Георгије Магарашевић
preporucen.png
Георгије Магарашевић
Лични подаци
Датум рођења 10/22. септембар 1793.
Место рођења Адашевци
Датум смрти 6/18. јануар 1830.
Место смрти Нови Сад
Националност Српска
Занимање Професор, писац, уредник књижевног часописа, књижевни критичар
Стваралаштво
Књижевни правац Предромантизам (сентиментализам)
Период стварања почетак 19. века
Жанр Путописна проза, књижевно-критички списи, историјска дела
Тематика Књижевна критика, историја Европе у 19. веку
Под утицајем Доситеј Обрадовић, Саломон Геснер, Лукијан Мушицки, Вук Караџић, Павле Јосиф Шафарик, Карамзин
Утицао на Сербска летопис
Дела
Преводи из Виланда и Јунга, Историја најновији прикљученија, Кратка всемирна историја, Сербска летопис, Писма Филосерба

Георгије Магарашевић (10/22. септембар 1793, Срем, тада Хабзбуршка монархија — 6/18. јануар 1830, Нови Сад) је био српски културни радник, историчар, књижевник, књижевни критичар, професор Гимназије у Новом Саду, покретач и први уредник часописа Сербска летопис који је касније назван Летопис сербски и који је временом постао часопис са најдужим континуитетом излажења у српској култури.

Похађао је Карловачку гимназију коју је завршио 1811. године, а затим је мање од годину дана студирао филозофију у Пешти. За професора Карловачке гимназије постављен је 1813. године. После скандала изазваног једном Магарашевићевом љубавном афером, а заузимањем епикопа бачког Гедеона Петровића, наставио је наставнички рад у Новосадској гимназији. На том месту остао је све до своје смрти 1830. године. Магарашевић је био човек велике радне енергије и списатељског дара, а највећи део свог невеликог опуса посветио је историјским темама, мада његов рад има више популизаторски него историографски значај. На основу релевантних историографских дела написао је Историју најновији прикљученија (1823) где је дао приказ најзначајнијих европских политичких догађаја од 1809. до 1821. године. Године 1822. издао је, не наводећи изворник, једно Наполеоново мемоарско дело. Популарно писана Кратка всемирна историја (1831) издата је тек након Магарашевићеве смрти. Бавио се и издавањем историјских извора али у тој делатности није оставио знатнијег трага.

Образован у класичарској школи Магарашевић се у књижевном погледу није задржао на класицизму већ је ширио круг својих сазнања па је био упознат са књижевношћу немачког и руског предромантизма под чијим утицајима је стварао. У оштрој књижевној полемици између Вука Караџића и Милована Видаковића Магарашевић се није директно укључио већ је преводима из књижевнотеоријских дела хтео да укаже на позитиван значај књижевне критике у развоју књижевности и на високе критеријуме књижевног стварања које су по његовом мишљењу требали да прихвате и српски књижевници. Иако Магарашевићев опус није обиман он је покретањем часописа Србска летопис (1825) оставио велики траг у развоју српске културе. Часопис је покренуо са намером да прати дешавања у словенској и српској књижевности. Како би се помогло издавање Летописа основана је Матица српска почетком 1826. године. Иако је ово сужило Магарашевићеве уредничке компетенције његов уреднички програм је све до краја његовог живота и уредништва у великој мери обележио Летопис. Под утицајем сентименталистичке путописне књижевности Мaгарашевић је написао Писма Филосерба објављена у Летопису 1828. и 1829. године што се сматра за његово најзначајније оригинално дело.

Садржај

Порекло и рани живот

Порекло породице Магарашевић могуће је реконструисати само на основу породичне традиције који су у својим биографијама Георгија Магарашевића забележили Ђорђе и Бранко Магарашевић. Они наводе да су се Магарашевићи населили из Македоније, одакле порекло води и њихово презиме. У литератури постоји више покушаја да се протумачи порекло презимена Магарашевић, али су ови покушаји засновани углавном на несигурним етимологијама без вредности за одгонетање порекла ове породице.[1] Георгије Магарашевић рођен је у селу Адашевци, недалеко од Шида 10/22. септембра 1793. године. Отац му је био месни парох Лазар Берковић док је мајка Јованка потицала из породице Магарашевић. Наиме, 1752. године парох у Адашевцима постао је Јосиф Магарашевић, а како није имао мушко потомство он је усинио зета Лазара, 1797. године па је тако презиме Магарашевић прешло на Лазареве потомке. Георгије је био најстарији од деветоро деце Лазара Берковића-Магарашевића.[2] О његовом детињству не зна се много осим да је похађао тривијалну (основну) школу у Адашевцима. Учитељ Франц Фазел оставио је 25. октобра 1805. године белешку о томе да је Георгије Магарашевић од 1803. до 1805. године похађао школу у којој је показао успех достојан похвале и награде. Подстакнут вероватно Георгијевим интересовањем за учењем његов отац је одлучио да га пошаље на даље школовање у гимназију у Сремске Карловце.

Школовање

Георгије Магарашевић дошао је у Сремске Карловце 1805. године. Почетком 19. века Сремски Карловци су били центар српског црквеног и интелектуалног живота у чијем средишу се налазио утицајни митрополит Стефан Стратимировић, који је на митрополитском престолу седео од 1790. до 1836. године. Сам митрополит био је један од најзначајнијих прегалаца чије је залагање довело до почетка рада Српске православне велике гимназије карловачке.1 С јесени 1805. године Магарашевић је пошао у припремни разред Карловачке гимназије.2 После припремног разреда (класе) ученици су похађали граматикалне класе. Након што је Магарашевић завршио прву граматикалну класу припремни разред је укинут, односно проглашен за први граматикални разред, па је Магарашевић након завршетка првог, похађао трећи граматикални разред.3 Током школовања Магарашевић је забележио изузетан успех. У првом разреду његов успех је означен као eminens loco secundo (други по успеху), а на овом месту је био до четвртог разреда граматикалне класе у коме је био први по успеху. У наредне две године, у хуманитарним класама, такође је био међу првима по успеху.[3] У Карловачкој гимназији предавано је по врло разгранатом програму. Велика пажња посвећивана је језицима (матерњи, немачки, латински), географији (посебно хабзбуршких земаља), историји и природним наукама (нарочито математици). Међу гимназијским професорима налазили су се и неки истакнути ондашњи интелектуалци (Јефтимије Ивановић, Кирило Аданицки, Јован Живковић, Андрија Волни, Гаврило Хранислав4 Можда је Магарашевићу словенску граматику предавао истакнути класицистички песник Лукијан Мушицки.[4] У Карловачкој гимназији, Магарашевић је могао добити изузетно добро образовање јер је гимназија убрајана међу најбоље у Угарској, а њени ђаци су у потоњем школовању остваривали завидан успех на лицејима по Угарској.

Првобитна зграда **Карловачке гимназије**, фотографија из 19. века.
Првобитна зграда Карловачке гимназије, фотографија из 19. века.

Током школовања са разних страна долазили су утицаји који су формирали Магарашевићев интелектуални лик. Прво, бурна дешавања у устаничкој Србији привлачили су велику пажњу међу Србима који су живели северно од Саве и Дунава, а у самим Карловцима било је неколико ученика из Србије (међу њима је био и Вук Стефановић Караџић) који су могли да пруже аутентично сведочанство о развоју догађаја у Србији.[5] Такође су у Карловце стизале вести о војним и политичким дешавањима у вези са Нaполеоновим ратовима. Магарашевић се стално интересовао за Наполеона, о коме је доцније много писао. У књижевном погледу, од раног школовања, на Магарашевића је утицао Доситеј Обрадовић. Доситеј је имао изузетан утицај у српском културном животу с краја 18. и почетком 19. века, а свечано га је у Карловцима 1806. године дочекао сам митрополит Стратимировић.[6] Доситејев просветитељски програм утицао је на готово све српске књижевнике његовог времена па је и Магарашевић усвојио неке од Доситејевих идеја.

Након завршене гимназије у Карловцима Магарашевић је отишао на школовање у Пешту где је школске 1812/13. похађао студије филозофије.5 Универзитет је пренет из Будима у Пешту 1784. године и на њему је Магарашевић уписао филозофију, што су у ствари биле последње године средњошколског образовања са богатијим програмом него у гимназијама. Магарашевић се кратко задржао у Пешти, мање од годину дана, након чега је због здраствених разлога напустио универзитет и вратио се у Карловце.[7] По повратку му је указано велико поверење када је постављен за гимназијског професора, у истој школи где је недавно и сам учио.

Професор у Карловцима

**Лукијан Мушицки** (1777—1837), српски класицистички песник и Магарашевићев пријатељ.
Лукијан Мушицки (1777—1837), српски класицистички песник и Магарашевићев пријатељ.

Почетком 1813. године дошло је до измена у професорском колегијуму Карловачке гимназије. Гаврило Хранислав се током другог семестра 1812. године закалуђерио и постао предавач на богословији, па је на његово место дошао дотадашњи професор другог граматикалног разреда који се кратко задржао на овом месту јер је већ фебруара 1813. отишао у Сентандреју, где је постављен за професора у учитељској школи. На упражњено место професора хуманистичких предмета у разредима човечности (хуманитарним класама) постављен је Магарашевић.Током наставничког рада у Карловачкој гимназији Магарашевић је ступио у ближи контакт са Лукијаном Мушицким6 кога је упознао вероватно већ током школовања. Магарашвић је одлазио Мушицком у манастир Шишатовац где је овај био игуман, а Мушицки га је позивао да му Магарашевић преписује оде. И поред повремених трзавица њихов однос остао је пријатељски дуги низ година.[8] У Шишатовцу се Магарашевић можда упознао и са Вуком Караџићем који је у Шишатовцу боравио у априлу и мају 1815. године.

Магарашевић је између осталог предавао и историју, што је био одговоран положај јер је сам митрополит Стратимировић био склон историјским наукама па је свакако од себи најближег професора историје очекивао добру обавештеност.[9] На Магарашевићево историјско образовање утицао је Јаков Герчић (1788—1851), који је постао професор Карловачке гимназије 1815. године. Герчић је снабдевао Магарашевића различитом литературом, посебно историјском. Међу Магарашевићевим ученицима био је у Јован Хаџић.7 Њихово познанство током Хаџићевих гимназијских дана утицало је и на њихов каснији однос. Наиме, Хаџићу је отац умро када је био у другом разреду гимназије и бригу о њему преузео је ујак, владика Гедеон Петровић. Захваљујући Хаџићу, владика Гедеон био је важан Магарашевићев ослонац када се овај буде нашао у тешким неприликама.[10]

Већ у лето 1816. године, Магарашевићев положај се нагло погоршао када је обзнањена једна његова љубавна авантура. Скандал је избио кад су код супруге његовог колеге, гимназијског професора Томе Војновића пронађена Магарашевићева љубавна писма.[11] Афера је оставила трага и у ондашњој преписци. Лукијан Мушицки је, помало заједљиво, у новембру 1816. писао Вуку Караџићу о читавој афери и Магарашевићевом новом запослењу у Новосадској гимназији.[11] Сама афера довела је Магарашевића у веома тежак положај. У једном писму пријатељу Јакову Герчићу он читаву ситуацију коментарише речима: Мртав бех и оживех.[12] Захваљујући помоћи владике Гедеона Петровића Магарашевић је успео да пренебрегне тешкоће проистекле из његове љубавне авантуре. Од преласка у Нови Сад 1816. године Магарашевић је много присутнији у културном животу, води преписку са многим културним радницима и почиње своју списатељску делатност.

У Новосадској гимназији

Сви за које сте питали јесу здрави […] Но шта раде, о том вам ништа друго казати не могу, него л' оно србско, обично, у правом смислу: ништа — сви што год нас овде има, сви смо у дубоком сну; и ако штогод радимо, то само у сну бива […] Чим се ја завављан? Ничим! једем, пијем и спавам! То ти је мог садашњег живота историја. Додајте к тому јошт једа и весеља у пропорцији 100:1. Из Магарашевићевог писма Вуку, насталом после Магарашевићевог пута у Беч.

Основање српске православне гимназије у Новом Саду било је значајан подухват српског грађанства са почетка 19. века. Постојале су бројне административне и финансијске тешкоће које су стајале на путу отварању српске гимназије у Новом Саду. Гимназија је почела рад као непотпуна, односно прве школске године имала је само два разреда, а школске 1817/18. године за професора трећег разреда постављен је Георгије Магарашевић. Одмах по доласку у Нови Сад Магарашевић је сврстан међу најугледније личности Новосадске гимназије јер је имао већу плату од других професора, а највећу после плате директора.[13] О својим колегама (Мојсије Игњатовић, Димитрије Стефановић кога је након смрти заменио Милован Видаковић) у преписци насталој у првом периоду по доласку у Нови Сад није се изражавао нарочито повољно. Захваљујући чврстој подршци владике Гедеона Петровића Магарашевић се није морао обазирати на евентуалне заједљиве коментаре у вези са његовим ранијим животом, већ је могао да се у потпуности посвети наставничком послу који је добро обављао још током свог рада у Карловачкој гимназији.

**Сведочанство Прокопија Бајића** из 1820. године, са потписима директора гимназије Павла Јосифа Шафарика и наставника Георгија Магарашевића. (Историјски архив града Новог Сада)
Сведочанство Прокопија Бајића из 1820. године, са потписима директора гимназије Павла Јосифа Шафарика и наставника Георгија Магарашевића. (Историјски архив града Новог Сада)

Ка књижевном раду Магарашевића су у то време усмеравали контакти са Лукијаном Мушицким и Вуком Караџићем. Међу овом неколицином личности, које су формирале својеврсни интелектуални круг, одржавани су контакти или путем преписке или непосредно, а расправљало се о различитим актуелним темама у вези са српском књижевношћу, књижевним језиком и европским политичким питањима. Магарашевић се нашао између две интелектуално снажне личности — Лукијана Мушицког и Вука Караџића, који су, свако са своје стране, утицали на Магарашевића, преносећи му своје идеје, планове, језички и књижевни сензибилитет. Мушицки ипак није претерано високо вредновао Магарашевићеве способности, и дивио се само његовом калиграфском рукопису, коме је чак посветио једну оду.[14] Магарашевића, с друге стране, није привлачила класицистичка поезија коју је стварао Мушицки. Он ју је свакако познавао, можда јој се и дивио, али се никада није одлучио да подражава класицистичке узоре. Њега је више привлачила српска народна књижевност, па је за Вука Кaраџића забележио једну песму о војводи Секули8, као и немачка сентименталистичка књижевност.

Рани књижевни утицаји

Магарашевић и Сoломон Геснер

**Соломон Геснер** (1730—1788), сентименталистички књижевник.
Соломон Геснер (1730—1788), сентименталистички књижевник.

Рана Магарашевића књижевна интересовања могуће је разазнати пре свега на основу његове преписке, и то пре свега у писмима написаним после 1816. године. Магарашевић је од Вука тражио да му из Беча шаље књиге, свакако немачку сентименталистичку литературу. Од немачке сентименталистичке књижевности посебно је ценио Соломона Геснера.[15] Књижевник и сликар Соломон Геснер (1730—1788), живео је у Швајцарској, а писао је ведре идиле и важио је као мајстор лаког, тананог, прозрачног, пасторалног песништва. Геснер је био широко популаран у европским књижевним круговима с почетка 19. века. Магарашевића је посебно привлачио Геснеров стил. Он је и преводио нека Геснерова дела, али вероватно незадовољан овим раним преводилачким радом није желео да их објављује.9 У писму Вуку Магарашевић објашњава све тешкоће на које је наилазио приликом превођења и радује се издавању Вуковог Рјечника (1818) јер ће то многим списатељима олакшати рад. Ипак издавање Вуковог Рјечника наишло је на многа жестока оспоравања што није могло да не погоди и Магарашевића. Из преписке настале у ово доба види се да је Магарашевић озбиљно размишљао о преводилачком раду и питањима из области књижевне теорије.

Магарашевић у новосадском културном кругу

Као професор гимназије Магарашевић се интересовао за књижевна и културна збивања у Новом Саду, разговарао са својим пријатељима о овим питањима и укључивао се у жестоке књижевне полемике које су у то време потресале српску књижевност. Од половине 1817. године у Новом Саду је као гимназијски професор радио и Милован Видаковић, истакнути али и оспоравани романописац. Код Магарашевића се од првих дана Видаковићевог боравка у Новом Саду појавио анимозитет према Видаковићу. Та нетрпељивост је, како објашњава Ђорђе Живановић, делимично потицала из Магарашевићеве блискости Вуку који је био оштар Видаковићев противник, а делимично вероватно из Магарашевићеве опозиције према Видаковићевој слави која је била потпуно несразмерна књижевној вредности његовог дела.[16] Исте године као и Видаковић у Новосадску гимназију дошао је Георгије Георгијевић (или Ђорђе Ђорђевић) са којим се Магарашевић зближио, свакако преко заједничког пријатеља Јакова Герчића. Касније, када је Магарашевић уређивао Летопис Георгијевић је у њему објавио више превода приповедака са немачког језика. Наредне 1818. године гимназијски професор постао је Игњат Јовановић који је такође са Магарашевићем био у добрим односима. Магарашевићев круг пријатеље био је шири од професорског колегијума Новосадске гинмазије. Био је близак са Симом Владисављевићем, оцем потоњег песника Стевана Владислава Каћанског, адвокатом Гавром Ползовићем, Георгијем Ружићем, секретаром владике Гедеона Петровића, и Савом Поповићем, угледним новосадским грађанином који је био надзорник градске благајне. Магарашевић је водио преписку и са директором Карловачке гимназије Карлом Румијем од кога је с времена на време тражио да му шаље књиге.

Женидба и пут у Беч

Магарашевић се оженио крајем 1818. или почетком 1819. године извесном Софијом, која је била родом из Темишвара.10 Магарашевићу је ова женидба послужила као прилика да се добро материјално обезбеди. Он је отпутовао у Беч, што је било њихово свадбено путовање. У Беч је вероватно отпутовао у првој половини августа и ту се срео са Димитријем Давидовићем и Димитријем Фрушићем али не и са Вуком који је тада био на путу у Русији. Сусрео се и са Јернејем Копитарем који је на Магарашевића оставио изузетно повољан утисак. У вези са Копитарем, Магарашевић је касније писао Вуку:

Благо вама кад с њиме честше бити можете! Да није овде господин Мушицки, љубими наш Хорациј, завидио би вам што можете непрестано са г. Копитаром бити.

По повратку из Беча Магарашевић је отишао у Шишатовац са супругом, да посети болесног Мушицког. После тога, убрзо се и сам Магарашевић разболео.

У полемици између Вука и Видаковића

За више информација погледајте Полемика Вука Караџића и Милована Видаковића

Хронолошки и књижевноисторијски оквири полемике

**Вук Стефановић Караџић** (1787–1864), српски књижевник и реформатор језика.
Вук Стефановић Караџић (1787–1864), српски књижевник и реформатор језика.

У првим деценијама 19. века један од најцењенијих и најчитанијих српских књижевника био је Милован Видаковић, који је у доба када је Магарашевић правио своје прве књижевне кораке већ имао неколико објављених књижевних дела. Прва рецензија једног Видаковићевог дела, романа Усамљени јуноша, коју је написао Вук Стефановић Караџић објављена је у Новинама сербским Димитрија Давидовића између 17. и 22. септембра 1815. године.[17] Књижевни аспект Видаковићевог дела у овој критици био је углавном повољно оцењен док се Вук махом задржао на језичким питањима Видаковићевог дела. Тај аспект дела он је оценио оштрије критикујући Видаковићев, са Вуковог становишта, неправилан језик и нарочито коришћење облика насталих по узору на српскословенски језик. Иако је рецензија била умерена, Видаковић се нашао увређен и дао је на њу врло оштар одговор већ у октобру 1815. године. Након преписке са Јосифом Добровским, истакнутим чешким филологом и историчарем, који се у језичким питањима залагао за средњи пут између високопарног словенског и народног језика, Видаковић је објавио други одговор на Вукову рецензију који је објављен као предговор другом делу Љубомира у Јелисијуму који је објављен 1817. године док је сам одговор датован 15. августом 1815. године. Крајем јуна 1817. године Вук је добио други део Љубомира у Јелисијуму, а писмо Јосифа Добровског вероватно је поколебало Вука и Копитара који нису одмах написали и објавили свој одговор. У Другој рецензији србској која је у Давидовићевим Новинама објављивана између 14. јула и 21. августа 1817. године у дванаест бројева Вук је изнео детаљну критику Видаковићевог Љубомира у Јелисијуму. Вук се у овом делу опсежно бавио књижевним, а не само језичким аспектима Видаковићевог дела па се Друга рецензија србска узима за прву целовиту књижевну критику у српској књижевности. У овој критици где се негативно изражава о моралу који Видаковић износи у својим делима, посебно замера историјске и географске фактографске грешке као и лошу мотивацију радње романа. Иако је у формалном смислу ова критика заостајала за критичким написима у оновременим европским књижевностима у њој је Вук изнео читав низ књижевно-критичких и књижевно-теоријских ставова који су изазвали велику пажњу у српској књижевној јавности. Наиме, оштрина написа била је потпуно некарактеристична за ондашњу српску књижевност где су се писци готово без изузетка повољно изражавали о делима других књижевника. Питања у вези са српском књижевношћу која је Вук Другом рецензијом поставио и сам тон полемике мотивисали су Магарашевића да објави 1819. године неколико одломака из књижевно-теоријских дала којима је хтео да изложи своје ставове о књижевности.

Преводи из Виланда и Јунга

Магарашевић није директно хтео да се укључи у оштру полемику која се развила око Видаковићевог дела већ је хтео да објављивањем избора из књижевно-теоријских текстова укаже на оно што је он сматрао савременим тенденцијама у европској књижевности.[18] Магарашевићеви преводи објављени су у Новинама сербским Димитрија Давидовића број 92. и 102. за 1819. годину.11 Магарашевић није објавио преводе под својим именом већ под псеудонимом Тома Љубибратић.[18][19] У једном писму Вуку из марта 1820. године Магарашевић је објаснио шта га је навело да објави ове преводе:

Кад је наш Доминус [прим. Милован Видаковић] објавленије на III част дао, онда сам ја онај превод из Виланда и Јунга управ њега ради у новине наше ставити дао.

Художество писања јест као и сва друга благородна художества сад у наша времена бедно само рукоделије и посао прстију постао, за који равно толико ума треба колико за преслицу. Отпре су писали просвештени само умови, који су се о том највећма трудили да испитају шта је истина и добро, шта благородно и лепо. Они су свету своја искуства и расужденија о стварима које су највећма њихову душу дирнуле саопштавали. А сад? О, садана, неки пише да се писатељем назове, неки јер је писати мода, неки јер га прсти сврбу, а неки јер ништа друго не зна. Преводи из Виланда и Јунга, одломак.

Изворнике Магарашевићевих превода утврдили су у посебној расправи Павле Поповић и Бранко Магарашевић.[20] Први одломак је из дела Симпатије (Sympathien, 1755) Кристофа Мартина Виланда (1733—1813) односно из XII и XIII главе овог дела.[21] Како Павле Поповић наводи прва од ових двеју глава више је моралног него књижевног карактера […] Даља глава (XIII) задржава донекле морални карактер пређашње[…]али добија и карактер литерарног огледа.[22] Из прве главе Магарашевић је превео само почетак док је другу превео потпуније иако је и овде правио селекцију. У XII глави говори се како људи све дугују Богу и како човек не сме бити горд и надмен, а у XIII о изабраним људима којима је природа дала различите таленте због чега они морају тежити високим циљевима и узвишеним делима. Они не смеју да теже пролазној слави, новцу нити да се додворавају слабом укусу публике. Иако су, по Виландовом суду, прошла времена великих писаца Платона, Ксенофонта и Плутарха ни у његово време не би требало да пишу они који би у време великана класичне грчке књижевности могли бити само преписивачи. Књижевном позиву требало би вратити углед тако што би се само најталентованији и највештији бавили овим позивом.12

Део текста превод из Јунга заправо је одломак из дела енгелског песника Едварда Јанга (1683—1765) Ноћне мисли (1730) односно из немачког превода овог дела К. Гертнера из 1777. године. Магарашевић је превео један одломак из другог писма упућеног Попу. Основне мисли су сличне као и код Виланда.[23] Писац је почитанија достојно име и он се целом свету за учитеља намеће и бесмртну славу за награду своју иште. Писци зато морају да буду пажљиви како не би направили ниједну грешку у свом делу јер једна само грешка више вређа нег' што нас двадесет лепота наслаждавају. Писац треба да мисли на цело човечанство и да пише онако да би био користан свим људима и у свим временима.

Полемика поводом Магарашевићевих превода

Магарашевићеви преводи нису се конкретно односили ни на једног писца већ су представљали општа начела по којима су се требали, по Магарашевићевом мишљењу, владати сви писци.[24] Без обзира на то ови преводи су изазвали оштру полемику у ондашњој српској књижевности. У њој су отворена питања о вредносним критеријумима који су се требали примењивати у српској књижевности као и о улози и значају књижевне критике у српској књижевности.[25]

Одговор је стигао из Новог Сада, од личности која се потписала као Станимир Живковић. У историји књижевности није сигурно идентификовано ко је Станимир Живковић али се углавном прихвата да је у питању Платон Атанацковић.[26][27]13 Према речима Ђорђа Живановића, одговор Станимира Живковића, без обзира да ли се прихватају његови ставови, писан је разумно и аргументовано.[28] Живковић је сматрао да је српска књижевност попут детета у колевци и да се на њу не могу применити строги критеријуми развијених европских књижевности.[27] Он се детаљније осврнуо на део списа преведеног из Виланда, јер је очито боље познавао немачку него енглеску књижевност. Виланд је, како Станимир Живковић наводи, писао у времена када је немачка књижевност већ досегла висок ниво развоја и када за једну годину изиђе онолико књига колико је код нас изашло откад се почело писати.[28] Српски писци, по Живковићу, не треба да теже савршенству већ да свако пише онако како уме па ће временом и српска књижевност ојачати и стати на своје ноге.[27] По његовом мишљењу књижевна критика, нарочито негативна може само да штети развоју српске књижевности.

На овај Живковићев осврт одговорили су Тома Љубибратић (Георгије Магарашевић) и Ненад Новковић (Вук Караџић). Магарашевић је у Смесицама књижественим уз Новине сербске 17 за 1820. годину објавио Отговор на примјечанија г. Станимира Живковића. Он ту износи мишљење да је неприхватљиво да се све што се напише оцењује као добро и књижевно вредно. Магарашевић на Живковићеве ставове одговара да треба да пише ко уме, а ко не уме нека се писања мане.[29] Наставља даље оштрим речима:

Боље је да ни једног списатеља немамо нег да само рђаве имамо! Боље је да за нас нико и не зна нег да нас само с рђаве стране зна.

Ова полемика повећала је Магарашевићево самопоуздање и његову спремност да се бави књижевним питањима. И Вук је био одушевљен Магарашевићевим иступима. У писму Мушицком Вук наводи да је Љубибратић наш али не одаје његов идентитет. Из преписке се такође види да је и Мушицки био живо заинтересован да сазна ко је Љубибратић. Вук му је на крају то посредно и рекао, а у писму Мушицком од 8. марта 1820. бележи:

Сад сам добио друга! видите ли како се Љубибратић брани! Сад још треба да ударите и ви, па одма да запјевамо: Нам биз'м олсун.

У свом одговору, објављеном нешто после Магарашевићевог, Вук истиче значај књижевне критике и да она само може да користи добром писцу док се рђав књижевник унапред ограђује од критике и наводи да критичари пишу из пакости и личне нетрпељивости.[30]

До покретања Летописа

Магарашевић и Шафарик

**Павле Јосиф Шафарик** (1795—1861), словачки филолог, историчар и историчар књижевности.
Павле Јосиф Шафарик (1795—1861), словачки филолог, историчар и историчар књижевности.

У време књижевне полемике и непосредно после ње Магарашевић се и даље интересује за књижевну проблематику. У једном писму Јовану Хаџићу из јануара 1820. године Магарашевић исказује своју заинтересованост за естетику и књижевнотеоријску проблематику.[31] Од почетка 1820. године и Магарашевићеве материјалне прилике су се стабилизовале па је могао да води безбрижнији живот. Он у преписци исказује незадовољство интелектуалном средином у којој се кретао и жали се на монотон живот али ипак и у том периоду шири своја знања и константно се усавршава. Значајну промену у новосадском интелектуалном миљеу био је долазак на место директора српске гимназије у Новом Саду Павла Јосифа Шафарика (1795—1861) који је већ тада био велики познавалац словенских књижевности. Шафарик је са великим одушевљењем дошао међу Србе, учио је српски језик и дивио се Вуковом раду и Новом Саду.[32] Од фебруара 1820. године у писмима Вуку, Магарашевић редовно спомиње и Шафарика. Што се тиче редовног Магарашевићевог школског рада он је текао уобичајно, без било каквих наглих промена.

Магарашевић је често разговарао са Шафариком о историји књижевности, језику и свакодневним новосадским дешавањима.[33] Ускрс 1820. године Магарашевић је провео у Шишатовцу, код Лукијана Мушицког, где му Мушицки чита Вуково писмо о успешном боравку у Русији.14 Касније је Магарашевић писао Вуку како Шафарик жели да га види и Вук им је заиста испунио жељу. Ипак није дошао у Нови Сад, где је било доста његових противника већ у Петроварадин где се састао са Магарашевићем и Шафариком. Шафариково пријатељство и његова готово неисцрпна радна енергија позитивно су утицали на Магарашевића па се и он са више приљежности посветио списатељском раду.

Историја најновији прикљученија

Важна прикљученија с којима се ови последњи тридесет година от свију други епоха свемирне историје толико отликују с онима се само прикљученијама споредити могу за која смо из неоснованог преданија најстарији времена знали истина, но којима никако веровали нисмо. За ово кратко време толико је било тако чудни промена! Ту смо у једном смеси видили добродетељ са пороком, мужествену храброст са слабомоћном страшљивошћу, најгора предпријатија и најгаднија дела под видом слободе и једнакости, под лицемерном жељом човечије среће; видели смо даље гди се и најглавнија основанија народног благополучија презиру и све што је човечанству најсветије и најдражије ногама гази и обесвећава; место стари закона правде видили смо необуздано самовољство, место правилног реда ужасно и неразборито насилије[…] Но видели смо и велико народа европејски постојанство, тврду свезу међусобне љубови и горећу жељу правде, независимости, слободе, коју је превечна истина благословила и коју је божија помоћ човечеству испунила: јер је страшни суд на северним пољама сврши и громом јединодушног народног согласија, беззаконије сатре и порази у средини Европе! Торжествује сада европејско човечество своје обновленије, јасно доказујући да је свемирна историја свемирни суд!, Из предговора Магарашевићеве Историје најновији прикљученија, одломак.

У Магарашевићевој преписци готово да нема података који би расветлили рад на овој књизи.[34] Од пријатеља Павла Румија од фебруара до априла 1821. Магарашевић је тражио низ књига, новина и часописа, свакако као изворнике из којих је црпео податке за своје дело. Књигу је вероватно приводио крају већ око фебруара 1821. године јер тада од Румија тражи да препоручи књигу омладини. Несумњиво је да је књигу и касније дорађивао. Успео је да привуче велико интересовање и за ондашњу српску књижевност неуобичајно велики број претплатника. У марту је писао Вуку незадовољан што Давидовић није у Новинама објавио позив на претплату који му је још раније послао.[35] У Објавленију Магарашевић наводи како књига обухвата европска дешавања између 1809. и 1821. године, потом имена историчара из чијих дела је црпео грађу за своју књигу и на крају особе у различитим местима код којих будући читаоци могу да се претплате. Вуку је такође писао да се побрине око штампања књиге онако како најбоље буде могао што је овај и учинио договором са патром Михлом. Вероватно већ у септембру Магарашевић је боравио у Бечу где се бавио пословима у вези издавања ове књиге, а настојао је да искористи познанство са Вуком и Копитаром како би књига лакше прошла цензуру.[36]15 Није познато када је тачно књига изашла из штампе, а као година штампања стоји 1823. У међувремену Магарашевић неуморно чита, набавља књиге од Румија и Герчића и редовно прати Вуков рад. Магарашевић пише Вуку о проблемима око отварања библиотеке у Новом Саду. Резигнирано пише о разлозима због којих су настале те тешкоће: Зашто! Због неслоге србске!!—мрзи ме о тој ствари и мислити, а камоли уздуж и попреко о њој што писати. Магарашевић је чак размишљао да напусти Нови Сад и конкурисао је за место директора основних школа у Карловцима. Игром случаја противкандидат му је био близак пријатељ Јаков Герчић, па му се Магарашевић жали што су због слабих контаката дошли у овако неугодну ситуацију. Мaгарашевић је предлагао Герчићу да дође на његово место у Нови Сад док би Магарашевић дошао на дужност директора основних школа у Карловцима. Међутим, ова комбинација се изјаловила па је Магарашевић задржао свој положај, а Герчић је постао директор Карловачке гимназије.

Историјска књига Историја најважнији политични европејски прикљученија от Вијенског мира 1809. до 1821. год. (История найважнии политичны Европейскы приключения от Виенскогъ мира 1809 до 1821) је најобимније Магарашевићево оригинално дело. И са техничке стране књига је врло успела па је вероватно Магарашевић сам у штампарији бирао какав ће бити слог и опрема књиге. Магарашевић је књигу писао са научним амбицијама па је на крају предговора (стр. VII—VIII) навео десет дела, сва на немачком језику, којима се користио приликом писања. Наводи да је поред ових дела користио и знатније журнале и учене новине, које сам или сам имао, или от пријатеља добивао.[37] Према речима историчара Николе Радојчића ова књига је написана по добро одабраним историјама. Разлагање је разговетно и живо, јер је Магарашевић имао добар стил, иако није знао језика.[38] Бранко Магарашевић такође подвлачи да се Магарашевић вешто користио литературом о периоду о коме је писао и да ју је добро познавао.[39] У складу са маниром учених људи онога времена Магарашевић је често укључивао у дело наводе античких аутора, посебно историчара. Живановић сматра да се Магарашевић показао у најбољем светлу бирајући начин излагања материје.

У уводу је Магарашевић прилично уздржан и напомиње да су се обе стране (Наполеонова Француска и њени противници) бориле под видом слободе и једнакости, затим како је Европа током ратова претрпела велике жртве (Како су то страшне жертве! Грози се от њи човечество!) и како је тешко писати о савременим догађајима. На 320 страна текста писао је Магарашевић о времену које је наступило после Наполеоновог напада на Русију. Излагање је поделио на 48 поглавља. Од свих личности у центру пажње је Наполеон, коме Магарашевић и поред чињенице да пише у постнаполеоновској Европи, односно конзервативној Хабзбуршкој монархији, приписује неке изразито позитивне особине.[41] Што се тиче језика Магарашевић пише далеко ближе народном говору од савремених писаца који су писали славенски али је ипак далеко од Вукових језичких идеја. Поред цензуре Магарашевић је имао проблеме са дистрибуцијом књиге па у марту 1824. године пише Хаџићу како је још нема у рукама. Иако је књига представљала оригиналан и вредан допринос српској литератури, њој дуго није призната вредност због једне Вукове опаске. Наиме, у писму кнезу Милошу Обреновићу у коме је тражио позајмицу Вук наводи:

Кад су Николајевић и Миаковић могли новосадском професору Мaгарашевићу скупити само у неколико наија 215 пренумераната на његову књигу, која не може никад бити ни момак овој пјеснарици, ваља да ви у цијеломе Београдском пашалуку можете врло лако скупити 500 на наше народне пјесме, које ће по свему свијету свагда чинити чест и славу вама и народу српскоме.

Тако се Вук притиснут материјалном оскудицом, огрешио о дело свог пријатеља и просталице Георгија Магарашевића.[40]

Превод књиге о Наполеону и Кратка всемирна историја

Године 1822. издата је у Будиму књига Нове историческе паметидостојности живота Наполеона Бонапарте, као што је сам својеручно или другима диктирао и као што се у његовом кабинету у Св. Јелени ноћу између 4. и 5. маја нашле и затекле. Преведено с немачког језика (Нове историческе памятодостойности живота Наполеона Бонапарте). Осим дугог наслова на самој књизи нема података о томе ко ју је превео. Према наводу Павла Јосифа Шафарика који су касније преузимали други библиографи српске књижевности преводилац овог дела био је Георгије Магарашевић.16 Магарашевићу је било врло стало да се не открије да је он преводилац дела.17 Писац предговора напомиње да су у питању успомене и да због тога, без обзира на поједине неумерене ставове, није могао да врши измене. Овим се свакако правда за врло афирмативан приказ Наполеонове личности и дела у књизи. Живановић сматра да је Магарашевићев лични став о Наполеону ближи ономе како је он представљен у овој књизи него што га је сам приказао у својој Историји најновији прикљученија. Интересантно је да је ова књига релативно брзо преведена и издата, за свега неколико месеци.

Већ до почетка 1821. Магарашевић је завршио писање књиге која је издата тек после његове смрти, 1831. године у Будиму, под називом Кратка всемирна историје (Кратка всемирна история). Првих месеци 1821. он је рукопис послао Мушицком који му је у писму од 19. априла 1821. године дао своје мишљење о књизи.[42] Павле Стаматовић који је дело приредио за штампу исправио је поједине фактографске грешке, а језик дела је прилагодио славенском правопису па се тако, на пример, у наслову јавља реч всемирна иако је Магарашевић увек користио облик свемирна. Књига је писана као популарни преглед историје од најстаријих времена до Магарашевићу савремених догађаја. Дело има свега 139 страна од којих последњих седам обухватају хронолошки преглед најважнијих догађаја. У уводу износи своје мишљење о томе шта је историја, а у главном делу књиге излаже материју подељену на стару, средњу и нову историју. Доста пажње посвећује техничким проналасцима и културним тековинама (откриће барута, поморска истраживања, напредак астрономије). Са доста појединости излаже историју покрета Јана Хуса док о другим словенским народима у средњем веку ништа не пише јер је намеравао да о Словенима и Србима опширније пише у посебном делу. Петру Великом посветио је десетак страница и његов лик је приказао са доста живописних појединости. Након тога је писао о Француској револуцији и Наполеону.[43] Последња споменута у књизи је 1821. година, година Наполенове смрти. Писана популарно књига не садржи библиографију коришћених дела, а по свој прилици и ово Магарашевићево историографско дело имало је доста успеха код читалаца, судећи по броју од две-три стотине претплатника.

Сербска летопис

Идеје о издавању часописа

Ја намеравам с концем октобра ове године издати књижицу под именом Сербска Летопис, као што ћу вам објавленије о том печатано, како из Беча добијем, послати. За то ће бити нужне неке ствари, о којима ме ви најбоље известити можете, а то је ово. Ја би рад био знати има ли у Трсту и околнима местима Србаља штабсофицира, били они у дејствију или пензионирани? Има ли у тамошњима нашима црквама какви стари рукописни књига, од кога? кад? и где написаних? Шта би од покојног Соларића, рукописних сочиненија? Где се та сада налазе, могу ли се добити? Или поне, може ли се знати ког су содержанија? Какво је состојаније наши тамо у околини школа, ради ли се о просвештенију народном макар најмање? Има ли какви оригинални писала Соларића и Доситеја? Би л'ви могли за нашу библиотеку оригинале, а за мене копије од тих писама добии? О свему томе желим се чрез вас што скорије известити… У ово нека вас к роду љубав упућује. Магарашевићево писмо Јевти Поповићу, одломак.

Међу српским књижевницима још раније се зачела идеја о покретању књижевног часописа, сигурно већ у другој половини 18. века. О томе је око 1816. године размишљао и Мушицки па је о његовим плановима био упознат и Магарашевић. И Шафарик је размишљао о покретању часописа али са доста опреза јер је доста размишљао не само о књижевној већ и о финансијској страни покретања и рада часописа. Он у вези са овим пише Палацком 1822. године: Мишљења сам да док у Угарској некакво друштво не створимо које би часопис за просвећенији део друштва основао ништа нећемо урадити.[44] Ако су од Мушицког потекли први идејни подстицаји, Шафарик је сигурно конкретније утицао на Магарашевића у вези са оснивањем часописа. Од Шафарика су сигурно стизали и други подстицаји, од неуспешне иницијативе за покретања словенске и српске катедре у Новом Саду, до јачања свести о значају књижевности, језика и историје Словена код Магарашевића. Магарашевић је имао класично образовање, додуше не онако потпуно као Шафариково, а још је из гимназијских знања могао понети нека основна знања о Словенима, али ипак тек му је Шафарик могао пренети изражен сензибилитет према словенској књижевности и свест о словенској узајамности. И Шафарик је високо ценио Магарашевића. Када пише о културним кретањима у Новом Саду он спомиње Мразовића, Мушицког и посебно Магарашевића.18 У време првих замисли о покретању часописа Магарашевић се латио још једног посла, писања српско-немачко-латинског речника. Он је Вуку предлагао да овај напише један скраћени српски речник који би могао да послужи за школске сврхе, а када се испоставило да Вук није вољан да се прихвати оваквог посла Магарашевић је одлучио да се сам овим позабави.[45] Вук је октобра 1823. писао Копитару да сам започне писање немачко-српског речника и да ће му се он убрзо придружити, јер је хтео да предухитри Магарашевића, да овај не би пре њега послао позив на претплату за немачко-српски речник.[46] Ипак, Магарашевић није завршио речник. У то време је и Шафарик почео да ради на историји словенских књижевности па је то за Магарашевића могао бити додатни подстицај за покретање часописа који би пратио дешавања у словенским књижевностима. У писму Колару из 28. јуна 1823. Шафарик бележи да Магарашевић намерава да издаје Србске летописи и да је обећао сарадњу у овом часопису.

Напосредне припреме

Средином 1823. године Магарашевић је отпочео са непосредним припремама за издавање часописа.[47] Магарашевић је сигурно разговарао о могућој сарадњи са себи блиским личностима попут Мушицког, Шафарика, Герчића и Хаџића, а сигурно је послао низ писама особама од којих је очекивао сарадњу. Сачувано је писмо Јевти Поповићу, Србину из Трста, из кога се види да је Магарашевић поред уопштеног предлога о сарадњи имао и конкретне идеје шта му је потребно од појединих сарадника. Види се такође да Магарашевић још није био сигуран какав ће бити карактер планиране публикације, па о томе не бележи ништа подробније. У Објавленију које је Хаџић штампао у Бечу Магарашевић наводи:

У њој ће бити по већој части такови предмети назначени и описани који се целог словенског, а особито нашег сербског народа тичу и који су за свакога родољубца от толико веће ползе и важности колико су му познатији и милији.

Најтежи проблем било је проналажење издавача. Магарашевић је одлучио да сарађује са Константином Кaулицијем, прилично непоузданом личношћу који је, изгледа, радо продавао књиге али је нерадо слао писцима зарађени новац.[48] Многа питања која су се постављала Магарашевић је морао да решава у ходу јер још није имао до краја разрађену концепцију будућег часописа.

Назив часописа

У литератури о историји српске књижевности постоји доста раширен неправилан облик назива Магарашевићевог часописа. На насловној страници коју је припремао за штампу писало је Сербске Летописи за год 1825. перва частица. Шафарик је вероватно прве две речи разумео као номинатив плурала па у преписци часопис означава као Србске летописи. Неправилан облик користили су и други историчари књижевности, између осталих и Јован Скерлић. Ипак и Шафарик је касније користио исправан облик у својим књижевноисторијским делима па часопис наводи као Љетопис Србска или Србска љетопис. Забуна потиче отуда што је део наслова који је Шафарик првобитно погрешно пренео генитив сингулара од Сербска летопис, што је био првобитни назив часописа.

Прва књига Летописа

Насловница страница првог броја часописа **Сербска летописи**.
Насловница страница првог броја часописа Сербска летописи.

Крајем септембра или почетком октобра 1825. године изашла је из штампе прва свеска Летописа.[49] Магарашевић наводи да због извесних потешкоћа Летопис није могао бити издат већ 1824. године али ипак је задовољан јер је прикупљен материјал довољан за издавање још једне свеске. Врло значајно је Предсловије у првој свесци јер је у њему Магарашевић изнео програм часописа. Као предмет часописа наводи све што се год словенског народа од Адријатског до Леденог и од Балтиског до Црног мора вообште, а особито што се нас Сербаља тиче и то у књижевном призренију, све је то предмет Сербске летописи. По питању језика Магарашевић у Предсловију наступа умерено и помиритељски између Вукове и струје његових противника. Василије Василијевић, Вуков пријатељ из Земуна, у вези са овом Магарашевићевом колебљивошћу је писао: Јесте ли добили Магарашевићев летопис на 1825. год. И он гледа да данашњем вкусу угове, али опет каже у предговору да ће на послетку бити оно што мора бити. Кад би он своје књиге под туђим именом издавао и на другом месту штампао, не верујем да би овако говорио.[50]

После Предсловија штампан је један одељак са календаром где су наведена посрбљена имена светаца, а потом и статистички подаци о европским државама и основни подаци о монарсима.[50] Посебно је важна табела где је дао преглед народа по пореклу, а у којој је посебно било важно истаћи колико има Словена и где све обитавају. Потом је следио попис српског свештенства од митрополита до мирског свештенства19 Један од важнијих одељака Летописа биле су Биографическе черте славни Сербаља. Магарашевић објашњава увођење ове рубрике тврдњом да ништа више и племенитије не утиче на човека од доброг примера. Ипак још већа је вредност примера врлине рођеног нашег брата. Према Магарашевићу и у црквеном, војничком, ученом и сваком другом погледу Срби су имали оваквих истакнутих појединаца, који су се, како даље наводи, уздигли собственим својим подвигом, па им зато треба одати веће признање. Он је зато молио родољубиве Сербље да му шаљу прилоге о истакнутим Србима. У првој свесци објављене су као пример две такве биографије: Петра Дуке и Јована Драге Теодоровића. Следећи део био је посвећен српској историји и Магарашевић је сам за њега написао чланак о Косовској бици (Видов дан. Косово).Чланак је заснован на онда распрострањеним уверењима о брзој пропасти српске средњовековне државе након смрти цара Стефана Душана, Вукашиновом убиству цара Уроша, а затим Вукашиновом убиству које је извршио његов слуга Арсојевић. Фактографске грешке проистекле су из неразвијености ондашње српске историографије док је у стилском смислу чланак врло успео.[51] Затим је штампан један Шафариков текст о раној историји Словена, а наредни чланак, Карактер словенског народа воопште, такође потиче од Шафарика. Шафарик у овом чланку наводи како је најтеже писати о карактеристикама сопственог народа како се не би огрешио о врлине других народа. Наводи даље да су многи писци о Словенима писали изразито негативно па сваки Словен када чита неку књигу о Словенима мора је заиста узети са страом, јер се он већ напред на то приправити мора да ће у њој наћи и себе и свој народ презрен и поруган.[52] Чланак је писан полемички и Шафарик у њему оспорава наводе писаца који су Словенима приписивали негативне особине. Наредни чланак потиче од Магарашевића, и бави се просветним установа код Словена, посебно Руса.

После дела са публицистичким и научним чланцима следио је белетристички део Летописа. У делу Моралне повести објављене су две Доситејеве приче и четири краће приче преведене из Хердера. Наредна рубрика Поетическа сочиненија садржи дела српских класицистичких песника Јована Хаџића и Лукијана Мушицког. У првој свесци Летописа Магарашевић је штампао и неколико писама истакнутих Срба.20 Објављена је и рубрика Кратке библиографическе вести о литератури Словена у којој се налази чланак Знатнији списатељи руски. Овде је Магарашевић објавио основне биографске и библиографске податке о словенским писцима. На крају рубрике дат је преглед новијих српских књига. У последњој рубрици, Смесицама, дају се најразличитија обавештења из научног и књижевног света. Садржај прве свеске указује да је Магарашевић био доследан прокламованом програму. Значај ове свеске Летописа састоји се и у томе што је она најпотпуније одражавала Магарашевићева гледишта док је у другим свескама које је уређивао морао правити различите компромисе.

Прве потешкоће око Летописа и наредне свеске (1825)

Посербљена имена светаца која је Магарашевић употребљавао у календару изазвала су брзу реакцију митрополита Стефана Стратимировића. Митрополит је тражио од магистрата да књига буде забрањена.[53] Магистрат је запленио Летопис али је Намесничко веће убрзо поништило одлуку јер се није могла секвестирати књига коју је одобрила цензура. Магарашевић је очајавао због компликација које су задесиле прву свеску Летописа.[54] Поред питања коришћења посрбљених имена празника и питање ортографије је био један од разлога што је било противљења излажењу Летописа. Магарашевић је са огорчењем и чуђењем писао како му ортографска питања задају тако много потешкоћа:

Руси, Пољаци, Чеси и други славенски народи јесу без сталне ортографије, али зато не престају на пољу народног просвештенија делати и даље ступати ка совершенству. А и сами Немци који је литература већ по тому готово прецвела, не сагласују се јошт сасвим у начину писања, пак то ни најмање на путу не стоји њиховом књижеству. Само се ми Серби јошт инатимо за ону внешњу ствар и процес терамо, и сматрамо више на хаљину и њен крој нег на самог човека који је носи.

Након што су власти укинуле секвестар над Летописом Магарашевић је писао низу личности да он није интервенисао у овом процесу већ да су то власти урадиле по службеном нахођењу. Изгледа ипак да је и митрополитов бес брзо спласнуо. Магарашевић је могао спокојније да приступи припремама за издавање наредних свезака Летописа. Већ у јуну он је писао Мушицком да је друга књига одштампана, а да се трећа налази у штампи. Значајно је да друга књига Летописа излази без Магарашевићевог имена на насловној страници. У другој свесци није објављен никакав календар. После пописа свештенства и Срба официра објављен је један чланак о Црногорцима (Черногорци), а потом један Шафариков чланак Средство за нарпедак литературе словенске.[55] Шафариков чланак је фактографски богат преглед словенских библиотека, штампарија, часописа и свега оног неопходног за развој књижевности. У делу са белетристиком објављено је неколико превода и оригиналних прилога. Од Јована Хаџића (Милоша Светића) објављена је песма Милан и Милица, која се сматра за његово успело песничко остварење. Поред ове у другој свесци Летописа објављене су још једна Хаџићева песма (Обрад и Милоје), Трлајићева песама Емилија—на гробе матере својеја и ода Мушицког посвећена Шафарику у време када је овај постао директор гимназије (1820). Као и у претходној књизи објављени су текстови из историје словенских књижевности (Словенска литература) и писма истакнутих Срба (по једно Трлајићево и Доситејево). У овој књизи Магарашевић је покренуо нову рубрику Цвет сербског књижества где је планирао да штампа најизабренија изреченија наши списатеља. Прилози у Смесицама су били врло разноврсни: вести о рецепцији српске народне књижевности у Европи, о припреми Линдеове историје словенских књижевности, затим белешка о књизи Јосифа Добровског о Ћирилу и Методију као и низ краћих бележака.

Трећа свеска била је спремна половином 1825. године. За ову свеску изрезана су калиграфска слова за насловну стран.21 Што се тиче садржаја трећа свеска се својим рубрикама није много разликовала од прве две. Објављени су пописи, биографије Јосифа и Петра Витковића које је написао вероватно српско-мађарски песник Михаило Витковић (потписане су иницијалима М. В.), кратак преглед новије пољске књижевности који је потицао из још нештампане Шафарикове историје словенских књижевности. Магарашевић је за трећу свеску превео приповетку Неблагодарност и направио избор мисли српских књижевника у рубрици Цвет књижества сербског.[56] Аутори песничких прилога у овој свесци су Јован Хаџић (три), Трлајић (два) и професор Атанасије Теодоровић. Песма Полинодија Јована Хаџића била је значајна за Хаџићев књижевни развој односно за његово раскидање за Вуковом струјом у српској књижевности. Опет су објаљена Доситејева и једно Трлајићево писмо. У Смесицама се поново дају обавешања у вези са словенским књижевностима и посебно српском књижевношћу и попис свих рукописа Павла Соларића који су остали након његове смрти22, а последња белешка се односи на Вуково дело Живот и подвиг кнеза Милоша Обреновића које је 1825. године издато на руском у Петрограду.[57] Овакав садржај Смесица указује да је Магарашевић хтео да да што шира обавештења својим читаоцима из света науке и књижевности црпећи их из разноврсних извора.

Оснивање Матице и издавање Летописа

И издавање друге и треће књиге за 1825. годину постављало је пред Магарашевића различите проблеме. Највише потешкоћа долазило је од штампара Каулиција коме је сигурно било врло ризично да штампа више свезака часописа годишње па је у оквиру треће свеске објавио оглас у коме наводи да ће за 1826. бити све три свеске објављене уједно и то не пре маја, што је било потпуно опречно са Магарашевићевом идејом да се почев од 1826. издају четири свеске годишње. Према мишљењу Ђорђа Живановића, друга, мања али директнија, потешкоћа долазила је од Јована Хаџића. Наиме уз трећу свеску Летописа он је дао да се штампају два додатка, Додатак ревнитеља и приложника на две и Погрешке од стране 16. те на четири странице. У овим додацима Хаџић оштро критикује Магарашевићев уреднички рад, посебно због бројних погрешака које је нашао у часопису (На моју душу, кад сам узео читати, чинило ми се да сам у рој пчела дирнуо, које се за својом зуком и жаоком на мене устремише, тако је множество погрешака). Хаџић је овде такође критиковао и уреднички рад наводећи да уредник треба само да распоређује прилоге у часопису без вршења корекција у њима.

**Јован Хаџић**, Магарашевићев пријатељ, сарадник у Летопису и једна од кључних личности при формирању Матице српске.
Јован Хаџић, Магарашевићев пријатељ, сарадник у Летопису и једна од кључних личности при формирању Матице српске.

Међутим, и поред тешкоћа, Летопис је већ од прве године свог излажења изазвао знатну пажњу српске читалачке публике. Срби из великих градских центара ван јужне Угарске, посебно из Будима и Пеште, показали су врло брзо интересовање да помогну издавање овог часописа. Први је у том смислу деловао Јосиф Миливук, богати трговац из Пеште, који је Магарашевићу понудио исте услове као Каулиције, односно 100 форинти и 25 примерака сваке књиге на шта је почетком 1825. Магарашевић пристао. Убрзо је у Пешти основана и Матица српска која је на себе преузела бригу око издавања Летописа. Јован Хаџић је израдио правилник Матице и он је изабран за њеног првог председника 4. фебруара 1826. године. Оснивачи су у фонд приложили по 100 форинти. Већ су оснивачи исказали неслагање око редоследа догађаја који су водили оснивању Матице али то је од малог значаја за издавање Летописа. Прва књига Летописа коју је издала Матица српска је четврта, односно прва књига за 1826. годину. У уводном тексту четврте свеске потписаном са М. С. (Матица српска) истиче се ново програмско начело, нешто уже од Магарашевићевих словенских погледа, али је ипак у практичном уређивачком раду и даље спровођен Магарашевићев програм. У четвртој свесци објављена је биографија Миријевског, Магарашевићев позив да се шаљу текстови о историји разних српских школа, затим превод текста немачког историчара Леонарда Реткирха Историја прикљученија у Сербији от године 1804—1812. који је превео Игњат Јовановић и Хаџићев превод одломка из друге књиге Вергилијеве Енејиде изведен у несиметричном десетерцу. У четвртој свесци Летописа објављена је и песма Славеносербскому народу на ново лето 1826. који је написао Јован Стерија Поповић. Прва смесица у овој свесци је оглас за Шафарикову историју словенских језика и књижевности. У овом обавештењу, обима краћег чланка, Магарашевић истиче изузетан значај и вредност Шафариковог дела које се још налазило у штампи када је белешка објављена. Друга смесица, иако је превод, убраја се међу најзначајније Магарашевићеве чланке објављене у Летопису. У питању је белешка о књизи Бакчисарајске фонтане (или како Магарашевић наводи Источник Бакчисараја) руског песника Александра Пушкина. Магарашевић је овај чланак превео из часописа Мнемосина лавовска где га је објавио Станислав Јашовски (1803—1842).[58] Следеће смесице односе се на објављивање српских народних песама на немачком, новопокренутим руским књижевним алманасима, Вуковом алманаху Даница (смесица вероватно потиче од самог Вука) и на друге вести из српске књижевности и културе. Као додатак објављен је и један Вуков некролог посвећен Марији Тирки, великој добротворки српских књижевника.23 У Летопису Магарашевићево име се све ређе спомињало. Он је споменут у 6, 7. и 8. књизи али на крају текста, петитом или курзивом, док се у осталим књигама ни тако не спомиње.[59] Од пете књиге на насловној страници је стајало Трошком Матице Србске.

Личне неприлике

На прелазу из 1825. у 1826. годину Магарашевићева супруга Софија, ионако слабог здравља, тешко се разболела. Она је у јануару 1826. преминула. Магарашевић је убрзо запао и у материјалне неприлике. Наиме како су Магарашевић и она живели у кући која је пола била њена, а пола Софијине сестре Јелене, која је такође преминула, појавила се трећа сестра Јулијана Костић, која је тражила да се цело имање преда њој као наследници покојних сестара. Поред ове Магарашевића је снашла још једна невоља. Наиме, Шафарик се у једном писму жали како је незадовољан тиме што му Магарашевић не шаље новац од претплате за његову Историју.[60] Шафарик је и после овог случаја сарађивао са Магарашевићем али са далеко мање присности док се за сам Летопис готово уопште више није интересовао. Ипак смањено интересовање за Летопис може се објаснити и тиме што се Шафарик заинтересовао за друге теме, политичку и књижевну историју Срба и Бугара, које су га у потпуности заокупиле. Тешке личне и материјалне прилике отежале су и Магарашевићев рад у Летопису.

Летопис и Магарашевић 1826—1829. године

Од 1826. све се јасније осећало да је Магарашевић потискиван и да су се његове уредничке компетенције сужавале. У V књизи објављен је занимљив чланак К. Пеичића Разговор између Н. и П. у коме су дати напад и одбрана Летописа. П. брани издавање књига на народном језику и сматра да критике које се објављују у Летопису неће нарушити углед и смањити читаност часописа ако не пређу границе пристојности. У Летопису је 1826. године објављена песма младог Стефана Стефановића Ода г. Вуку Стефан. Караџићу.[61] Стефановић је био одушевљен Вуковим делом и оду је писао по његовом правопису како је и одштампана у Летопису. Магарашевић је током 1826. објавио у Летопису неколико мањих и један већи превод, приповетке Желислав и Људмила која је прожета романтичарским мотивима, готово потпуно новим у ондашњој српској књижевности. Од значаја је и Магарашевићев превод из Карамзинове историје о религији старих Словена објављен под насловом Славенство. У то време Магарашевић је по први пут прешао у Кнежевину Србију о чему је са нескривеним одушевљењем писао Јовану Хаџићу.[62] Магарашевћ је такође писао да је врло незадовољан тиме што су у Летопис укључени неки прилози које он није ни видео. Међу тим прилозима који су одштампани мимо Магарашевића била је вероватно и ода Вуку Караџићу. Шафарик је сматрао објављивање ове оде за неразуман чин јер је он свим силама настојао да дође до сусрета између Вука и митрополита Стратимировића и њиховог измирења.[63] Магарашевић је као уредник морао да преузима одговорност за прилоге о чијем објављивању није одлучивао. Из свеске у свеску Магарашевић је објављивао низ писама српских књижевника, највише Доситејева и Соларићева, што има особиту вредност за историју српске књижевности с обзиром да многа од ових писама нису сачувана. Магарашевићев рад се најпотпуније огледа у Смесицама где је највећи део прилога о словенској и српској књижевности и историји. Од IX књиге почело је у Летопису објављивање описа српских манастира.24 У једној од Смесица у X свесци приказан је Хаџићев превод Хорацијевог дела О песничкој уметности (О стихотворству), а затим је дат оштар осврт на један немачки приказ овога дела. У том осврту заједљиво се пише о позитивном приказивању Вука и његовог дела у том чланку. Ђорђе Живановић сматра да ови негативни осврти на Вука потичу од Хаџића, а не од Магарашевића. Вук је био врло незадовољан овом белешком па је Магарашевићу написао писмо пуно оштрих речи, због чега неки истраживачи претпостављају да уопште није очекивао одговор. Ипак Магарашевић је одговорио писмом датираним 13. фебруаром у коме показује да је увређен тиме што му Вук и поред дугогодишњег пријатељства и сличних гледишта на књижевна питања упућује тако оштре речи. Неколико ситних несугласица створило је дубок јаз између дотадашњих пријатеља, иако Магарашевић и ово писмо пише са пријатељским намерама.[64]25

Но најбоље средство злоупотребленијем бива опасно и вредоносно. Често се под видом истинољубија, јер то праву критику и производи и обдержава, пристрастије сакрива; често се из злобе, зависти и други непристојни побужденија праведна зслуга мужа и цена његовог дела претреса и умаљава; често се саам ствар мимогред саматра, а личност списатеља внимателном читатељу на углед и подсмех представља, мала и незнатна погрешка увеличава, а што би похвалити ваљало сасвим прећутује. Због ови и овим подобни презренија достојни причина јесу и саме речи: критика, рецензија и проч. по већој части добиле подозрително значење, нарочито код нас, који смо у гдекојима уз Новине сербске бившима рецензијама, поред свега тога јошт и продерзљивост и проч. видили, које је читатеља, по јестеству самог тог поступка, от књижества више отвраћало него томе примамљивало.[…]јер критик колико мора бити строг и неумитан, толико опет треба да буде снисходителан и штедећ, знајући да су силе человеческе ограничене и да је совершенство идеал за којим тежити и ком се приближавати ваља. И тако ће нам бити критике, као што и Гете разликује и именује: — производителне (productio), које ће умове наши списатеља храбрити и к већим и полезнијим предпријатијама и трудовима ободравати, а не — разорителне (zerstörend), које и заплетати, слабити и обарати. Магарашевићев одговор на чланак Павла Берића О књижеству србском, одломак

Већ од последњих књига за 1827. видело се да је Магарашевић више сарадник него уредник и да се све више прилога штампа мимо његове воље. Да у Летопису нису објављивана писма српских књижевника и понека смесица он би мало личио на часопис какав је Магарашевић замислио и покренуо. Летопис је у све већој мери постајао научни, претежно филолошки и историјски часопис, јер се све више прилога бавило ужим, стручним питањима, што га је удаљавало од првобитне концепције књижевног и популарног часописа.[65] У XIII књизи Магарашевићев чланак Назначеније свију сербски патријарха који поред пописа патријарха даје и неколико значајних података о њима. У XIII књизи објаљен је и опис Жиче који је послао Димитрије Давидовић као и прво од дванаест Магарашевићевих Писама Филосерба. Шеста смесица у XIV књизи је први спомен пољског песника Адама Мицкјевича у српској књижевности. У XV књизи објављено је пет народних песама према запису Јована Пачића и завршено је објављивање Раковачког рукописа Душановог законика који је Магарашевић објавио јер се доста разликовао од текста Законика који је објављен у оквиру Рајићевог дела. Шафарик је имао врло ниско мишљење о овом издању.[66] У XVI свесци Магарашевић је објавио један српски летопис, а Хаџић је написао одговор на Надписе Павла Берића у којима је овај критикова рад Матице српске. У смесицама је Магарашевић дао непотпун преглед онога што се у европским књижевностима писало о српској народној књижевности. У XVII књизи готово да нема белетристике и ту су најзначајнији чланак Павла Берића О књижеству србском где износи критичке примедбе на рад Матице српске, а затим Магарашевићев одговор. Берић је критиковао вишу класу која слабо помаже напредак српске књижевности, што не постоји строжија селекција дела чије издавање потпомаже Матица српска, и што се не објављује више књижевних критика макар оне биле оштре као Вукове критике Видаковићевих романа. Магарашевић се у основи слагао са Берићем јер је и сам сматрао да је књижевна критика значајна али се није могао сложити у низу појединости. Магарашевић је одговарао да и нижа класа може и треба да учествује у књижевном животу, док виша не само да треба да потпомаже већ и да својим стваралаштвом допринесе развоју књижевности, потом брани Миливука и Матицу да нису издавали све већ само што су сматрали да је на ползу народа и на крају даје један свој поглед на значај књижевне критике.[67] У XVIII свесци објављен је значајан чланак који се означава скраћеним насловом Толкованије који је заправо Mагарашевићев и Хаџићев одговор на Миливукову брошуру Зачетије и истино основаније Матице сербске где се полемише у вези са основањем Матице.[68] У XIX књизи Магарашевић је донео извод из једне руске књиге где се спомиње доста Срба, црквених лица и књижевника који су стварали у Русији, па тражи да му читаоци ако су у могућности пошаљу или целовите биографије или бар појединачне податке о Србима, световним личностима, који су остварили значајне каријере у Русији. У овој књизи штампана су Морална поученија Еустахије Арсић, једине жене сарадника Летописа током Магарашевићевог уредниковања.[69] У Објављенију на крају ове свеске Магарашевић је тражио од читаоца да наставе са помагањем Летописа и са неколико пригодних речи резимирао је петогодишњи период издавања часописа.

Писма Филосерба

Када је писао Хаџићу о свом првом путовању у Србију Магарашевић је исказао жељу да, ако се за то укаже прилика, поново путује у Србију. Његово друго путовање у Србију било је боље припремљено. Резултат другог Магарашевићевог путовања била су Писма Филосерба (Писма Філосерба), према Ђорђу Живановићу његово најзначајније и најоригиналније дело. Писма Филосерба објављена су у Летопису током 1828. и 1829. године (XIII, XIV, XVI и XIX свеска). Како наводи Милорад Павић као и у европском предромантизму и у српској књижевности овога правца путописи су имали велику популарност.[70] Понекад су мемоарски списи обликовани као путописна проза. Ово је случај и са Магарашевићевим путописом који се програмски везује за Карамзина и руски сентиментализам.[71] Магарашевићева Писма Филосерба имају попут другог дела Доситејевих Живота и прикљученија из 1788. епистоларни облик. На исти начин је и Карамзин писао своје путописе. У питању је сентиментално путовање где је само путовање основа која се преобликује у складу са књижевним обрасцима предромантизма.

Магарашевић је у Србији боравио релативно кратко, нешто преко десет дана (од 22. августа до 5. септембра), и већ на почетку првог писма наводи како је тешко писати о некој земљи и народу после тако кратког боравка. Моли пријатеља Ружића коме је упутио већину писама да не буде превише строг судија. Магарашевић наводи да је спреман да о Србији пише критички али искључиво из патриотских побуда.[72] Он бележи бројне појединости од првих тренутака преласка у Србију (на пример како се уместо Филип и Стефан говори Вилип и Стеван, што је народни начин говора, напомиње Магарашевић на крају обавештења). У Шапцу је Магарашевић боравио код Јеврема Обреновића који је на Магарашевићево чуђење читао Видаковићеву Касију царицу, а разговор са Јевремом Обреновићем користи као прилику да изложи историјске фактографске грешке у Видаковићевом делу. Затим описује обичаје и свакодневицу народа у Србији, а сутрадан је имао прилику да прегледа низ рукописних књига које је сасвим површно описао. Истог дана сусрео се и са протом Матијом Ненадовићем. Како је дубље залазио у Србију користио је прилику да забележи рефлексије о свом путовању:

Путујем преко земље по којој је благо јестество красоте излишно посуло и која је делама наши јединоплеменика—и прешедшег и садашњег времена—и за иностранца важна; а за родољубца јошт и драга и мила; путујем преко земље по којој никада путовао нисам, нит надежде имао, хотја да сам је видити и познати свагда сердечно желио, да ћу икад на њу ногом ступити; путујем мирно и безбрижно, нит се чега бојим, нит от кога стрепим, к томе јошт ево лепог, пријатног и веселог времена приближавајуће се богате јесени, а то све како да ме до умилњејшег чувства не приводи?

Присећа се како је 1813. гледао преко Саве у време пропасти Првог српског устанка, али му и поред суморних сећања, стање које има прилику да посматра улива наду у светлу будућност. Највише се обрадовао обиласку Тополе и Крагујевца.[73] Топола га подсећа на Карађорђа и он описује цркву и натпис на гробу.26 Описује питому природну околину Крагујевца, рукописне књиге и друге документе које му је донео Димитрије Давидовић, а нови одлазак у Тополу користи као прилику да каже нешто о државној управи у Србији. Писмо из Тополе упућено Милошу Светићу (Ј. Хаџићу) заправо је похвала председнику Матице српске. Пажљиво је описао Ваљево, истицао је сличност погребних обичаја са онима у Срему и присуствовао је сеоском сабору у манастиру Чокешини. Са жаљењем наводи како су и солиднији манастири у Србији много сиромашнији од оних у Срему, Банату и Бачкој али га радује сличност многих народних обичаја. Последње писмо (Писмо филосерба о сербској литератури) је осврт на књижевност и књижевна питања и њега Магарашевић шаље неком високоученом господину. Ту је истакао неопходност писања народним језиком и како се и у српској књижевности примећује напредак, додуше спор и са пуно потешкоћа. У овом писму покушао је да дефинише појмове књижевност и историја књижевности и да те идеје, преузете из руских извора, примени на српске књижевне прилике. Он прихвата поделу Лазара Бојића на стару и нову књижевност али за првог писца нове књижевности не узима Захарију Орфелина већ Доситеја. Према Драгиши Живковићу, Магарашевић је, можда спутан личним разлозима, пропустио да истакне Вуков значај у развоју нове српске књижевности. Према Магарашевићу само живи језик може бити језик националне књижевности (Само на матерном језику класици бивају). Магарашевићево сентиментално путовање имало је за циљ да представи читаоцима Сербију, о којој се несумњиво много говорило али се мало тога поуздано знало. Писма Филосерба су на редигованом језику издата у народној библиотеци Браће Јовановића под насловом Ђорђа Магарашевића путовање по Србији 1827. године.

Последње године

Магарашевић се по други пут оженио 1828. године, извесном Катарином. Препоручиван је за секретара Лукијану Мушицком али из нејасних разлога није изабран.[74][75] Планирао је да посети Србију крајем лета 1828. године, овај пут уз знатно обимније припреме и са намером да пронађе и опише неке важне старине али до овог пута није дошло. Последња књига Летописа коју је уређивао Магарашевић била је XX. Ту је објављено неколико његових превода, а Смесице су у целини Магарашевићеве. Године 1829. Магарашевић је издао књигу писама Доситеја Обрадовића. Преминуо је 6/18. јануара 1830. године, а сахрањен је два дана касније. У последњој књизи Летописа коју је Магарашевић уређивао Млош Светић је објавио некролог:

[…]књижевству сербском вечита тама покри ревностна и неуморима делатеља свога; а роду нашем зађе подобно светлој звезди лучезарној; жаром родољубија испуњени, високи гениј; зађе или боље рећи на средини обштеполезно теченије своје грозном завистном судбином пресече—Велике заслуге Преминувшега о роду и књижеству Клио ће сербска достојним споменом овековечити.

На крају књиге објављена је вест о Магарашевићевој смрти и да ће нови уредник бити Милош Светић (Јован Хаџић). У том огласу часопис је назвао Сербска Летопис што је био симболични омаж његовом првом уреднику. Непосредно након Магарашевићеве смрти Матица је издала његов избор Доситејевих мисли о различитим етичким питањима, која су раније објављивана у Летопису, под насловом Дух списанија Доситејеви (Дух списания Доситеевы). У рукопису су остали недовршен латинско-немачко-српски речник, превод Геснеровог дела Авељева смрт и неколико бележака из историје српског и словенских народа. Како Ђорђе Бубало наводи ти фрагменти су у ствари делови широко замишљене Историје словенског и сербског народа која је требало да представља врхунац његовог историографског рада.[78]

У историји српске књижевности

Георгије Магарашевић је у историји српске књижевноси и културе пре свега значајан као покретач и уредник Летописа који ће у наредном периоду, уз кратке прекиде, постати часопис са најдужим континуитетом у српској култури.27 Јован Скерлић (1877—1914), српски књижевни критичар и историчар књижевности Магарашевића посматра међу оним писцима који су више културни радници но прави књижевници попут Димитрија Давидовића, Теодора Павловића и Данила Медаковића.[76] Скерлић Магарашевића убраја међу доситејевце, а Писма Филосерба означава као сумаран и недовољан опис Србије који ипак представља значајан културни документ.[77] О Магарашевићу није написан велики број књижевноисторијских радова. Биографска дела о њему написали су Ђорђе Магарашевић, Бранко Магарашевић и Ђорђе Живановић, већи број радова посвећен је Летопису, један број појединим аспектима Магарашевићевог деловања (на пример о односу према антици или српском рукописном наслеђу), а написано је и више пригодних чланака и прилога. Према Ђорђу Живановићу Магарашевић је био радознале природе и кроз живот је пролазио отворених очију, па је, како даље Живановић наводи, поред горостасних личности (митрополит Стратимировић, Вук, Мушицки, Шафарик) успео да сачува своју индивидуалност и да својим програмским начелима обележи први период излажења Летописа. Историчар књижевности Јован Деретић (1934—2002) посматра Магарашевићево дело пре свега као један од праваца у развоју Доситејеве књижевне традиције која се, према Деретићу, гранала од Доситејевог дела према развоју појединачних књижевних родова и жанрова. Милорад Павић (1929—2009) у својој књизи Рађање нове српске књижевности наводи да је Магарашевићево дело Писма Филосерба изникло из књижевности предромантизма, под утицајем српских и страних узора (Карамзин). Магарашевићев рад на Летопису посматрао је у ширем контексту развоја српске књижевне периодике крајем 18. и у првим деценијама 19. века.

Напомене

Библиографија

Извори

  • Вук Стефановић Караџић, Вукова преписка, Књига 1, предговор написао Љубомир Стојановић, Београд 1907.
  • Вук Стефановић Караџић, Вукова преписка, Књига 2, предговор написао Љубомир Стојановић, Београд 1908.
  • Георгије Магарашевић, Ђорђа Магарашевића Путовање по Србији у 1827. години, Панчево б. г.
  • Српска књижевност XVIII и XIX века: барок, просвећеност, класицизам, предромантизам, Хрестоматија, књига друга, приредили Мило Ломпар и Зорица Несторовић, Београд 2008.
  • Марко Малетин, Садржај Летописа Матице српске : 1825-1950. Део 1, Садржај по писцима, Нови Сад 1968.

Литература

  • Магарашевић, Георгије (Ђорђе Бубало, стр. 473—474), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
  • Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд 2002.
  • Јован Деретић, Видаковић и рани српски роман, Нови Сад 1980.
  • Ђорђе Живановић, Георгије Магарашевић (1793—1830), Нови Сад 1976.
  • Ђорђе Живановић, Ђорђе Магарашевић о Пушкину, Прилози за КЈИФ XVIII (1935), 105—111.
  • Драгиша Живковић, Почеци српске књижевне критике: 1817—1860, Београд 1957.
  • Радош Љушић, Оријентални новинар, европски политичар — Димитрије Давидовић (1789—1838), Београд 2006.
  • Branko Magarašević, Georgije Magarašević: (1793—1830): Kulturhistorische Beiträge zu den Anfängen der neueren serbischen Literaturgeschichte, Хајделберг 1933.
  • Фриц Мартини, Историја немачке књижевности, Београд 1971.
  • Милорад Павић, Рађање нове српске књижевности. Историја српске књижевности барока, класицизма и предромантизма, Београд 1983.
  • Павле Поповић, Бранко Магарашевиић, Преводи из Виланда и Јунга, Прилози за КЈИФ XV (1935), 56—63.
  • Павле Поповић, Милован Видаковић, Сабрана дела, књига VII, Београд 2000.
  • Никола Радојчић, Георгије Магарашевић: приликом стогодишњице Летописа Матице српске, ЛМС 313, 1—3 (1927) 1—14.
  • Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд 2006. (поновљено издање)

Референце

1. Живановић, Георгије Магарашевић, 9—10.
2. Живановић, Георгије Магарашевић, 10.
3. Живановић, Георгије Магарашевић, 13.
4. Живановић, Георгије Магарашевић, 19.
5. Живановић, Георгије Магарашевић, 23.
6. Живановић, Георгије Магарашевић, 24.
7. Живановић, Георгије Магарашевић, 28—29.
8. Живановић, Георгије Магарашевић, 31.
9. Живановић, Георгије Магарашевић, 33.
10. Живановић, Георгије Магарашевић, 36.
11. Живановић, Георгије Магарашевић, 36—37.
12. Живановић, Георгије Магарашевић, 38.
13. Живановић, Георгије Магарашевић, 41.
14. Живановић, Георгије Магарашевић, 47.
15. Живановић, Георгије Магарашевић, 50.
16. Живановић, Георгије Магарашевић, 57—60.
17. Поповић, Милован Видаковић, 160.
18. Живановић, Георгије Магарашевић, 65.
19. Поповић, Милован Видаковић, 269.
20. Поповић, Магарашевић, Преводи из Виланда, 56—63.
21. Поповић, Милован Видаковић, 270.
22. Поповић, Милован Видаковић, 270—271.
23. Живановић, Георгије Магарашевић, 67.
24. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 87.
25. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 87—88.
26. Живановић, Георгије Магарашевић, 68.
27. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 88.
28. Живановић, Георгије Магарашевић, 69.
29. Живановић, Георгије Магарашевић, 70.
30. Живковић, Почеци српске књижевне критике, 88—89.
31. Живановић, Георгије Магарашевић, 73—78.
32. Живановић, Георгије Магарашевић, 82—83.
33. Живановић, Георгије Магарашевић, 85.
34. Живановић, Георгије Магарашевић, 90.
35. Живановић, Георгије Магарашевић, 91.
36. Живановић, Георгије Магарашевић, 94.
37. Живановић, Георгије Магарашевић, 109.
38. Радојчић, Георгије Магарашевић, 6.
39. Magarašević, Georgije Magarašević: (1793—1830), 52—53.
40. Живановић, Георгије Магарашевић, 111.
41. Живановић, Георгије Магарашевић, 112—113.
42. Живановић, Георгије Магарашевић, 116.
43. Живановић, Георгије Магарашевић, 115—120.
44. Живановић, Георгије Магарашевић, 124.
45. Живановић, Георгије Магарашевић, 126—127.
46. Живановић, Георгије Магарашевић, 127—128.
47. Живановић, Георгије Магарашевић, 134.
48. Живановић, Георгије Магарашевић, 136—137.
49. Живановић, Георгије Магарашевић, 141.
50. Живановић, Георгије Магарашевић, 145.
51. Живановић, Георгије Магарашевић, 148.
52. Живановић, Георгије Магарашевић, 152.
53. Живановић, Георгије Магарашевић, 164.
54. Живановић, Георгије Магарашевић, 165.
55. Живановић, Георгије Магарашевић, 171.
56. Живановић, Георгије Магарашевић, 181.
57. Живановић, Георгије Магарашевић, 184.
58. Живановић, Ђорђе Магарашевић о Пушкину, 105—111.
59. Живановић, Георгије Магарашевић, 201.
60. Живановић, Георгије Магарашевић, 204.
61. Живановић, Георгије Магарашевић, 209.
62. Живановић, Георгије Магарашевић, 212—213.
63. Живановић, Георгије Магарашевић, 214.
64. Живановић, Георгије Магарашевић, 221—226.
65. Живановић, Георгије Магарашевић, 229.
66. Живановић, Георгије Магарашевић, 237.
67. Живановић, Георгије Магарашевић, 241.
68. Живановић, Георгије Магарашевић, 243.
69. Живановић, Георгије Магарашевић, 244.
70. Павић, Рађање нове српске књижевности, 506.
71. Павић, Рађање нове српске књижевности, 418, 506.
72. Живановић, Георгије Магарашевић, 246.
73. Живановић, Георгије Магарашевић, 248.
74. Павић, Рађање нове српске књижевности, 418.
75. Живановић, Георгије Магарашевић, 251.
76. Скерлић, Историја нове српске књижевности, 143.
77. Скерлић, Историја нове српске књижевности, 144.
78. Енциклопедија српске историографије, 474.

Препоручена литература

  • Ђорђе Магарашевић, Ђорђе Магарашевић, српски књижевник, ЛМС 151, св.3 (1887), 1—24.
  • Илија Мамузић, Георгије Магарашевић и Вук Караџић, Летопис Матице српске 440 (1987), 293—298.
  • Живан Милисавац, Историја Матице српске, Део 1, Време националног буђења и културног препорода: 1826—1864, Нови Сад 1986.
  • Живан Милисавац, Димитрије Давидовић и Георгије Магарашевић, Зборник радова стваралаштво Димитрија Давидовића, Земун 2009, 161—168.
  • Живан Милисавац, Књижевни подвиг Георгија Магарашевића, Летопис Матице српске, 452 (дец. 1993), 734—744.
  • Грга Рајић, Магарашевићев допринос ревитализацији антике у Летопису Матице српске, Зборник Матице српске за класичне студије, св. 1 (1998), 223—235.

Погледајте и…

Линкови

  • Преводи из Виланда (извор) и Јунга (извор), дигитализована верзија Новина сербских, Народна библиотека Србије.
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported