Иван Божић (23. април 1915, Макарска—20. август 1977, Београд) је био српски историчар.
Биографија
Рано детињство је провео у Прчању а школовао се у Дубровнику, где је 1934. завршио класичну гимназију. Студирао је историју на Филозофском факултету у Београду (1934—1938). Био је библиотекар, затим од 1940. асистент на Катедри за општу историју средњег века и помоћне историјске науке. У послератним годинама је радио на Филозофском факултету као предавач, а кад је 1951. докторирао дисертацијом Дубровник и Турска у XIV и XV (објављена као књига 1952) изабран је за доцента, касније за вандредног, па за редовног професора. Радио је годину дана (1953/54) у Паризу као лектор држећи на Универзитету курсеве о језику и култури Јужних Словена. Наредних годину дана провео је у Венецији истражујући у архивама и библиотекама. Био је декан Филозофског факултета у Београду, председник Савеза историчара Србије и Југославије, уредник часописа и организатор бројних публикација и научних скупова. Изабран је за редовног члана Црногорске академије наука и умјетности и за дописног члана Српске академије наука и уметности.
Историографски рад
Божић је својим обимним делом ствараним у току четири деценије у више праваца унапредио српску историографију у другој половини 20. века. У првом периоду рада био је заокупљен темама из унутрашње историје Дубровника и односа балканских држава према Турцима у време њихових освајачких похода. Тематику је заокружио дисертацијом о Дубровнику и Турској мада се појединим питањима из ове проблематике враћао и касније. Друго поље на коме је Божић истрајно и систематски радио чинили су аграрни односи. Почео је са целином српске државе у књизи Доходак царски. Поводом 198. члана Душановог законика (1956), затим расправама о племенитој баштини (Коњ добри и оружје, 1956), Параспору (1956) а касније се сузио на области Зете и северне Албаније. Значајне новине је унео не само захваљујући млетачкој архивској грађи, него и захваљујући друкчијем репертоару постављених питања заснованом на савременој социјалној историји. Значајне је продоре начинио у проучавању катуна, племена, ситног племства у појединим жупама и у планинским областима у залеђу приморских градова. Знатан део студија о аграрним и друштвеним односима сабран је и прештампан у постхумно објављеној књизи Немирно Поморје XV века (1979).
Као и други историчари његове генерације и Божић је резултате свога рада најрадије саопштавао у облику расправе. Врло је успешан био у писању општих прегледа и учествовао је у изради већине колективних дела почев од Историје народа Југославије (1953), преко Историје Југославије (1972, 1974, 1984) коју је написао у коауторству са Симом Ћирковићем, Милорадом Екмечићем и Владимиром Дедијером до Историје српског народа (II, 1982). Највећи подвиг и по обиму и по количини новина представља његов други део књиге Историје Црне Горе (II/2, 1970), у којој је обрадио период 1386—1496. године. Писао је уџбенике за основне и средње школе и на тај начин помогао да се подигне ниво наставе историје. Историја хуманизма у приморским градовима била је Божићева омиљена тема током читавог стваралаштва. Писао је студије о Ксенофону Филелфу и Филипу де Диверсису, чији је опис Дубровника превео на српски језик, адаптирао је дубровачке комедиографе и помогао да изађу на позорницу. Био је веома предан наставничком раду, помагао је развој младих научних кадрова и радио на унапређивању наставе помоћних историјских наука. Велики утицај на студенте вршила су (и даље врше) његова умножена предавања из дипломатике и хронологије.
Литература
- Предговор у књизи Немирно Поморје XV века (Београд, 1979).