Драгољуб Павловић (рођен 4. јуна 1903. у Јабланици – умро 11. августа 1966. у Београду) је био српски историчар књижевности и академик. У својим радовима разматрао је различита питања средњовековне, дубровачке и народне књижевности.
Биографија
Павловић се школовао у Нишу, Врању и Скопљу где је завршио гимназију 1922. године. Историју југословенске и упоредне књижевности са теоријом књижевности студирао је на Филозофском факултету у Београду између 1922. и 1926. године. За асистента на катедри за југословенску књижевност изабран је 1927. године. На усавршавању у Греноблу био је 1927. и 1928. године. Докторирао је 1931. са тезом Ђорђе Башић, дубровачки биограф XVIII века. Био је биран у сва наставничка звања: доцент је постао 1933, ванредни професор 1938. а редовни професор 1951. године. Током Другог светског рата био је интерниран у Дортмунду. Током више година био је управник Катедре за југословенску књижевност, продекан (1950—1951) и декан 81959—1960) Филозофског факултета у Београду. Дописни члан Српске академије наука постао је 1952. а редовни 1961. године. Од 1933. уређивао је часопис Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор (скраћено Прилози за КЈИФ) а након Другог светског рат је покренуо, са неколицином колега, поновно издавање овог часописа. Био је и председник Друштва за српскохрватски језик и руководилац у Библиографском институту Филозофског факултета у Београду.
Научни рад
У области историје књижевности оставио је велики опус радова на различите теме из средњовековне, дубровачке и народне књижевности. Основна област научног рада била му је историја дубровачке књижевности. На основу архивских истраживања написао је више расправа и монографија о питањима из културне историје Дуборвачке републике као и о битним носиоцима културне делатности у Дубровнику (Иван Гундулић, Иван Бунић, Стијепо Ђорђић—Ђурђевић, Хорације Мажибрадић, Мартолица Рањина, Криза сталеза властеотског у Дубровнику XVII века и др.) Проучавање средњовековне књижевности југословенских народа унапредио је двема антологијама текстова као и разматрањем нових тема о српској средњовековној књижевности (Елементи хуманизма у српској књижевности XV века). У својим радовима након Другог светког рата српској књижевности је приступао са основа нових, марксистичких тенденција, у југословенској историографији.
Литература
- Павловић, Драгољуб у Енциклопедија српске историографије, Београд 1997, 551—552.
- Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980, 99—100.