Император је у свом првобитном значењу била висока војна титула у Римској републици. Римски извори користе овај термин да означе управнике провинција који су уједно имали и команду над војском провинције, другим речима, они који су владали империјумом ван територије града Рима или померијума (лат. pomerium — post + moerium > murum — иза зидина)[6].
Избор и функције
 |
| Јулије Цезар, био је император у два наврата, 60. и 45. године п. н. е. |
Император је могао да буде биран на два начина: регуларним изборм који се одржавао увек у граду, и у којем су учествовали народ и сенатори. Други начин је био избор спонтаном акламацијом војске која се увек дешавала у хитним случајима и на бојном пољу, када је било неопходно хитно именовати новог императора, било након смрти војсковође, било због побуне у војсци, било ради признавања легитимитета једног од војсковођа у сукобу око превласти са другим војсковођом[1].
Избору је претходила јавна дискусија о магистратима кандидатима за ово место. Дискутује се о њиховој способности да предводе војску (exercitus imperatus) у војним акцијама Рима ван зидина града Рима (pomerium). Осим војне функције, император је такође добијао и врховну цивилну власт на терироријама ван Рима[2].
Након избора, новоизабрани император полагао је заклетву (sacramentum) пред војском. Од тог момента, он је постајао врховни командант те војске[2]. Након победе на конзуларним изборима, Сенат је додељивао провинције изабраним императорима било по сопственој вољи (extra sortem), било жребом[3]. Овај избор могао је бити стављен на плебисцит где би га народна скупштина потврдила или одбацила[4]. Уколико се народ не би сложио, одлука сената је могла бити одбачена. Народ се такође могао консултовати и у случајима када двојица императора претендују на исту провинцију. Одлука на плебисциту не може променити одлуку Сената, али се узимала у обзир како би се дошло до компромиса између Сената и народа представљеног у лику народног трибуна[5]. У позној Римској републици, подела провинција је била све тежа због константног противљења народне скупштине одлукама Сената, тако да више није било ни компромисних решења, нити је Сенат консултовао народ, него је о именовању провинцијских намесника одлучивао народни трибун и старао се да се те одлуке поштују, потпомогнут плебисцитом[5]. Моћ народних трибуна била је толико велика да је могао да опозове императоре који су се већ налазили у својој провинцији који су претходно били изабрани, Сенат им доделио провинцију, а они положили заклетву пред својом војском[5].
Етимологија и семантика
 |
| Петар Велики, портрет (Жан Марк Натије, 1717). Петар је 1721. године одбацио традиционалну руску титулу цара и преузео је западњачку титулу императора. |
Постоје многе теорије о етимологији ове речи и данас је прихваћена она коју су дали Ерну и Меј у свом речнику латинских термина1, а то је да је реч imperator настала од глагола impero што значи „командовати“, а која је опет, настала од две речи — in + paro — „предузети неопходне мере“, „извршити припреме како би се постигао одређени циљ“, „натерати неког да нешто уради“[6].
Након пропасти Римске републике, ова титула је постала део титулатуре римских царева, а у политички речник западноевропских језика је ова реч ушла са измењеним значењем, означавала је цара. Настојећи да се повеже с ишчезлим Римским царством, Карло Велики је 800. за себе узео латинску титулу imperator, а од њега су је преузели будући монарси Светог римског царства, који су је касније пренели на аустријске монархе.
Временом је у западноевропским језицима реч император постала синоним за цара уопште: (енглески: emperor; шпански: emperador; италијански: imperatore; француски: empereur2), док се реч „цар“ користи искључиво за словенске (руске, бугарске и српске) цареве (енглески: tzar; шпански: zar; италијански: zar; француски: zar; немачки: zar). У свим тим језицима, за титулу римског императора користи се латинска реч imperator.
Значење у српском језику
У српском језику, реч император не треба користити за римске или византијске цареве, зато што се ради о две различите титуле. Такође треба бити опрезан с употребом речи империја, јер није увек исто што и царство, с обзиром да се такође може односити на колонијалну силу[7] која не мора по политичком уређењу бити царство, као нпр. Британска империја или Шпанска империја.
Такође, у руској историји јасно се разликују два периода царства и империје — Иван Грозни је 1547. прогласио Русију царством а себе царем, а Петар Велики је 1721. одбацио титулу цара и прогласио се императором (рус. императоръ). Овај потез био је део Петрове прозападне политике, наиме, тиме је желео да се повеже с римском традицијом и да се приближи Западу. Овде се руски језик поклапа са српским: руско царь одговара српском цар.
Напомене
Библиографија
Литература
- Pilar Rivero, Imperator Populi Romani: una aproximación al poder republicano Zaragoza: Institución Fernando el Católico ; 2006, 514 p. (Виртуелна библиотека на http://ifc.dpz.es).
- Иван Клајн, Милан Шипка. Велики речник страних речи и израза, Прометеј, Нови Сад 2007.
Референце
|
1. Pilar Rivero, 43
2. Pilar Rivero, 48
3. Pilar Rivero, 49
4. Pilar Rivero, 51
|
5. Pilar Rivero, 52
6. Pilar Rivero, 16
7. Велики речник, стр. 498
|