Ђурђе Бошковић (11. април 1904, Београд — 29. новембар 1990, Београд) је био српски историчар уметности, један од најзначајнијих истраживача српске средњовековне архитектуре.
Биографија
Школовао се у Београду. Студирао је на Техничком факултету Универзитета у Београду где је дипломирао 1928. године на одсеку за архитектуру. Радио је као кустос Народног музеја у Београду између 1930. и 1939. године. Доцент Техничког факултета постао је 1939, ванредни професор 1946. и редовни 1950. године. Од 1954. био је управник Археолошког института Српске академије наука и уметности. Био је истакнути педагод у областима археологије и историје уметности, а око себе је окупљао студенте заинтересоване за конзерваторски и истраживачки рад. Био је уредник часописа Старинар који се афирмисао као један од најзначајнијих српских часописа на пољу археологије и њој сродних области. Током његове управе Археолошки институт се развио у прворазредну научну установу која је остваривала сарадњу са најзначајнијим светским археолошким центрима.
Научни рад
Основна тема Бошковићевог истраживачког интересовања била је српска средњовековна архитектура. Велики број радова посветио је проучавању непознатих или слабо познатих споменика архитектуре из средњовековне Србије. Резултате свог научног рада објављивао је углавном у облику аналитичких студија у периодичним публикацијама, затим у облику извештаја и бележака са путовања. Био је један од аутора монографије о манастиру Манасија. У монографији о Дечанима, која је за оно време у изузетној опреми издата непосредно пред Други светски рат, написао је исцрпни део о архитектури и скулптури овог црквеног споменика. Након рата радио је на теренским истраживањима архитектонских споменика средњовековне Србије. Објавио је монографије о Градцу (са С. Ненадовићем), о Велући, о бенедиктинском манастиру Св. Марије на Ратцу код Бара (са Војиславом Кораћем). У оквирима делатности Археолошког института радио је на евидентирању, проучавању и публиковању резултата проучавања о споменицима културе на територији Србије. Након дуготрајних и сложених теренских истраживања са групом сарадника објавио је монографију о Старом Бару. Иако је највећи део својих истраживачких напора усмерио ка српској средњовековној архитектури Бошковић се бавио и архитектуром других подручја и епоха. У вези са историјом архитектуре на територији Србије бавио се позноантичким и византијским архитектонским споменицима, а такође се бавио и општом средњовековном историјом архитектуре. Најобимније радове из средњовековне и византијске архитектуре објавио је у вишетомној руској Општој историји архитектуре. У вези са овим истраживањима је и његова Архитектура средњег века која је коришћена као универзитетски уџбеник. Ђурђе Бошковић унапредио је историју архитектуре и историју уметности вишестраним истраживањима архитектонског наслеђа. Бавећи се архитектуром залазио је и у области средњовековног сликарства и старих натписа. Посебну компоненту његовог рада представљају напори на заштити културних добара где је радио напосредно у својству саветника или као члан експертских група и комисија. Библиографија Бошковићевих радова објављена је у трећем издању његове Aрхитектуре средњег века из 1967. године и у Старинару број 20 за 1969. годину.
Литература
- Бошковић, Ђурђе (М. Шупут, стр. 293—294), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.