Јаков Серски (почетак 14. века (?) — умро вероватно између 1360. и августа 1365. године) био је први игуман манастира Светих Арханђела крај Призрена, главне задужбине краља и цара Стефана Душана, митрополит Сера и српски књижевник.
Живот
Постављен је за првог игумана манастира Светог Арханђела одмах по почетку градње овог манастира 1343. године. као игуман овако значајног манастира заузимао је истакнуто место у српском сабору. Током градње манастира за боравак му је одређен манастирски метох црква Петра Коришког такође у околини призрена. Јаков је, између осталог, надгледао припремне и грађевиснек радове. Као игуман или као серски митрополит (ако је до тада постављен у Серу) учествовао је на државном сабору на коме су проглашени српска патријаршија и царство 1346. године. Наредне, 1347. године поново се нашао у Призрену, али је због епидемије куге зиму 1347/48. вероватно провео са царском породицом на Светој Гори. У априлу 1348. године постављени су темељи манастира, а 1349. већ се прибављао материјал за оловни кров. Јаков је учествовао на саборима на којима су донети први и други део Душановог законика 1349. и 1353. године. Као познавалац грчког језика можда је учествовао у редиговању појединих законских одредаба.
Други српски патријарх Сава изабран је у јесен 1354. у Серу где је столовао митрополит Јаков. После смрти цара Стефана Душана Серском облашћу је управљала његова удовица Јелена чији је саветодавац био Јаков. Последњи пут као митрополит помиње се 1360. године, а августа 1365. помиње се његов наследник митрополит Сава. У овом међупериоду Јаков је вероватно умро.
Књижевни рад
Јаков није био плодан књижевни стваралац. Заправо позната је само једна његова песма О Синају. По Јаковљевој наредби 1354. расодар Калист је у цркви Светих Теодора у Серу преписао Четворојеванђеље на пергаменту1 Поклонио је неке књиге манастиру Богородице Синајске на Синају. у питању су цветни и посни триод који се данас чувају у манастиру Свете Катарине на Синају. У обе књиге налази се запис који садржи и песму О Синају митрополита Јакова. Стихови су посвећени Синају, чија купина несагорива симболише Богородицу, заштитницу од вечног огња, и одликују се римом и симетричном версификацијом. Књиге потичу из 1359. године. Ликовни приказ митрополита Јакова сачуван је у Четворојеванђељу које је наручио 1354. године.
Напомене
Литература
- Ђ. Сп. Радојичић, Творци и дела старе српске књижевности, Tитоград 1963, 125—131.
- Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980, 188.