Фердо Чулиновић (17. мај 1897, Карловац — 15. сепембар 1971, Загреб) је био хрватски правник, друштвениполитички радник и историчар пројугословенске оријентације.
Биографија
Школовао се у Сењу, а студирао је право на Свеучилишту у Загребу где је дипломирао и 1922. године положио докторски испит. Службовао је као правник и судија у многим местима Краљевине Југославије. Априлски рат 1941. године и слом Краљевине Југославије затекли су га у Госпићу. Током рата, до 1943. године, боравио је са породицом у Сплиту, а од 1942. године био је у контакту са Народноослободилачким покретом. Од капитулације Италије 1943. године заједно са породицом пребагао је на партизанску територију. Радио је на правним и судским пословима у Главном штабу Хрватске. На Трећем заседању АВНОХ-а 9. маја 1944. године изабран је за члана Вијећа и предстојника Одјела за правосуђе. Радио је на успостављању правног поретка југословенске државе на територији хрватске федеративне јединице. Од 1945. године био је редован професор на Правном факултету у Загребу. Два пута је био декан Правног факултета, потом директор Института за хисторију државе и права народа Југославије, основач и руководилац постдипломских студија и предавач на другим универзитетима у СФРЈ. Био је редовни члан Југословенске академије знаности и уметности, дописни члан Српске академије наука и уметности и почасни доктор Московског државног универзитета.
Научни рад
Чулиновић је био веома плодан аутор у области правних и историјских наука. Већ тридесетих година у научној периодици се огласио једним краћим прилогом о Душановом законику. Потом се бавио изучавањем феудалног поретка на територији Хрватске, а потом и карактером сељачких буна у Хрватској. Његова обимна правно-историјска истраживања 19. и 20. века окренула су његову пажњу ка историјској проблематици савременог света. Писао је о почецима Хрватско-српске коалиције (Задарска резолуција), револуционарним превирањима током Првог светског рата, побуном морнара у Боки Которској, револуционарном покрету у Истри, дешавањима на Јадранском приморју током 1918. године, утицајем Октобарске револуције на револуционарне покрете у југословенским земљама и утицајем совјетског револуционарног искуства на дешавања у Југославији између два светска рата и током Другог светског рата. Посебну пажњу посветио је положају Ријеке од Лондонског пакта до Рапалског уговора и укључивања у састав италијанске државе. Краће прилоге посветио је многим темама из историје међуратне Југославије: државно-правна и политичка историја, национално питање, структура и развој правосуђа, поморска политика Краљевине Југославије, развој парламентаризма. Према речима Љубодрага Димића његова двотомна студија о историји Југославије између два светска рата учинила га је једним од зачетника научне историгорафије о Југославији. Посебна истраживања посветио је дешавањима од 27. марта 1941, слому Краљевине Југославије у Априлском рату, подели Југославије од стране окупационих сила. Писао је и о државној структури Независне државе Хрватске и оштро је осуђивао геноцид над српским народом извршеним у НДХ током Другог светског рата.
Важнији радови
- Сељачке буне у Хрватској, Загреб 1951.
- Деветстоосамнаеста на Јадрану, Загреб 1951.
- Револуционарни покрет у Истри 1921, Загреб 1951.
- Ријечка држава. Од Лондонског пакта до Рапала и анексије Италије, Загреб 1953.
- Одјеци Октобра у југословенским земљама, агреб 1957.
- Слом старе Југославије, Загреб 1958.
- Стварање нове југословенске државе, Загреб 1959.
- Југославија између два светска рата, I—II, Загреб 1961.
- Правнополитичко значење Крфске декларације, Југословенски одбор у Лондону, Загреб 1967.
- Документи о Југославији. Хисторијат од заједничког оснутка државе до данас, Загреб 1968.
- Организација власти и оружане снаге у Независној држави Хрватској, ВИГ 3 (1968), 131—200.
- Окупаторска подела Југославије, Београд 1970.
Литература
- Чулиновић, Фердо (Љ. Димић, стр. 715—716), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.