Драгослав Јанковић (21. децембар 1911, Лесковац, Краљевина Србија—9. јануар 1990, Опатија, СФРЈ) је био српски правник и историчар.
Биографија
Гимназију је похађао у Београду а потом је студирао на Правном факултету Универзитета у Београду где је дипломирао 1936. године. Једно време радио је у Привилегованој аграрној банци у Београду а априла 1940. године постао је сарадник на Правном факултету. После прекида академске каријере која је трајала за време Другог светског рата наставио је са наставничким и научним радом на Правном факултету где је прошао кроз сва научно—наставна звања. Докторирао је на Правном факултету са дисертацијом о политичким странкама у Србији у 19. веку 1949. године (објављена 1951. године, друго издање објављено је у Београду 1997. године под насловом Рађање парламентарне демократије: Политичке стране у Србији XIX века, са пропратним текстом Латинке Перовић). Редовни професор постао је 1960. године. Био је на челу Катедре за историју државе и права и декан Правног факултета. Од 1974. до 1976. био је ректор Универзитета у Београду. Учествовао је у оснивању историјских друштава и архивистичких установа у Србији и другим југословенским републикама. Од 1958. до 1969. био је управник Историјског одељења Института друштвених наука. Био је секретар Националне комисије СФРЈ за историјске науке и главни уредник Енциклопедије Југославије за Србију од 1976. до 1987. године. Награђен је Октобарском (1967) и Седмојулском наградом (1980) за своје доприносе из правне и политичке историје. Био је члан Научног друштва Србије и дописни члан ЈАЗУ.
Научни рад
Јанковић се претежно бавио правном и политичком историјом југословенских народа у 19. и 20. веку. Највећи део његовог истраживачког рада концентрисан је на теме из државноправне, политичке и друштвене историје Првог српског устанка (1804—1813). Његове најзначајније студије са овом тематиком су Правитељствујушћи Совјет и Српска држава првог устанка. Развој југословенске политике Краљевине Србије на почетку Првог светког рата истражио је у студији Србија и југословенско питање 1914—1915. године. Током последњих двадесетак година свог научног рада интензивно је проучавао комплекс питања из историје стварања Југославије. Већи број радова посветио је токовима развоја југословенства (Друштвени и политички односи у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца уочи стварања Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста); Југословенско питање и Крфска декларација 1917. и други). Током својих истраживања велику пажњу посвећивао је публиковању грађе. Учествовао је у колективном пројетку Историја народа Југославије (1953). Са Р. Чолаковићем и П. Морачом објавио је 1963. Преглед историје Савеза комуниста Југославије а са Богумилом Храбаком Србија 1918: Политика и напори Србије у ратној 1918. години. Био је руководилац низа истраживачких пројеката и допринео је формирању великог броја истраживача историје Југославије. После Другог светског рата Јанковић је обликовао предмет Историја државе и права југословенских народа на Правном факултету у Београду. Заједно са М. Мирковићем написао је уџбеник за овај предмет који је 1982. године објављен под насловом Државноправна историја Југославије. Бибилиографија радова Драгослава Јанковћа до 1987. године објављена је у часопису Анали Правног факултета у Београду 1 (1987).
Литература
- Јанковић, Драгослав (М. Мирковић, стр. 404—405), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.