Алекса Ивић (23. децембар 1881, Буђановци—23. новембар 1948, Београд) је био српски историчар и слависта.
Биографија
Основну школу је похађао у Буђановцима а гимназију у Новом Саду. На Бечком универзитету је студирао славистику и историју где је слушао предавања Ватрослава Јагића и Константина Јиречека. Докторирао је 1905. године са дисертацијом о босанском војводи Радославу Павловићу (штампана на српском 1907. године у Летопису Матице српске). По завршетку студија једно време је у Бечу вршио архивска истраживања. Године 1910. био је изабран за посланика у Хрватском сабору. Преселио се у Загреб и ту је од 1912. био службеник Земаљског архива. Био је изузетно активан научни радник. До Првог светског рата објавио је преко 150 чланака углавном на основу непознате грађе. Такође из овог периода је обимна Историја Срба у Угарској од пада Смедерева до сеобе под Чарнојевићем издата у Загребу 1914. године. После Првог светског рата одлази у Суботицу где је изабран прво за ванредног а затим 1924. за редовног професора Правног факултета. Предавао је дипломатску и политичку историју. Други светски рат провео је у избеглиштву у Риму и Београду. У Београду је потом живео до смрти. Године 1942. био је пензионисан да би 1944. био враћен у службу. Нове власти су га трајно пензионисале 1945. године.
Научни рад
Издавање грађе
Ивићев рад је врло свестран и обиман. Бавио се свим периодима српске историје. Неуморно је истраживао у архивима тражећи нове податке а грађу је публиковао на различите начине. У почетку је издавао појединачна документа и мање збирке а касније вишетомне зборке као што су Списи бечких архива о Првом српском устанку или Архивска грађа о југословенским књижевним и културним радницима. Књиге из ових серија објављиване су и након његове смрти. Никола Радојчић је истакао да се значај његовог рада састоји пре свега у објављивању историјске грађе.
Српска историја у новом веку
Интересовање за средњовековну историју развило се код Ивића још за време студија али је касније много већу пажњу посвећивао личностима и догађајима с почетка 16. века. Часто се бавио Јованом Ненадом а интересовао се и за Стефана Бориславића и Павла Бакића. Први је истараживао миграције српског народа на систематичан начин чврсто заснован на архивској грађи. У оквирима новије српске историје интересовао се за велики број тема.
Помоћне историјске науке
НАстојећи да унапреди српску историјску науку Ивић се интензивно бавио и помоћним историјским наукама. Основе српске сфрагистике и хералдике засновао је књигом Стари српски печати и грбови (1910). Генеалошка истраживања заокружио је књигом малог обима Родословне таблице српских династија и властеле (1928). Систематски је пописивао грађу чиме је знатно олакшао рад истраживачима (Грађа за српску историјску географију, Грађа за историјску географију српске цркве, обе књиге издате су 1922. године).
Литература
- Н. Радојчић, Алекса Ивић, ИЧ 2 (1949—1950) 386—387.