Франц Бабингер (рођен 15. јануара 1891, у Вајдену у Баварској, а умро 23. јуна 1967, у Драчу, у Албанији) је био немачки историчар и турколог.
Биографија
Бабингер је познат као један од пионира туркологије. Веома рано испољио је интерес за историју Блиског Истока: у својој 14. години већ је говорио персијски и хебрејски и објавио је три академска чланка. На Минхенском универзитету је студирао индологију све до почетка Првог светског рата. Године 1914. поднео је докторску тезу Gottlieb Siegfried Bauer (1694—1738): Ein Beitrag zur Geschichte der Morgenländischen Studien im 18. Jahrhundert (Готлиб Зигфрид Бауер (1694—1738). Допринос историји о истраживањима Блиског истока у 18. веку).
Кад је почео рат, отишао је на Блиски исток где је радио на месту официра за везу у штабу Мустафе Кемала. Након заврштетка рата, довршио је своје студије на берлинском Универзитету Фридрих-Вилхелм и 1921. године је поднео другу дисертацију на тему шеика Бедердина од Симавне. Године 1922. добио је место професора на Универзитету Фридрих-Вилхелм где је радио до 1933. када је био присиљен да избегне у Румунију због сукоба са нацистима. Захваљујући позиву свог румунског колеге, Николаје Јорге, у Букурешту је наставио своју каријеру универзитетског професора, где се задржао до 1943. године. Тада је морао да се врати у Берлин, међутим, све до 1948. године није могао да се врати свом професорском позиву.
Након завршетка Другог светског рата, вратио се у Минхен (1948), где је на тамошњем универзитету добио новоосновану катедру за историју и културу Блиског истока и туркологију, где је радио све до пензионисања, 1958. године. Умро је 23. јуна 1967. године у Албанији.
Истраживачка и научна делатност
Иако је предмет његовог проучавања била целокупна историја Османског царства, Бабингера су највише привлачили 15. и 16. век. Велику пажњу посветио је проучавању и објављивању османских историјских извора. Доста је сарађивао са српским историчарима који су, захваљујући његовој помоћи, могли да се упознају са до тада недоступним турским документима. Такође је свој истраживачки рад обављао и на тлу бивше Југославије, где је сакупио доста важних турских рукописа који су касније чинили основу Оријенталне збирке Југословенске академије знаности и уметности (ЈАЗУ), за чијег је дописног члана био изабран два пута — 1931. и 1953. године. Такође је био и члан Баварске академије наука у Минхену и Академије наука у Гетингену.
Дела
Бабингер је писао пуно и обимно. Његов научни опус обухвата више стотина чланака објављених у научним публикацијама (само 122 у лајденској Енциклопедији ислама) као и неколико обимних књига.
Бабингерово свакако највеће и најзначајније дело је Geschichtsschreiber der Osmanen und ihre Werke (Османски историчари и њихова дела), поред биографије Мехмеда Освајача, једног од његових најпревођенијих и најпопуларнијих дела, први пут издатог 1953. године. Овај приручник је базиран на делу Бурсали Мехмед Тахира Osmanlı Müellifleri као и на темељном проучавању колекција рукописа из Западне и Централне Европе и каталога библиотека у Каиру, Истанбулу и Индији. Овај приручник је и данас веома користан у раду проучавалаца османске историје.
Литература
- Франц Бабингер у Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
- Historians of the Otoman Empire. Franz Babinger (извор)