Илкин атентат је назив за неуспели атентат на српског краља Милана Обреновића који је 11. октобра 1882. године извела Јелена–Илка Марковић, удовица пуковника Јеврема Марковића, погубљеног због учешћа у Тополској буни.
Позадина и догађај
 |
| Краљ Милан Обреновић (1868—1889) |
Пуковник Јеврем Марковић, рођени брат Светозара Марковића и некадашњи радикалски посланик, стрељан је 1878. године услед учешћа у Тополској буни. Пуковник Марковић стрељан је по изричитој наредби тадашњег кнеза Милана Обреновића који је желео да се одлучно разрачуна са коловођама буне. У јесен 1882. у Србији је била наговештена нова политичка криза усред сукоба у владајућој Напредној странци, док је краљ желео што тешње повезивање са суседном силом, Аустроугарском. После дипломатског путовања до Беча, краљ се паробродом вратио у Србију и искрцао на Савском пристаништу. Након тога, кренуо је у београдску Саборну цркву где је на улазу наишао на Јелену Марковић. Удовица, обучена у неугледну црнину, извукла је револвер и, са раздаљине од дванаест корака, испалила хитац на владара Србије. Први метак је промашио краља, а затим је атентаторка разоружана пре него што је стигла да поново припуца.
Последице
Као и у неким ранијим приликима, Милан Обреновић тежио је да политички искористи Илкин покушај личне освете и да се разрачуна са Народном радикалном странком. Пуковник Марковић био је некада радикалски посланик, а његова удова је наставила да се дружи са радикалским првацима, Пером Тодоровићем и Рашом Милошевићом. У својим сећањима на Топличку буну, написаним четрдесет година после атентата, Милошевић је признао како му је Илка више пута говорила о својој непоколебљивој намери да се освети краљу. Месец дана пре атентата, Јелена Марковић је Раши Милошевићу саопштила како ће покушати да убије краља када владар буде дошао у Саборну цркву. Из сећања Раше Милошевића није познато да ли је ову информацију поделио са својим партијским друговима. Слободан Јовановић је закључио да је сасвим могуће да су о припремама овог атентата поједини радикали добро знали, али нису учествовали у организацији. По извештају аустроугарског посланства у Београду, краљ је Илкин атентат назвао „срећним случајем“ тј. добром приликом да се отараси радикала који су му деловали непобедивим на изборима.
Како је краљ Милан желео да се, због наводних веза са атентатом, притворе чланови Главног одбора Народне радикалне странке, председник напредњачке владе, правник Милан Пироћанац, поднео је оставку. Владар је желео да искористи околности и изврши државни удар и изведе уставне промене. Међутим, став Аустроугарске био је уздржан и, самим тим, неповољан, док је Милан Обреновић имао тешкоће у проналажењу новог мандатара владе. Између осталог, стари обреновићевац, један од напредњачких вођа, Милутин Гарашанин, пао је у немилост због вести да је око 21 час дан пре атентата његов дом посетила жена под велом. Гарашанинова објашњења нису задовољила краља и Милан је, у немогућности да подстакне коалицију либерала и напредњака, вратио мандат Милану Пироћанцу. Пошто је Пироћанац поново прихватио премијерско место, као скрупулозни правник, одбио је све подстицаје да се у суђењу Илки закон заобиђе и да се вође радикала неосновано кривично гоне. Упркос свему, Пироћанчевој политичкој рачуници није ишло у корист да раскине све везе са Пашићевим радикалима.
Ислеђивање злосрећне Јелене Марковић трајало је месецима. Током испитивања упорно је тврдила да није имала саучесника. Неколико Илкиних пријатеља и познаника били су похапшени, али је само Јелена–Лена Книћанин доведена у везу са атентатом. Лена Книћанин је била удовица још једног официра, пуковника Антонија Книћанина. Приликом саслушања, Лена Книћанин је признала да је била упозната са плановима њене пријатељице Илке Марковић, али је тврдила да ће све што зна казати тек на главном претресу. И поред говорљивости Лене Книћанин, судске власти нису могле ништа да сазнају о мушким завереницима.
Београдска чаршија је заборавила читав случај, када је 28. фебруара 1883. Милан Пироћанац, у својству заменика министра унутрашњих послова Милутина Гарашина, саопштио да се Лена Книћанин обесила у затвору. Неколико дана пре тога, Лена Книћанин је, у присуству иследника, поделила својим сестрићима тапије и позивала их да обиђу њен гроб. Пироћанац је самоубиство приписао слабом надзору затворенице, проистекао из урођене немарности стражара. У затвору није био извршен увиђај, а тело затворенице је пренесено у болницу. Протокол обдукције није објављен, иако је страним листовима саопштено да се жена сама обесила. По аустроугарским изворима један од чланова лекарске комисије, радикал Лазар Пачу, сматрао је да Книћанинова није извршила самоубиство. Због различитог мишљења једног од лекара, влада није одобрила да се извештај појави у јавности. Било како било, у српској јавности, поготову опозиционој, појавиле су се гласине да је, у ствари, већи део комисије био против званично одобрене верзије.
На крају, још две смрти су закомпликовале читав случај. Војник који је у затвору стражарио крај Лене Книћанин погинуо је несрећним случајем. По званичној верзији догађаја, војника је случајно упуцао његов друг коме се пушка откачила. Београдско јавно мнење је смрт стражара повезало са неуобичајном смрћу Лене Книћанин.
Илка Марковић, са чијим је покушајем атентата и започело цело клупко догађаја, осуђена је на смрт 12. априла 1883. године. Суђено јој је за покушај атентата из личних побуда и без саучесника. Политичка позадина атентата није откривена. Илка Марковић је затим помилована и послата на издржавање затворске казне у Пожаревац. После неколико седмица Илка је пронађена у својој ћелији удављена пешкиром. Иако је и сада лекарски колегијум био нејединствен око узрока смрти, чини се вероватнијим да је бар овде заиста било речи о самоубиству пошто је Јелена Марковић још у притвору више пута покушала да се убије.
Литература
- Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, III, Београд 1934, стр. 73-80, 92-95.