Душан Ј. Поповић (28. март 1894, Сурдук — 28. април 1965, Белегиш) је био српски историчар.
Школовао се у Сурдуку и Сремским Карловцима, а историју је студирао на универзитетима у Бечу и Загребу. Дипломирао је и докторирао 1919. године. Краће време био је предавач на Трговачкој академији у Новом Саду да би потом похађао две године социолошке науке у Паризу, Бриселу и Лондону. Ова својеврсна специјализација дала је Поповићу социолошко образовање потпуно нетипично за ондашње српске историчаре. Био је асистент Историјског семинара на Филозофском факултету у Београду од 1921. до 1926. године, а потом је постао доцент Београдског универзитета. Ту је требало да предаје историју Срба на социолошкој основи. Био је професор Београдског универзитета све до 1945. године када је пензионисан.
У својим истраживањима претежно се бавио историјом Срба у Хабзбуршкој монархији у 17, 18. и 19. веку, а са посебним ентузијазмом бавио се историјом Београда. Од 1928. до 1940. године био је уредник Гласника Историјског друштва у Новом Саду, а уредио је и зборник Војводина I, II (Нови Сад, 1939, 1940). Библиографија његових радова објављена је у Историјском часопису 37 за 1990. годину, а приредио ју је А. Васић.
Важнији радови
- Војводина, I, Бачка (1925)
- О цинцарима. Прилози питању постанка наше чаршије (1927, друго издање 1934, превод на румунски 1934)
- О хајдуцима I, II (1930, 1931)
- Београд пре 200 година (1935)
- Срби у Срему до 1736/37. (1950)
- Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира (1718—1739) (1950)
- Срби у Бачкој до краја осамнаестог века (1952)
- Срби у Будиму од 1690. до 1740. (1952)
- Велика сеоба Срба 1690. (1954)
- Срби у Банату до краја осамнаестог века (1955)
- Срби у Војводини I, II, III (1957—1963)
- Београд кроз векове (1963)
Литература
- Поповић, Душан Ј. (Н. Гаћеша, стр. 592), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
- С. Гавриловић, О историографском делу др Душана Ј. Поповића, ИЧ 37 (1990), 249—256.