Фернандо III од Кастиље и Леона |
Минијатура из рукописа Списак краљевских привилегија (Índice de los Privilegios reales) из 13. века. Данас се чува у катедрали Сантијага де Компостеле. |
Лични подаци |
Датум рођења | 1198. или 1199. |
Место рођења | Замора, Краљевина Кастиља |
Датум смрти | 30. мај 1252. |
Место смрти | Севиља |
Династија |
Бургундска династија |
Владавина |
Претходник | Енрике I од Кастиље Алфонсо IX од Леона |
Датум и место крунисања | 1217 (Кастиља) 1230 (Леон |
Период владавине | краљ Кастиље (1217—1252) краљ Леона (1230—1252) |
Наследник | Алфонсо X Мудри |
Породица |
Отац | Алфонсо IX од Леона |
Мајка | Беренгела од Кастиље |
Супруге | Беатриса од Швабије |
Деца | Алфонсо X, Фадрике, Фернандо, Леонор, Беренгела, Енрике, Фелипе, Санчо, Мануел и Марија |
Фернандо III од Кастиље и Леона (шп. Fernando III de Castilla y de León), Светац (шп. el Santo), био је краљ Кастиље (1217—1252) и Леона (1230—1252). Рођен је у манастиру Валпараисо, у Замори 1198. или 1199. године, а умро је у Севиљи 1252. године. Био је син Алфонса IX од Леона и Беренгеле од Кастиље. За његово име се везује дефинитивно уједињење краљевина Кастиље и Леона 1231. године. Такође је познат и под именом свети краљ дон Фернандо, јер га је папа Климент X 1671. године прогласио свецем. Католичка црква га слави 30. маја.
Рођење и долазак на кастиљански престо
Фернандо је рођен у манастиру Валпараисо, у Замори, 1201. године. Пошто су његови родитељи били у крвном сродству, папа Иноћентије III је поништио овај брак 1204. године. Након тога, његова мајка се вратила на двор свог оца, краља Кастиље, а Фернандо је остао на двору Алфонса IX у Леону где је живео потиснут у страну и без привилегија краљевског сина које је изгубио зато што је био плод неважећег брака.
Године 1217, млади краљ Кастиље и Беренгелин брат, Енрике I од Кастиље, пао је с коња и погинуо, тако да је Беренгела наследила кастиљански престо. Одмах је послала по свог сина у Леон и чим је овај стигао на кастиљански двор, абдицирала је у његову корист. Леонском краљу се ово није свидело те је помогао фракцију племства породицом Лара на челу, веома моћним феудалним великашима, међутим, нису имали успеха. Фернандо је уз помоћ своје мајке успео да задржи кастиљански престо и да се учврсти на њему.
Краљ Леона
Након смрти свог оца, Алфонса X од Леона, 1230. године, Фернандо је уз помоћ своје мајке Беренгеле тражио испуњење свог права на леонски престо који је Алфонсо тестаментом оставио Санчи и Дулсе, својим двема кћеркама из првог брака са Терезом од Португала1. Тереза од Португала, у жељи да се избегне крвопролиће, повела је преговоре са Беренгелом како би се дошло до договора који би био повољан за обе стране.
Фернандо се показао као мудар и добар владар. Одмах по ступању на престо потрудио се да се окружи мудрим саветницима, да буде праведан према својим поданицима и да их не оптерети превисоким порезима, јер се, како је говорио, бојао више клетве једне сиротице него целе сараценске војске. У градовима које је одузимао Маврима оснивао је бискупије, болнице и манастире. Након освајања Кордобе (1236) и Севиље (1248), у овим двама градовима претворио је џамије у католичке цркве поветивши их Девици Марији. Године 1243. узео је под заштиту и оживео универзитет у Саламанци који је основао његов деда Алфонсо VIII од Кастиље.
Брак и деца
Године 1219, по мајчином савету, оженио се Беатриз од Швабије, кћерком немачког краља Филипа Швапског. Венчање је одржано у романичкој цркви Санта Марија у Бургосу. Франсиско Ансон сматра да је овај брак вероватно био један од најсрећнијих краљевских бракова на тлу данашње Шпаније. Фернандо и Беатриз имали су десеторо деце — седам синова и три кћери:
- Алфонсо X (1221—1284), који га је наследио на престолу обе краљевине
- Федрике (1223—1277)
- Фернандо (1225—1248)
- Леонор (1227, умрла веома млада)
- Беренгела (1228—1288/89)
- Енрике (1230—1304)
- Фелипе (1231—1274)
- Санчо (1233—1261)
- Мануел (1234—1283)
- Марија (умрла веома млада 1235)
Две године након Беатризине смрти (5. новембар 1235), Беренгела је саветовала свом сину да се поново ожени. Он је прихватио њен савет и препустио јој да му она опет одабере нову супругу. Беренгела је уз помоћ своје сестре, Бланш (Бланка на шпанском), француске краљице, за нову супругу свом сину одабрала Жану Данмартен, грофицу од Понтјеа. Али, Жана и Фернандо су били веома блиски рођаци тако да је брак био немогућ због крвног сродства. Међутим, Беренгела је издејствовала код папе Гргура XI дозволу за овај брак, тако да су се на крају Жана и Фернандо венчали новембра 1237. у Бургосу. И овај брак је био веома срећан, према Франсиску Ансону. Фернандо је и Жану, исто као и Беатриз, веома много и искрено волео. Жана му је подарила петоро деце:
- Фернандо (умро за живота свог оца)
- Леонор, удала се за енглеског краља, Едварда I од Енглеске
- Симон (умро врло млад)
- Хуан (умро врло млад)
- Луис
Жана Данмартен је надживела свог супруга. Умрла је 16. марта 1279. године у Абервилу у Француској.
Војни походи против Мавара
Фернандо III, према речима Франсиска Ансона, у току више од четврт века своје владавине никад није био побеђен на бојном пољу. За собом је оставио Краљевину Кастиље и Леона која се простирала на више од три петине иберијског полуострва са две трећине укупног становништва полуострва. Освојио је укупно 120.000 км богате и плодне земље. О његовим разлозима због којих је решио да прекине примирје са муслиманима као и о самим освајањима говори нам Латинска хроника. Веома надахнуто, Латинска хроника цитира кастиљанског краља у једном обраћању својој мајци Беренгели 1224:
Најдража и најдивнија мајко и госпо: шта ће ми краљевина Кастиља које се у моје име ви тако великодушно одрекосте, брак са мојом племенитом госпом коју ми ви нађосте у далеким земљама, посвећеност и напор с којим ми испуњавате и најситније жеље пре него што их ја сам постанем свестан, ако се укочим због неделовања, ако увене цвет моје младости а да није дао плода и нестане жар с којим сам почео да владам? Осећам да је куцнуо час који је одредио Свевишњи Бог који лењост и кукавичлук више не могу игнорисати, да донесем славу Краљу у чије име владају сви краљеви и да кренем у борбу против Мавра непријатеља наше вере, да поново освојим земљу коју је отео нашим хришћанским оцима и не дозволим да Мухамед тријумфује над Христом. Шта више чекамо? Мајко мила, понизно тражим од вас, којој дугујем све што имам, да ми дате дозволу да кренем у бој.
Francisco Ansón, Fernando III, Rey de Castilla y León, стр. 109-110
Убрзо је Фернандо сазвао Кортес у Кариону где је обавестио витешке редове о својој одлуци. Сви витешки редови су апсолутно подржали ову краљеву одлуку, а нарочито редови Калатраве и Сантијага.
Дана 29. септембра 1224. краљ Кастиље кренуо је из Толеда у Свети рат против муслиманских неверника са великом војском коју су чинили, према Латинској хроници, припадници витешких редова Сантијага и Калатраве и великаши међу којима су се истицали дон Родриго Хименез де Рада и дон Алонсо Тељез. Између 1225. и 1227. године, освојио је Андухас, Мартос и Баезу, стратешки важна места за даље освајање Андалузије. Многе градове у Андалузији је освојио путем преговора и посредством Ибн Худа или Абенхуда, потомка једне племените хиспанско-муслиманске породице из Сарагосе који се побунио против Алмохада и који се постао Фернандов вазал у циљу борбе против заједничког непријатеља. На овај начин Фернандо је такође дошао до велике количине новца којима би финансирао своје походе.
Од уједињења 1230. Фернандо је кренуо у озбиљније походе на Андалузију који су резултирали у знатном смањењу територије под маварском влашћу. Значајнији градови које је освојио су: Убеда (1233), Кордоба (1236) која је опседнута и освојена након што ибн Худ није могао да испуни Фернандов захтев за исплатом договорених 430.000 мараведија, Хаен (1246) који је коначно пао након 22 године безуспешних покушаја, и Севиља (1248) која је освојена након дуге опсаде у којој су се употребиле поморске снаге из Кантабрије које су блокирале ушће Гвадалкивира и на тај начин одсекле снабдевање града из Африке. Такође је окупирао таифу Мурсију (1243) коју ће касније Алфонсо Х заузети и тиме практично освојио скоро целу Андалузију осим Гранаде. Непосредно пре освајања Севиље, арагонски краљ, Ђауме Освајач завршио је освајање Мајорке (1229) и Валенсије (1238), а Потугалци су заузели Тавиру чиме су окончали освајање Алгарвеа. Тако је након 1248. године од муслиманских територија на Иберијском полуострву остала само Гранада у коју се слило сво муслиманско становништво протерано са територија које су освојили хришћани и која је плаћала управо краљу Кастиље и Леона, Фернанду III велики данак.
Верска политика
Иако му се замера систематска непослушност према одредбама папских була и нарађења, као и третман појединих свештених лица недостојан једног краља свеца и претерана суровост у борби против јереси2, Фернандо је током целог живота обилато помагао просјачке редове фрањеваца и доминиканаца који су се у основали у његово доба, као и донације многим црквама и манастирима, нарочито на освојеним територијама.
Године 1671. папа Климент X прогласио га је свецем. Слави га католичка црква 30. септембра.
Напомене
Литература
- Ferdinand III of Castile: Classic Encyclopedia: Based on 11th Edition of Ecyclopaedia Britannica (извор)
- St. Ferdinand: Catholic Encyclopedia (извор)
- Francisco Ansón. Fernando III, Rey de Castilla y León. Ed. Palabra, 1998, Madrid (ISBN:8482392336) (извор)
- Gabiel Jackson. Introducción a la España medieval. Alianza Editorial, 2008, Madrid (ISBN: 978-84-206-6197-1)