Гордосервон или Гордосерба (грч. Γορδόσερβα) био је византијски град у Битинији (Мала Азија) који се први пут спомиње 680. године и сматра се да је то први помен српског имена у савременим византијским изворима.
Гордосервон или Гордосерба се први пут помиње захваљујући градском епископу који је поменут у списку епископа позваних на Шести васељенски сабор који је у Константинопољу сазвао цар Константин IV. Град се налазио у северозападном делу Мале Азије, у области Битиније, у византијској теми Опсикион. Градски епископ био је потчињен митрополиту Никеје, док се Гордосервон као епископско седиште спомињао у византијским списковима епископија све до почетка 13. века.
Са становишта српске историје, важно је поменути да је град највероватније добио име као насеље Срба које су византијске власти пресељавале са Балкана у Малу Азију. Познато је да су цар Констанс II 658. и његов унук Јустинијан II 688/9. водили успешне ратове са Словенима на Балкану и да су, након победа, пресељавали словенско становништво у Малу Азију. У складу са тим, није искључено да су Срби насељени у Гордосервону били доведени из крајева око Србице (Сервије), места које се налазило северно од планине Олимп (данас северна Грчка), где се, по спису Константина VII Порфирогенита О народима из 10. века налазило бар једно веће насеље Срба.
Пресељења Срба и осталих Словена у Малу Азију имало је за циљ да оснажи византијску одбрану у тим крајевима где су крајем 7. века вођене тешке борбе са муслиманским Арапима. Из Теофанове Хронике са почетка 9. века познато је да је Јустинијан II међу Словенима које је преселио 688/9. наводно регрутовао већ 691/2. тридесет хиљада војника које је покушао да употреби у рату против Арапа. Ипак, арапски калиф је потплатио вођу Словена, извесног Небула, тако да је двадесет хиљада словенских ратника пребегло Арапима у току борби око Севастопоља. Након тога, византијска Јерменија је потпала под муслиманску власт, док је по Теофану, који је био склон претеривању, цар Јустинијан у чину одмазде побио преостале словенске војнике са све њиховим породицама. Да су се словенска, па и српска насеља и даље одржала у византијској Мало Азији, добрим делом захваљујући новим таласима присилних сеоба, познато је из каснијих византијских извора. Познато је да је цар Јован II Комнин око 1130. населио заробљене Србе из Рашке у околини Никомедије, тако да се српска села (servochoria) помињу у тој области и почетком 13. века кад се и Гордосервон помиње последњи пут.
Литература:
- Византијски извори за историју народа Југославије, Том I (приредио Г. Острогорски), Београд 2007 (фототипско издање), стр. 227.
- С. Ћирковић, Образовање српске државе, Историја српског народа, Прва књига, Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Београд 1981, стр. 144.