Градозиданије је била обавеза зависног становништва у средњовековној Србији која је обухватала изградњу, утврђивање града или обнову оштећених или запуштених утврда.
Обавеза је свакако постојала још од раних фаза развоја српске средњовековне државе али је нарочито рапспрострањена од 14. века из времена освајања цара Стефана Душана, када се приступало обнови и утврђивању заузетих византијских градова. Византијски историчар и цар Јован VI Кантакузин сведочи да је приликом обнављања града Бера било ангажовано чак 10 000 људи. У оваквим случајевима радове није вршило само становништво града и околне жупе већ се радна снага доводила и из удаљених предела. Душанов законик својим 127. чланом прописује обавезу градозиданија за становнике града и околне жупе. Исту обавезу прописују и различите повеље кнеза Лазара, Вука Бранковића и деспота Ђурађа Бранковића. Познат је подухват Ђурђа Бранковића на изградњи Смедерева на коме је био ангажован велики број радника што је оставило трага и у српској народној епици.
Погледајте и…
Литература
- К. Јиречек, Историја Срба II, Београд 1952. (више пута прештампавано), 115.
- Градозиданије (М. Шуица, 125—126) у Лексикон српског средњег века, Београд 1999.