Свети Исидор
 |
| Исидор Севиљски, слика Бартоломеа Естебана Муриља, налази се у Катедрали у Севиљи |
| Исидор Севиљски, бискуп, исповедник и учитељ цркве |
| Датум рођења | 560. |
| Место рођења | Картахена, Хиспанија |
| Датум смрти | 4. април, 636. |
| Место смрти | Севиља, Хиспанија |
| Канонизован | Рим, 1598. (Климент VIII) |
| Слави га | католичка црква |
| Слави се | 4. априлa |
| Заштитник | компјутера, интернета и студената |
Исидор Севиљски (шп. San Isidro или San Isidoro de Sevilla; лат. Isidorus Hispalensis) је био севиљски надбискуп током више од три деценије и сматра се једним од најученијих људи средњег века. Рођен је 560. године, а умро је 4. априла 636. Сви каснији средњовековни историјски списи о Хиспанији базирани су на његовим делима.
У време дезинтеграције класичне културе, аристократског насиља и неписмености, учествовао је у конверзији визиготских краљева аријанаца у никејско хришћанство, прво заједно са својим братом, Леандром Севиљским, а након братовљеве смрти, и сам. Као и Леандар, имао је веома важну улогу на саборима одржаним у Толеду и Севиљи. Може се рећи да да је рад ова два просветитеља и њихово учешће на државно-црквеним саборима имало велики утицај на формирање визиготског права за које поједини модерни историчари сматрају да је извршило утицај на формирање парламентарне државе.
Живот
Детињство и младост
Исидор је рођен у Картахени, у Хиспанији. Отац му се звао Северијан, а мајка Теодора. Као веома млад, Исидор је остао без родитеља, те је бригу о њему преузео његов старији брат, Леандар. Основно образовање Исидор је примио у школи катедрале у Севиљи[1]. У овој институцији, која је била прва своје врсте у Хиспанији, тривијум и квадривијум су предавали високоучени људи међу којима се налазио и Исидров старији брат, надбискуп Леандар. Исидор је био напредан ученик и за врло кратко време овладао је латинским, грчким и хебрејским језицима.
Да ли је Исидор икада прихватио монашки живот или није, још увек је отворено питање, али иако он сам никада није припадао ни једном религиозном реду, имао је веома високо мишљење о њима и веома их је ценио. Након смрти свог брата, Леандра (600), постао је севиљски надбискуп.
Осим Исидора, и други чланови породице учествовали су активно у конверзији визиготских краљева из аријанизма у католицизам, и сви су били проглашени свецима:
- Леандар, Исидров старији брат, био је његов директни претходник на функцији севиљског надбискупа и противник визиготског краља, Леовигилда. Директно је одговоран за Херменегилдово одбацивање аријанства и прихватање никејског хришћанства.
- Фулгенције, Исидров млађи брат, добио је на управу бискупију у Есихи (шп. Écija; лат. Astigi) на самом почетку владавине тек покрштеног Рекареда.
- Флорентина, Исидрова млађа сестра, калуђерица која је највероватније водила преко 40 манастира.
Севиљски надбискуп
Након Леандрове смрти, Исидор га је наследио на месту надбискупа Севиље. Време у ком је Исидор био надбискуп било је време дезинтеграције и транзиције. Старе институције класичног образовања Римског царства брзо су нестајале. Схвативши да и духовна и материјална добробит једног народа зависи од потпуне асимилације страних елемената, Исидор је започео рад на што већем приближавању разних народа који су тад живели у Хиспанији. Радио је на задобијању аријанских краљева и њиховом преобраћењу у никејско хришћанство, међутим такође је радио и на побољшању образовања. Основао је школу у Севиљи у којој је он сам предавао. На провинцијалним и народним саборима је играо значајну улогу, поготову у Толеду (589), Севиљи (619) и опет у Толеду (633), саборима који су допринели коренитим променама у организацији цркве у Хиспанији. Изузетно образован, са савршеним познавањем латинског, Исидорова интелектуална радозналост га је навела на сажимање својих огромних знања у енциклопедијску форму.
Сабори у Толеду и Севиљи
Велики посао у преобраћењу Визигота започео је Исидоров брат Леандар на Трећем сабору у Толеду 589. године. Краљ Рекаред је на том сабору званично прихватио хришћанску ортодоксију, и анатемисао Арија и његову доктрину. Мада је краљево одбацивање аријанства у почетку било праћено побунама у Септиманији и Лузитанији, убрзо су многи аријански бискупи и племићи су следили Рекаредов пример.
Сам Исидор је председавао Другом сабору у Севиљи (619) у време када се на визиготском престолу налазио Сисебут. Овом сабору нису присуствовали само хиспански прелати, већ и прелати из Нарбона и Галије. Акти овог сабора су потврдили ортодоксну концепцију Христовог односа према Оцу насупрот аријанству.
Четврти сабор у Толеду одржан је 633. године, у присуству краља Сисенанда и Исидор, иако већ у поодмаклим годинама, је поново лично преседавао. Значај овог сабора је у томе што су се на њему донеле важне одлуке које ће допринети коренитој промени организације цркве на тлу данашње Шпаније. По закључцима сабора црква је била слободна и независна али је ипак полагала заклетву верности владајућем краљу визигота. Потчињеност римском епископу тј. папи се нигде не спомиње. Изгласано је 29 нових канона у вези са дисциплином и администрацијом Цркве, осам их се односило на монахе и покајнике, десет на Јевреје, и осам на робове којима је Црква дала слободу. Ипак, најзначајније одлуке се односе на решавање питања организације школа које је сада сваки бискуп морао да отвори при свом епископском седишту. За обавезне предмете су сматрани грчки, хебрејски и седам слободних вештина. Такође, охрабрено је и изучавање права и медицине.
Дела
Исидор Севиљски је био један од најзначајнијих и најученијих људи на тлу Шпаније оног доба. Говорио је течно грчки, латински и хебрејски. Његова дела откривају свестраног и елоквентног аутора који је у свом лику представљао скуп свих наука тог времена.
Његова дела, која су многобројна и укључују веома велики број тема — наука, право, историја или теологија — прилично су несистематична и некритична, и своде се на препричавање и описивање примарних извора који су у то доба били приступачни. Ипак, дело Исидора Севиљског је послужило да се античка мисао сачува кроз средњи век[1]. Језик којим се користи је латински са великим утицајима народног језика, зачетка данашњег шпанског. Писао је много, био је одличан познавалац Библије што је у својим делима више пута доказао, међутим, био је више комилатор него самосталан стваралац. Његова најважнија дела су[2]:
Етимологије (лат. Etymologiae) или Порекла (лат. Orgines) је према Браулију и Илдефонсу, његово последње дело. Састоји се од 448 поглавља разврстаних у 20 књига, и обрађује широку лепезу наука на веома сажет, методичан и приступачан начин. Исидор је у ствари, кроз објашњење порекла и корена речи, покушао да састави кратак пресек универзалних знања, због чега се сматра за првог западноевропског енциклопедисту. Дело се сатоји од 20 књига које је Исидоров учитељ Браулије из Сарагосе објединио у једно. Ово дело требало је да послужи као универзалан уџбеник та катедралне школе чије је оснивање Исидор промовисао на Четвртом сабору у Толеду 633. године. Ово дело је било од непроцењиве вредности. Посветио га је краљу Сисебуту који је владао до 620. а претпоставља се да је дело завршено до 630. године. Теме обрађене у књигама су следеће:
- Граматика у 44 поглавља која садржа огромну количину информација описану на приступачан начин.
- Реторика и дијалектика, у 31 поглављу.
- Четири математичке науке:аритметика (9 поглавља), геометрија (5 поглавља), музика (9 поглавља) и астрономија (48 поглавља).
- Медицина у 13 поглавља.
- Право у 27 поглавља. Време у 12 поглавља.
- Црквене књиге и позиви, 19 поглавља.
- О Богу, анђелима и другим заповедима за вернике, 14 поглавља.
- О Цркви и разним сектама, 11 поглавља.
- Језици, народи, краљевства, ратови, грађани и односи, 7 поглавља.
- Садржај по алафабетском реду и објашњење етимологије неких речи. С данашње тачке гледишта, многа етимолошка објашњења која је Исидор дао су наивна и научно незаснована.
- О људима и предосећајима у 4 поглавља.
- О животињама у 8 поглавља.
- О Универзуму (сету) у 22 поглавља.
- О Земљи и њеним деловима у 9 поглавља.
- Грађевине, преглед земљишта, путева итд. у 16 поглавља.
- Минералогија, стене, тежине, мере и метали у 27 поглавља.
- Пољопривреда у 11 поглавља.
- Рат и ратне игре у 69 поглавља.
- Бродови, архитектура, разне врсте одеће, у 34 поглавља.
- Храна, оруђа за домаћинство и пољопривреду, кочије, узде, итд. у 16 поглавља
Историја Гота, Вандала и Свева (лат. Historia de regibus Gothorum, Vandalorum et Suevorum). Од свих Исидорових дела, историографска дела имају највећу вредност за модерне историчаре[2]. Ово дело је један од главних извора о животу Визигота. На основу његове Историје базирало се све касније писање историјских дела у средњовековној Шпанији[2]. Иако према др Хугу Херцбергу (нем. Hugo Hertzberg) Исидор није ни поседовао велики материјал, нити оно што је имао, користио на правилан начин јер је његов избор и распоред података често лош, а хронолошки ред догађаја често занемариван. Међутим, и поред свих ових замерки, поједини делови историје Гота су од непроцењиве вредности. Почев од Еурихове владавине па током прилично дугог периода, Исидор је једини извор о животу Визигота. Само захваљујући њему, данас знамо за Еурихов законик, као и о владавини Гесалeиха, Теудиса, Теудигисила, Агиле и Атанагилда. И владавини Леовигилда и Рекареда имамо и друге изворе, али одређене информације које додаје Исидор су веома вредне. Од Рекареда до Свинтиле, Исидор је опет најбољи, а понекад и једини извор. С друге стране, што се тиче историје Вандала и Свева, његови списи су готово без историјске вредности, јер постоје други, вернији извори[2].
Велика хроника (лат. Chronica maiora)сматра се за најзначајније Исидорово историографско дело. У питању је универзална хроника која обухвата период од почетка света до краља Сизебута. Као изворе Исидор је користио дела Јулијана Африканца, св. Jеронима и Виктора из Туниса.[3] Дело је настало око 615. године а 627. Исидор га је скратио написавши Малу хронику (лат. Chronica minora).
О природи ствари (лат. De Natura Rerum Liber) је један од најпознатјих Исидорових трактата, посвећен визиготском краљу Сизебуту[2]. Овде Исидор расправља о природи — сунцу, месецу, звездама, годишњим добима, равнодневници, планетама, води и др.
О црквеним дужностима (лат. De Ecclesiasticis Officiis) говори о дужностима црквених лица и цркве, о црквеним правилима, заређењу, дужностима викара, презбитера, вратара, истеривача ђавола, девица, удовица, удатих и ожењених, крђтењу, вери, причешћу и др[2].
О знаменитим људима (лат. De Viris Illustribus liber) је трактат о црквеним писцима које је Исидор сматрао битнима а настао је на основу истоименог дела светог Јеронима и каснијег додатка Генодија из Марсеја. Трактат обрађује 46 личности, а Брулије је додао и самог Исидора у издању које је он припремао (лат. Praenotatio librorum S. Isidori a Braulione edita). Међу 46 личности су и папа Гргур, Исидоров брат, Леандар, ђакон Макробије, Иларион из Арла, Максим из Сарагосе. Ово дело представља вредан сажетак важних догађаја из црквене историје[2].
Монашка правила (лат. Regula Monachorum), овај трактат је неке навео да помисле да је Исидор припадао бенедиктинском монашком реду, међутим, не постоји довољно доказа за такву тврдњу1[2].
Синоним ламента душе грешника (лат. Synonyma de lamentatione animae peccatricis), једно од најчуднијих Исидорових дела написаних у овлику монолога[2].
О католичкој вери и Новом Завету против Јевреја (лат. De Fide Catholica ex Veteri et Novo Testamento contra Judaeos), трактат о Христу, упућен његовој сестри, Флорентини, очигледно написан на њен захтев[2].
Значај
Исидор је био међу последњим хришћанским учењацима латинског Запада који је познавао античку филозофију. Његове Етимологије су сачувале бројне референце и изводе из разних данас изгубљених античких дела. Са друге стране, популарност и углед Исидорове енциклопедије су били толики да су нека дела, управо због доступности Етимологија, вероватно занемарена и заборављена. Његов савременик и пријатељ, Браулион Сарагоски сматрао га је за човека кога је Бог послао како би сачувао иберијске народе од варварских плима које су претиле да избришу остатке античке учености. Осми сабор у Толеду (653) је Исидора описао овим речима:
Тај невероватни учитељ, последњи украс правоверне цркве, најученији човек недавне прошлости, увек нека се ословљава са поштовањем.
Исидорове Етимологије биле су најпопуларнија средњовековна компилација и до 12. века и појаве превода класичних дела са арапског практично једини извор преко кога је латинска Европа познавала Аристотела и друге хеленске класике. У време ренесансе, Етимологије су и даље биле популарне тако да се између 1470. и 1530. појавило најмање десет штампаних издања. Римокатоличка црква је 1598. канонизовала Исидора, а 1722. га уврстила на листу доктора тј. великих учитеља цркве на којој су пре њега уписани Јероним, Августин, Амброзије Милански, Гргур Велики, Атанасије Александријски, Василије Цезарејски, Григорије Ниски, Јован Златоусти, Бонавентура и Тома Аквински.
Напомене
Библиографија
Литература
- Енциклопедија Британика, издање из 1911. (извор)
- Речник хришћанске биографије и књижевности до краја 6. века и осврт на најважније секте и јереси (извор)
- Милош Антоновић, Наративни извори за историју Европе. Средњи век, Београд 2007, 78—83.