документа (1989)
- Избјеглице из Албаније у Црну Гору 1991. (1991)
- Љетопис манастира Пива (1992)
- Усвајање текста Општег имовинског законика за Књажевину Црну Гору 1888. (1992)
- Записници седница Владе Народне Републике Црне Горе 1945—1951. године (1994)
Литература
- Бојовић, Јован (Р. Михаљчић, стр. 289—290), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.