Историја Црне Горе (књига)

Историја Црне Горе је вишетомни синтетички преглед историје Црне Горе који је издаван у Титограду (Подгорица) и Београду имеђу 1967. и 1981. године. Прва књига издата је у Титограду 1967, затим два тома друге књиге у истом месту 1970. године, први том треће књиге 1975. и као допуна овог прегледа књига Црна Гора у доба Петра I и Петра II Ђоке Пејовића. Као својеврсна допуна овог прегледа издата је двотомна књига Бранка Павићевића Саздање црногорске националне државе 1796—1878. у издању Историјског института Црне Горе (Подгорица, 2004).

Редакција: састав и препреке у раду

Рад на овом пројекту отпочео је 1962. године када је основана Редакција за историју народа Црне Горе која је била орган Извршног вијећа Скупштине Црне Горе. Као чланови редакције именовани су Никола Банашевић, Димитрије Вујовић, Ристо Драгићевић, Никола Ђаконовић, Мирчета Ђуровић, Милинко Ђуровић, Радован Лалић, Томица Никчевић, Бранко Павићевић и Глигор Станојевић. За председника редакције изабран је пуковник Милинко Ђуровић а за секретара Томица Никчевић.

Најзначајнији део посла, утврђивање концепције и периодизације дела обављен је до половине 1963. године. Како би овај сложен подухват био извршен у складу са најстрожим захтевима историјске науке консултовани су бројни стручњаци, између осталог и професори на Филозофском факултету Универзитета у Београду (археолог Милутин Гарашанин, медиевисти Иван Божић и Сима Ћирковић, Васа Чубриловић и историчар уметности Светозар Радојчић). Планирано је да се објави дело у осам књига под називом Историја Црне Горе од најстаријих времена до Другог светског рата. Предвиђено је да прва књига обухвата геоморфологију простора Црне Горе и преглед периода од палеолита до краја 12. века. Друга књига обухватала би средњи век од 12. века, трећа време формирања црногорских племена између 16. и 18. века, четврта формирање црногорске држава у доба Петра I и Петра II, пета период од одвајања световне од црквене власти (доба књаза Данила) до уједињења Црне Горе са Србијом и укључење у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (од половине 19. века до 1918. године), шеста би обухватала Црну Гору у Краљевини Југославији, седма историју Црне Горе током Другог светског рата док би осма обухватала темељан преглед историографије о Црној Гори.

Планирано је да овај подухват буде најопсежнији преглед историје Црне Горе. Иако је седиште редакције било у Титограду рад на првим књигама био је спровођен у Београду јер су тамо живели и радили најистакнутији истраживачи праисторије и ране историје Црне Горе, а за поједине периоде једини компетентни стручњаци су били професори Београдског универзитета. Ово је у извесним круговима водило политички заснованом анимозитету, који се противио читавом концепту предвиђене Историје Црне Горе. Тежње појединих центара да овај подухват буде прва историја црногорског народа, или ако се то није могло да се барем претвори у историју народа Црне Горе, нису се могле остварити. Стручњаци ангажовани у уредничком одбору нису могли прећи преко метода историјске науке и дотадашњих историографских истраживања како би српски народ на територији Старе Црне Горе, Брда и Старе Херцеговине, Боке Которске и Приморја био преименован у црногорски. Историчари нису могли да прихвате анахрони термин Црна Гора који се први пут јавља од средине 14. века као област у Зети а тек од 16. века отпочела је историја Црне Горе као политичко-територијалне јединице која је добила међународно признање 1878. године на Берлиском конгресу.

Распре у Редакцији отпочеле су око питања да ли су Црногорци Срби или посебан народ. Неспоразуми око овог питања водили су и првим променама у редакцији. Од половине 1963. редакцију су напустили Бранко Павићевић и Томица Никчевић а нешто после њих и Никола Банашевић и Радован Лалић. Од 1965. у рад Редакције привремено се укључио Павле Мијовић а стално Владо Стругар. Послове секретара Редакције тада је преузео Видак Перић. Без обзира на промене у Редакцији она је наставила рад по првобитном концепту објављеном у првој књизи Историје Црне Горе 1967. године а дорађене у посебним напоменама уз два тома друге књиге. У трећој књизи редакција је објавила да рад на историји Црне Горе постаје све сложенији и тежи. Редакција је ипак поновила своју тежњу да ће се држати искључиво резултата науке и да ће се поштовати ауторство начело за прилог сваког појединачног аутора са свим особеностима у истраживању и писању.

Објављене књиге

У писању прве књиге учествовали су: Зарије Бешић (Геоморфолошки развитак Црне Горе), Драга Гарашанин и Милутин Гарашанин (Црна гора у праисторијско доба, Црна Гора у освит писане историје и Црна Гора у доба римског царства—до оснивања провинције Превалис), Јован Ковачевић (Црна Гора у доба римског царства—од оснивања провинције Превалис до почетка 7. вијека и Од досељења Словена до краја 12. вијека). Другу књигу у два тома писали су: Сима Ћирковић (Зета у држави Ннемањића и Доба Балшића, први део), Иван Божић (Доба Балшића, други део, Зета у Деспотовини, Владавина Црнојевића), Димитрије Богдановић (Књижевност), Војислав Кораћ (Архитектура), Јованка Максимовић (Скулптура), Павле Мијовић (Сликарство и примењена умјетност), Војислав Ђурић (Умјетност, други том). Први том треће књиге написали су Глигор Станојевић (Црна Гора у 16. вијеку, Црна Гора у 17. вијеку, Црна Гора у 18. вијеку) и Милан Васић (Градови под турском влашћу). Прва, друга и трећа књига штампане су у А—4 формату обима преко 2.000 страница а за штампу их је припремила и издала Редакција за Историју Црне Горе. За рад на преосталим књигама позвани су следећи сарадници: Ђока Пејовић (четврта књига), Радоман Јовановић и Новица Ракочевић (пета књига), Димитрије Вујовић (шеста књига) и Велимир Терзић и Батрић Јовановић (седма књига).

Обустављање пројекта

Редакција је престала са радом одлуком Извршног вијећа Црне Горе па је издавање ове едиције наставила Народна књига из Београда која је уместо четврте књиге објавила дело Ђоке Пејовића Црна Гора у доба Петра I и Петра II. Оснивање државе и услови њеног развитка. Књига Ђоке Пејовића по својој концепцији и методологији представља део Историје Црне Горе иако формално гледано, објављена као издање друге издавачке куће и у другачијем формату. Издавање Историје Црне Горе и дугогодишњи истраживачки напори обустављени су политичком одлуком, без икакве научне критике или озбиљнијег приказа у научној периодици. На критике које су биле мотивисане дневнополитичким разлозима одговарали су Сима Ћирковић, Јован Ковачевић, Иван Божић и Глигор Станојевић.

Литература

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported