 |
| Запис инока из Далше у Радослављевом јеванђељу из 1429. године. |
Инок из Далше (15. век) је био је хиландарски монах, писар и српски књижевник. Назван је по свом манастиру на речици Далши, док његово име, како световно тако ни монашко, није сачувано.
О његовом пореклу ништа се не зна. Био је монах у Хиландару одакле је на позив деспота Стефана Лазаревића дошао у Србију да би радио као преписивач књига. Инок је живео монашким животом на Светој гори све док од деспота Стефана Лазаревића није дошло писмо којим га је позивао да се пресели у Србију где би радио као преписивач књига. Он се оглушио на први деспотов позив па је уследио још један на шта му је братски сабор његовог манастира, кога не именује, наложио да иде у Србију дајући му уз то и писану препоруку. Сам инок наводи да се деспот обрадовао садржајем писане препоруке:
Ва православији же цвати онех посланија зрев и ва тех лежештаја усмотрив, духом же порадовав се и с благодаренијем множаје вазљуви нас.
Сматрао се да је анонимни инок био на добром гласу као преписивач књига чиме је привукао и пажњу српског владара. У манастиру Благовештења код Ждрела у Горњаку преписао је 1429. Радослављево јеванђеље заједно са сликаром мaнастира Каленића, мајстором Радославом. У овој књизи оставио је кратак аутобиографски запис. Овај кратак запис садржи непосредно обавештење о тегобама живота у Србији током 15. века у време када је Србија била изложена готово непрекидним турским упадима. Како се ближио пад Смедерева и како је Србија постајала све несигурнија за монашки живот вратио се у Свету гору. Из Србије је понео једно своје дело Историкију, сасвим кратак летопис који прати српску историју од 1438. до 1448. године.
Литература
- Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980, 220—221.
- Ђ. Бубало, Писана реч у српском средњем веку. Значај и употреба писаних документа у средњовековном српском друштву, Београд 2009.