Доротеја Видинска

Доротеја или Дорослава (умрла пре 1390) била је ћерка бугарског цара Ивана Срацимира, владара Видинске Бугарске, и супруга краља Срба и Босне, Стефана Твртка I Котроманића.

Порекло

Доротеја (Дорослава, Дорица) била је ћерка Ивана Срацимира, сина бугарског цара Ивана Александра (1331—1371), и Ане, ћерке влашког војводе Николе Александра Басараба (1352—1364)[1]. Иван Срацимир је био син из првог брака цара Ивана Александра и првобитно је био одређен за очевог наследника. Међутим, како се Иван Александар оженио други пут и добио сина Ивана Шишмана, предомислио се у погледу наслеђа. Срацимир је 1352. лишен наслеђа, али му је негде између 1352. и 1355/6. поверена традиционална апанажа чланова бугарске владарске породице — Видинска област[2]. Постепено је Срацимир присвојио титулу цара и самодршца, а очеву врховну власт је признавао само формално. Тиме је зачета подела дотада јединственог Другог бугарског царства на две мање државе, Видинско и Трновско царство[3][4].

Заробљеништво у Угарској

У браку са влашком кнегињом Аном, Срацимир је имао троје деце: сина Константина и две ћерке, Доротеју и њену сестру чије је име остало незабележено[5]. Судбина Срацимирове државе и породице није била весела. Угарски краљ Лајош I Велики (1342—1382) је у пролеће 1365. упутио ултиматум Срацимиру тражећи од њега да постане мађарски вазал. Када је Срацимир одбио такав захтев, Лајош I је опсео Видин и заузео га без већих потешкоћа 2. јуна 1365. године. Срацимир је заједно са својом породицом одведен у заробљеништво и утамничен у Гомнеку (данас Босиљево у Републици Хрватској), утврђењу које је припадало Загребачкој надбискупији. Лајош је од Видинског царства створио Видинску бановину у коју је затим упутио фрањевачке мисионаре са циљем да преобрате јеретике у Бугарској. Такође, прелазак у нову веру је захтеван од заробљеног цара и његове породице. Срацимирова ћерка Доротеја је тако прешла у римокатоличанство[6][7][8][9].

Прилике у Видинској бановини нису биле мирне и угарска власт се није могла дуже одржати. Лајош Велики, који се у то време припремао да преузме престо Пољске, је 1369. одобрио укидање бановине и повратак Срацимира у Видин. Срацимир је од тада владао као угарски вазал. Његове две ћерке остале су пак на угарском двору као залог царевог доброг владања[10][8][9].

О Доротејином животу на угарском двору забелешке је оставио позни дубровачки историчар Мавро Орбин у свом делу Краљевство Словена (1601). Познато је да је њена сестра убрзо по доласку на двор умрла, али је Доротеја постала дворска дама (damigella) угарске краљице Јелисавете, ћерке бана Босне Стјепана II Котроманића. Лајош је наводно веома волео Доротеји и старао се о њој као о сопственој ћерки[11].

Удаја

Управо по молби угарског краља, како је записао Орбин, дошло је до Доротејине удаје за бана Босне Твртка I Котроманића, брата од стрица краљице Јелисавете. Могуће је да је Твртко за своју будућу супругу и њену сестру чуо још у време када су биле интерниране са породицом у Гомнеку. Према мишљењу Владимира Ћоровића, Твртковог биографа, бан Босне, који је у време женидбе 1374. године већ имао тридесет и пет година, склопио је овај брак првенствено из државничких разлога. Брак са једном царском ћерком требало је да допринесе Твтковом угледу и у земљи и у спољној политици. Такође, Твртко је, према Ћоровићу, као и Срацимир, био невољни вазал угарског краља, тако да је породично повезовање са видинским двором, а пре тога и политичко савезништво са кнезом Лазаром Хребељановићем, могло да буде уперено против Мађара, а у перспективи и против Османлија[12].

Венчање је обављено 8. децембра 1374. према римокатоличком обреду у цркви св. Илије, можда у Илинцима код Шида, дакле на територији Угарске. Чињеница да је је један приватни обред обављен по римокатоличком обреду нагнала је Илариона Руварца и Владимира Ћоровића да закључе да је Твртко био римокатолик, баш као и његова невеста[13][14]. Обред је обавио босански бискуп Петар Шиклоши, а Твртко га је заузврат наградио поседом у Јелшавици, чиме је заокружено имање босанске бискупије у Дубници. Авињонски папа Гргур XI је одобрио овај поклон још 31. октобра 1374. године. Тврткова свадба је уједно била прилика и да се поправе пољуљани породични односи унутар владарске куће. Твртко је том приликом амнестирао свог млађег брата Вука (Вукића)1 који је заједно са њиховом мајком Јеленом присуствовао венчању[12][15].

Брачни живот

О брачном животу Твртка и Доротеје се практично ништа не зна. Твртко се, по свој прилици, 1377. крунисао у Милешеви, највероватније на Митровдан, за краља Срба и Босне[16]. Тиме је његова супруга Доротеја постала и прва владарка Босне која је понела титулу краљице. Као нови краљ српских земаља Твртко се са бројном свитом састао са угледним дубровачким посланством у свом двору Трстивници код Бобовца у пролеће 1378. године. Ту су га Дубровчани признали за законитог српског краља и уједно се обавезали да ће му исплаћивати традиционални светодимитарски доходак. Свечаном повељом од 10. априла 1378. године Стефан Твртко I је потврдио дубровачким трговцима све раније повластице које су им даровали његови претходници, владари и Босне и Србије. Уз угледну властелу, издавању повеље су присуствовали и Тврткова мајка Јелена и његова супруга Доротеја. То је уједно једини помен Доротеје током њеног и Твртковог брачног живота[17][18].

Смрт

Брак између Твртка и Доротеје био је, по свему судећи, бешчедан. Није познато ни када је и како Тврткова супруга преминула. Према Орбину, није дуго поживела у браку са Твртком и умрла је у отприлике исто време када и његова мајка Јелена[19]. Бугарски историчар Иван Божилов је њену смрт датовао у период пре 1382. године закључујући притом да је њен брак завршен свега неколико година после свадбе.[20] Орбин казује да је по Доротејиној смрти Твртко узео за жену једну племениту босанску матрону по имену Јелица[11]. Ипак, из млетачке архивске грађе познато је да је Твртко у лето 1390. године успешно привео крају преговоре о женидби са ћерком аустријског војводе Албрехта III Хабзбуршког и о томе је затим званично обавестио Венецију. Осим што, како је Ћоровић приметио, ова вест сведочи о нараслом угледу Стефана Твртка I, који се управо 1390. титулисао као краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја, она говори и да је Твртко могао остати удовац и нешто пре 1390. године[21][22]. Твртков брак са једном од хабзбуршких војвоткиња није остварен пошто је најмоћнији владар средњовековне Босне умро око 17. марта 1391. године[23].

Као што је већ споменуто, Твртко није имао деце у браку са Доротејом, али јесте имао бар једно ванбрачно дете, будућег краља Стефана Твртка II (1404—1409; 1421—1443), који је, према Орбину, био плод Тврткове везе са извесном племкињом Вукосавом[24][25]. Било је, пак, у литератури покушаја и да се Твртко II, као и његов ривал Стефан Остоја (1398—1404; 1409—1418) представе као синови из брака Твртка I и Доротеје[26].

Напомене

Библиографија

Извори

  • Мавро Орбин, Краљевство Словена, прев. З. Шкундрица, коментари и извори: С. Ћирковић, Зрењанин 2006 (друго допуњено и измењено издање).

Литература

  • И. Божилов, Фамилията на Асеневци (1186—1460), Софија 1994 (четврто издање).
  • Група аутора, Историја Мађара, Београд 2002.
  • Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Београд 1991 (друго издање).
  • J. V. A. Fine, The Late Medieval Balkans, A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest, Ann Arbor, The University of Michigan Press, 1987
  • В. Ћоровић, Краљ Тврко I Котроманић, Београд 1925.
  • В. Ћоровић, Хисторија Босне (Репринт издање), Глас српски, Арс Либри, Бања Лука — Београд 1999.

Референце

1. Божилов, Фамилията на Асеневци, 206, 240—241.
2. Божилов, Фамилията на Асеневци, 198—202, 224.
3. Божилов, Фамилията на Асеневци, 201—202.
4. Fine, The Late Medieval Balkans, 366.
5. Божилов, Фамилията на Асеневци, 206.
6. Орбин, Краљевство Словенн, 291—292:
7. Божилов, Фамилията на Асеневци, 202.
8. Група аутора, Историја Мађара, стр. 116;
9. Fine, The Late Medieval Balkans, 366-367.
10. Божилов, Фамилията на Асеневци, 202-203, 208, 240—241.
11. Орбин, Краљевство Словена, 151.
12. Ћоровић, Твртко I, 36—37
13. Ћоровић, Твртко I, 37—38;
14. Ћоровић, Хисторија Босне, 302, нап. 1.
15. Ћоровић, Хисторија Босне, 302.
16. Ћоровић, Хисторија Босне, 304.
17. Ћоровић, Твртко I, 40—41;
18. Ћоровић, Хисторија Босне, 304—305.
19. Орбин, Краљевство Словена, 151—152, 386—387.
20. Божилов, Фамилията на Асеневци, 241, нап. 4.
21. Ћоровић, Твртко I, 88-89.
22. Ћоровић, Хисторија Босне, 332—333.
23. Ћоровић, Хисторија Босне, 333.
24. Орбин, Краљевство Словена, 154, 388;
25. Ћоровић, Хисторија Босне, 355, нап. 1.
26. Спасић, Палавестра, Мрђеновић, Родословне таблице и грбови, 82.
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported