Драгослав Страњаковић (31. мај 1901, Ужице, Краљевина Србија – 27. новембра 1966, Београд, СФРЈ) је био српски историчар, једна од најистакнутијих проучавалаца српске историје у 19. веку свога времена.
Биографија
Школовао се у родном месту а историју је студирао на Филозофском факултету у Београду. Дипломирао је 1927. а докторирао је 1932. радом Влада уставобранитеља (1842—1853). Предавао је на катедри за националну историју Филозофског факултета у Београду од 1925. Ту је стекао звање асистента 1925. године, доцента 1936. и ванредног професора 1940. године. Пензионисан је 1945. године а у новонасталим политичким околностима је хапшен и затваран. Од 1955. предавао је на Богословском факултету у Београду.
Историографски рад
Његова библиографија броји преко 250 радова различите врсте и обима. Углавном се бавио историјом српске државе до стицања независности 1878. а врло мали број његових радова се односи на српску историју ван Србије. Према речима Радоша Љушића, после Михаила Гавриловића, Драгослав Страњаковић је највећи познавалац српске историје 19. века. Његове студије о Начертанију Илије Гарашанина (Југословенски национални и државни програм Кнежевине Србије из 1844. године. – Гарашаниново Начертаније из 1931. године и Како је постало Гарашаниново Начертаније из 1939. године) представљају значајан допринос у расветљавању овог значајног проблема из српске историје 19. века. И поред тога што Страњаковић пренаглашено истиче југословенски карактер првог српског државног програма његови радови издвајају се квалитетом у односу на бројен друге радове који се баве Начертанијем. Његов рад о влади Уставобранитеља претежно се бави њиховом спољном и унутрашњом политиком и допуњује умногоме рад о Уставобранитељима Слободана Јовановића. Страњаковић је планирао да напише биографије пет истакнутих личности српске историје у 19. веку и да на тај начин да преглед овог историјског раздобља. У питању су Карађорђе, кнез Милош Обреновић, Илија Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић. Успео је да заврши две од планираних пет биографија. У књизи Карађорђе (1938) упоредно је приказао биографију Карађорђа и његове супруге Јелене. За разлику од већине других биографија он је Карађорђев живот приказивао тематски а не хронолошки. Писао је о Карађорђу углавном на основу објављене грађе док је о његовој супрузи писао на основу необјављене архивске грађе. Друга биографија из ове серије коју је успео да напише посвећена је Илији Гарашанину али је она остала у рукопису. И овде је писао тематски а не хронолошки (унутрашња политика, односи са владарима и слично) и дао је изузетно богат фактографски материјал. И у другим делима се бавио српским владарима. Објавио је књигу Михаило и Јулија (1940) где доста пише о брачним односима, породици, приватном животу, имовини итд.
Бројне мање радове посветио је различитим питањима као што су Први српски устанак, црквена историја, историја Црне Горе и многим другим. написао је и темељну студију о југословенској историографији Развој модерне југословенске историографије: српске, хрватске и словеначке (дело није објављено, рукопис има 411 страна великог формата). Дело Највећи злочини садашњице. Патња и страдања српског народа у Независној држави Хрватској од 1941. до 1945. објављено је постхумно (Горњи Милановац, 1991). Писао је и уџбенике историје за основне и средње школе.
Литература
- Страњаковић, Драгослав (Р. Љушић, стр 660), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.