Хавријил Костељник

Надгробни споменик Х.Ф. Костељника на Личаковском гробљу у Љвову

Хавријил (Габор) Костељник - Хомзов (Гавриїл Костельник-Гомзов; 15. јун 1886, Бачкерестур (данас Руски Крстур), Аустроугарска — 20. септембар 1948, Љвов, СССР) био је русински филозоф, историчар, песник, прозаиста, драматург, лингвиста, универзитетски предавач и култрно-просветни пионир, гркокатолички¹ и православни свештеник и теолог. Својим радом и залагањем је допринео оснивању Русинског народно-просветног друштва (РНПД) 1919. године, а његова вероватно најважнија заслуга је била оснивање посебне књижевности бачко-сремских Русина.

Живот

Рођен је у Бачкерестуру (данашњем Руском Крстуру, Србија) у земљорадничкој породици средњег имовинског статуса, од оца Федора и мајке Ане рођене Макај. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Винковцима и Загребу.

Костељник jе 1906. године уписаo Теолошки факултет у Загребу, али jе 1907. године прешао на студије теологије у Љвову у средишту Галиције захваљујући својим успесима као и залагању др Дионизија Њарадија, ректора Гркокатоличке семинарије и будућег крижевачког бискупа, иначе Костељниковог земљака. На четвртој години студија Костељник је и званично прешао у љвовску надбискупију и митрополију захваљујући њеном митрополиту Андрију Шептицком. Дипломирао је 1911. године, а потом отишао на постдипломске студије у Фрајбург у Швајцарској. Година 1913. била је вишеструко значајна за Костељника. Те године је докторирао са тезом Об основных принципах познания (О основним начелима спознања) и оженио се Елеонором Зарицком, ћерком директора гимназије у Перемишљу (данас Пољска), са којом је имао три сина и две кћерке. Исте године био је и рукоположен за свештеника и почео је да ради као катехета у љвовским гимназијама.

У време Првог светског рата вратио се у своје родно село, Бачкерестур, где је 22. фебруара 1915. године био постављен на место другог капелана. У то време написао је и прву историју свог родног места, познату под именом Liber memorabilium парохиї бачкерестурскей (Књига памћења парохије бачкерестурске)². Ова књига је у целости објављена тек 1998. године чији је уредник био историчар проф. др Јанко Рамач.

Од 1920. до 1929. године радио је као главни уредник часописа Нива, а између 1928. до 1931. године такође и као предавач на Богословској академији у Љвову. Између 1931. до 1933. године био је директор штампарије и фабрике папира и свезака Библос. Такође је служио и у катедралној цркви светог Јура.

Хавријил Костељник је 20. септембра 1948. године испред своје куће у Љвову, убијен са два хица револвера у главу. За убиство је окривљен припадник Организације украјинских националиста Васиљ Пањкив звани Јаремко³. Сахрањен је 23. септембра са највишим почастима.

Дело

У току школовања у Загребу, као осамнаестогодишњак објавио је 1904. године у Жовкви Идилски венєц "З мойого валала" (Идилични венац Из мога села), прво књижевно дело написано на језику бачко-сремских Русина. Штампање ове књиге финансирала је Императорска академија наука из Петрограда и то захваљујући залагању етнографа и писца Володимира Хнаћука и академика А. А. Шахматова који је тада био на челу одељења за руски језик.

Као књижевник је писао на русинском, украјинском и хрватском језику. Његова најзначајнија дела су највероватније Пісня Богови (Песма Богу, 1922), која је била преведена и на немачки језик, али и драма на русинском језику Єфтайова дзивка (Јифтахова кћи, 1924).

Године 1923. објавио је и прву граматику русинског језика под именом Ґраматика бачванско-рускей бешеди (Граматика бачко-русинског говора). Свој књижевни опус на русинском језику објављивао је и у издањима Русинског календара током периода измешу два светска рата. Као теолог и филозоф бавио се разноврсним темама, а једна од најпознатијих је случај стигми (рана идентичних ранама распетог Исуса Христа) на рукама сиромашне слушкиње Настје Волошин.

Објавио je велики број теолошких и филозофских расправа. Његова два најпознатија противника били су ректор Богословске академије и будући љвовски митрополит и кардинал Јосип Слипиј и отац Петро Табински, бивши православни свештеник који је прешао на гркокатоличанство. Најважније теме Костељникових расправа су биле везане за сам источни обред гркокатоличке цркве, као и одупирање латинизацији обреда, а такође је критиковао и одређене методе Уније. Због свог рада је имао проблема и са пољским властима, пошто је у то време Љвов припадао Пољској.

Вероватно најважнији и најсудбоноснији догађај у Костељниковом животу је био тзв. сабор Украјинске гркокатоличке цркве који је био одржан у Љвову од 8. до 10. марта 1946. године, када је под утицајем совјетских власти стао на чело иницијативне групе која је припремила овај сабор и у којој су се налазиле друге истакнуте личности као и М. И. Мељник и А. А. Пељвецкиј⁴. Сабору није присуствовао митрополит Слипиј⁵ који је био ухапшен и интерниран у Сибир. Тада је ликвидирана Брест-Литовска унија из 1596. године⁶ и Украјинска гркокатоличка црква је ступила у јединство са Руском православном црквом. То је вероватно био разлог због ког је Костељник проглашен за светитеља Руске православне цркве. Свештеник и историчар о. др Роман Миз је закључио из разговора са члановима Костељникове породице да је Костељник намерно организовао сабор на неканонски и правно ништаван начин како би се његове одлуке могле у било ком тренутку поништити.

Напомене

1. Често се користи и назив унијатски, али се он данас сматра пежоративним.

2. Гавриїл Костельник, Liber memorabilium Грекокатолїцкей парохиї бачкерестурскей, пририхтал, коментари и уводне слово Янко Рамач, Нови Сад, 1998.

3. Украјински националисти на челу са Степаном Бандером су сматрали гркокатоличку цркву националном црквом Украјинаца, па су чин њене ликвидације сматрали русификацијом. Међутим, постоје извесне индикације да је Костељника убио НКВД, јер је Костељник био незадовољан последицама сабора из 1946. године. Овакве тврдње су, ипак, незваничне и предмет су многих полемика.

4. Мељник и Пељвецкиј ће бити хиротонисани за епископе Руске православне цркве.

5. Јосип Слипиј (1892—1984), архиепископ и митрополит љвовски (1944-1984, кардинал цркве св. Атанасија од 1965.) био је гркокатолички архиепископ и митрополит, кардинал Римокатоличке цркве, а од 1963. врховни архиепископ и поглавар Украјинске гркокатоличке цркве, која има извесну аутономију унутар Римокатоличке цркве, попут избора поглавара на сабору којег папа само потврђује.

6. Брест-Литовска унија из 1596. године је представљала прелазак православних епископа и њихових верника у тадашњој Пољској под окриље Римокатоличке цркве, потпуно задржавајући стари црквени обред.

Литература

• Юлиян Тамаш, История рускей литератури, Беоґрад, 1997.
• Роман Миз, На каменю збудована. История Христовей Церкви, Нови Сад, 2006.
• Роман Миз, Живот чече и капка. История парохиї у Руским Керестуре, Нови Сад, 2010.
• Ђура Харди, Развој историографије код Русина у Војводини од досељења до 1941. године, Истраживања 18, Нови Сад, 257-268.