Свети Херменегилд
 |
| Херменегилдов тријумф. Уље на платну, Франсиско де Ерера, 1654. |
| Херменегилд |
| Датум рођења | 564. |
| Место рођења | Толедо |
| Датум смрти | 13. април 585. |
| Место смрти | Тарагона |
| Канонизован | 1585. |
| Слави га | Католичка црква |
| Слави се | 13. април |
| Заштитник | заштитник шпанске монархије |
Херменегилд (лат. Hermenegildus или Ermenegildus, убијен 585. године) је био старији син визиготског краља Леовигилда. Владао је као самостални владар у јужном делу Хиспаније од 580. до 584. године. Пошто је одбацио аријанство и прешао у никејско хришћанство, а затим страдао у борби са аријанским краљем својим оцем Леовигилдом, католичка црква га је канонизовала у 16. веку. Као светац, Херменегилд се поштује као заштитник шпанске монархије.
Брак и преобраћење
Леовигилд је Херменегилда прогласио једним од својих наследника и 579. га оженио франачком принцезом Ингундом. Ингунда је била кћерка Брунхилде и Зигеберта I од Аустразије. Како је Брунхилда била ћерка Госвинте, Леовигилдове друге жене и удовице краља Атанагилда, Ингунда је заправо била и краљичина унука. Ингунда, иако веома млада (имала је 12 година кад се удала), била је предана хришћанка, као и сви Франци. Кад је стигла на двор, њена баба, Госвинта, одмах је почела да је убеђује да промени веру, међутим, без успеха. Госвинта је онда почела да малтретира своју унуку — чупала јој је косе, шутирала је и гурнула је нагу у језерце пун риба, међутим ништа није могло убедити Ингунду да промени веру. Убрзо након свадбе Леовигилд дао Херменегилду на управу јужну провинцију Бетику, те се млади брачни пар преселио у Севиљу и тако је Ингунда побегла од своје сурове бабе. У Севиљи је Ингунда, у савезу са монахом Леандром, епископом Севиље и братом доцније знаменитог Исидора Севиљског, успела да преобрати Херменегилда и да га убеди да напусти аријанство, религију типичну за готску аристократију, и да пригли никејско хришћанство. По франачком историчару, Гргуру Турском, приликом преласка у никејско хришћанство Херменегилд је узео име Јован (лат. Ioannes).
Побуна
Према тадашњим схватањима, напуштање аријанске вере наследника престола и прелазак на никејско хришћанство представљало је одрицање верности краљу кога је обавезно пратила политичка побуна. Међутим, изгледа да Леовигилд Херменегилдову промену вере није у почетку тако схватио јер је покушао да разговара са својим сином више пута. Леовигилд је учинио све како би избегао рат, иако је касније Херменегилд у католичкој пропаганди приказан као жртва верских прогона свог оца.
Херменегилд се прогласио краљем Севиље 579. године. Поред Севиље, такође су се одметнули и Мерида, Кордоба и други велики градови јужне провинције. Леандро Севиљски је одмах отишао у византијску престоницу Константинопољ, где је покушао да добије војну помоћ, међутим, деликатна ситуација у којој се налазила Византија у том моменту није дозвољавала византијском цару да одвоји војску за далеку Бетику — Авари и Словени на Балкану, Лангобарди у Италији и Персијанци на источној граници царства. Византинци су се ограничили на обећање помоћи коју би могао да пружи само регионални царски командант Спаније, византијске провинције на Иберијском полуострву. Херменегилд је такође потражио помоћ од Свева који су имали доста разлога да потпомогну побуну Леовигилдовог хришћанског противника јер је визиготски краљ 576. године озбиљно угрозио границе Свевске краљевине. Свевски краљ, Мирон, послао је две амбасаде — једну бургундијском краљу Гунтраму, другу у Византију и иако су нам разлози тих амбасада непознати, највероватније је да је од Гунтрама желео да тражи помоћ за Херменегилдов устанак, а од Византинаца да испровоцирају неки инцидент како би одвукли пажњу Леовигилда са северозапада Иберијског полуострва.
О Херменегилдовој владавини се скоро ништа не зна — веома је вероватно је истерао све аријанске свештенике из Севиље и њихове цркве предао никејском свештенству, јер то су углавном радили сви хришћански краљеви оног времена. Такође се зна да је почео да кује сопствени новац чији је дизајн био под видљивим византијским утицајем. На новцу Херманагилдово име написано Ermenegildus. С друге стране, не постоји ни један разлог за тврдњу да је устанак био сукоб аријанских Визигота и правоверних (никејских) Хиспаноримљана, јер се ни у једном извору не помиње да је Херменегилда подржало хиспаноримско становништво на југу Иберијског полуострва, нити да је имао симпатизере међу хришћанима у централном или северном делу краљевине. С друге стране, према Исидору Севиљском, Херменегилдов устанак је поделио Визиготе на његове присталице и његове противнике, тако да се устанак може окарактерисати као унутрашњи сукоб Визигота, а не као сукоб аријанских Визигота и правоверних хришћана Хиспаноримљана.
Борба с оцем и пад
Леовогилд није одмах предузео војни поход против свог сина. Поред сталних покушаја да разговара с Херменегилдом, такође је био заузет на другим фронтовима. Сукоб са Византинцима је напустио 581. године и кренуо у поход на Баске који су се спустили са својих планина више него обично и стигли до медитеранске обале, освојивши Росас. Сукоби са Баскима су трајали целе 581. године, током које је Леовигилд повратио Росас и натерао Баске да се поново повуку у Пиринеје, освојивши и део њихове територије.
Од почетка устанка, 579. године па до почетка Леовигилдових војних акција 582. године, Херманагилд изгледа није искористио заузетост визиготског краља борбама са Византинцима и Баскима и није ни покушао да заузме Толедо. Ова пасивност је многим историчарима необјашњива, тим пре што у изворима постоје веома штури подаци уопште о овом устанку. Године 582. Леовигилд је коначно кренуо да угуши устанак свог покрштеног сина. Први побуњени град који је освојио био је Мерида, главни град провинције Лузитаније. Затим је окупирао Бетику и отпочео опсаду Севиље у којој су се налазили Ингунда и Херменегилд. Свевски краљ Мирон је похитао у помоћ Херменегилду, међутим, Леовигилд га је поразио и натерао да му се закуне на верност. Према Јовану из Биклара, Мирон је умро у Севиљи, међутим, Гргур Турски тврди да се свевски краљ повукао у Галицију и недуго затим умро. У сваком случају, ово је била једина акција подршке коју су Свеви предузели, тако да је Херменегилду од тог момента остала само нада да ће му Византинци прискочити у помоћ. Током опсаде Севиље, која је трајала све до следеће године, Леовигилд је такође заузео Сан Хуан де Алфараче и Италику (позната као родни град римских царева Трајана и Хадријана) и обновио зидине и утврђења ових градова. Коначно у јулу 583. године, Леовигилд је извршио одлучујући напад на глађу изморени град и заузео га. Међутим, Херменегилд је успео да побегне из Севиље и био се упутио ка византијској провинцији иако су га Византинци били издали — Леовигилд их је добро платио да не пруже војну помоћ Херменегилду у опседнутој Севиљи.
Херменегилд је коначно био ухваћен и устанак окончан фебруара 584. године. Ингунда је са својим малим сином, Атанагилдом, била поверена Византинцима који су је послали у Константинопољ, међутим, према једним изворима, умрла је у Африци, према другим, у Севиљи. Мали Атанагилд је стигао у Цариград, међутим, од тог тренутка се више ништа не зна о његовој судбини. Херменегилд је био ухваћен у Кордоби, док је покушавао да нађе уточиште у једној хришћанској цркви. Ритуално је лишен краљевског огртача и затим је протеран у Валенсију, међутим према изворима изгледа да је био заточен и премештен у Тарагону где га је, према речима Гргура Великог, годину дана касније убио један Визигот по имену Сисиберт, након што је Херменегилд одбио причест из руке аријанског свештеника на дан Ускрса 585. године. Гргур Турски и папа Гргур I Велики су чврсто веровали да је Сисиберт деловао према Леовигилдовим наређењима, јер како Томпсон наводи, тешко је поверовати да би Леовигилд пустио Сисиберта некажњеног да је овај поступио независно од краља и без краљевог знања.
Епилог
Што се Херменегилдове породице тиче, Ингунда је преминула негде на путу, али се међу њеним франачким сродницима веровало да је жива и здрава у Константинопољу. Када је 585. византијски цар Маврикије затражио од краља Аустразије, Хилдеберта II, да нападне Лангобарде у Италији, франачки краљ се сложио надајући се да ће тако испословати да Византинци пошаљу његову сестру Ингунду кући у Галију. Хилдеберт је у сарадњи са својом мајком Брунхилдом крајем 585. или почетком 596. послао делегацију у Константинопољ која је тражила да се мали Атанагилд врати својој родбини у Галију. У писмима својих рођака Атанагилд је ословљен као најслађи нећак краљ Атанагилд. Поклисари изгледа ништа нису постигли, а у историјским изворима то је уједно и последњи помен Херменегилдовог сина.
Иако је Херменегилд у 16. веку био проглашен мучеником и свецем католичке цркве, стручњаци за историју визиготске Хиспаније, као Орландис и Томпсон, не сматрају да је Херменегилдово покрштавање било прави разлог сукоба и да Херменегилдова кривица заправо лежи у побуни против врховног ауторитета краља, а не у промени религије. Своје тврдње Орландис и Томпсон заснивају на чињеници да је у доба Леовигилдове владавине владала верска толеранција, као и у разним дипломатским напорима које је Леовигилд предузео пре и током конфликта. Такође, пошто су Визиготи одбацили аријанство и прихватили никејско хришћанство на почетку Рекаредове владавине, Херменегилд се нигде не помиње ни у хроникама ни у саборним документима, што значи да су га никејско-хришћански Визиготи сматрали само обичним побуњеником, а не мучеником. Гргур Турски, веома добро обавештен о свету Визигота, сматра великим грехом кад се син дигне на оца, па чак и у случају кад је отац јеретик.
У 16. веку, на захтев шпанског краља Филипа II, папа Сикст V је канонизовао Херменегилда и прогласио га свецем на 1000-годишњицу његове смрти. Заједно са св. Фернандом, св. Херменегилд је светац заштитник шпанске монархије.
Литература
- Orlandis, José, Historia del reino visigodo español, Rialp, Madrid 1988 (ISBN: 8432124176)
- The Prosopography of the Later Roman Empire III: A.D. 527-641, vol. A, ed. J.R. Martindale, Cambridge 1992, 449—450.
- Thompson, E. A. Los godos en España. Alianza Editorial, Madrid, 2007 (ISBN: 978-84-206-6169-8)
- Wolfram, Herwig. The Roman Empire and Its Germanic Peoples. Univ. of California Press, London, England, 1997 (ISBN: 0-520-08511-6)