Градобљуденије је била једна од обавеза зависног становништва у средњовековној Србији која је подразумевала чување града, односно обезбеђивање људства за градску посаду и у ратним и у мирнодопским условима. Ову обавезу је морало да извршава како градско становништво тако и становници околне жупе. У дипломатичким исправaма обавезе градобљуденија и градозиданија често су спојене у једну која се упрошћено назива град.
Ова обавеза била је нарочито заступљена у пограничним крајевима српске средњовековне државе као и у новоосвојеним областима које су могле бити изложене контранападима непријатељске војске (карактеристично за период освајања под владавином Стефана Душана). Из повеља кнеза Лазара и Вука Бранковића Дубровчанима (1387) дужност чувања и обнове града намеће се оним становницима, Дубровчанима, који су се забаштинили тј. који су стекли баштину (наследну имовину) у граду док они који су само гости могли су учествовати у овим делатностима према сопственој вољи. Обавезе градозиданија и градобљуденија нису прописиване само са државних нивоа већ и на нивоу појединих властелинстава. На манастирским влателинствима становништво је често било ослобађано ових обавеза.
Погледајте и…
Литература
- К. Јиречек, Историја Срба II, Београд 1952. (више пута прештампавано), 115.
- Градобљуденије (М. Шуица, 125) у Лексикон српског средњег века, Београд 1999.