Ђоко Слијепчевић (7. септембар 1907, Самобор, Гацко – 16. јануар 1993, Келн, СР Немачка) је био српски историчар, један од најзначајнијих изучавалаца историје Српске православне цркве. Његова тротомна Историја српске православне цркве сматра се једним од најреферентнијих дела у области српске црквене историје.
Биографија
Школовање започето у Никшићу прекинуо је услед избијања Првог светског рата због чега је основну школу завршио тек у Автовцу 1921. године. Гимназију је похађао у Гацком од 1921. до 1925. године а Богословију у Призрену завршио је 1930. године. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1934. а докторирао је дисертацијом Стефан Стратимировић митрополит карловачки као поглавар цркве, просветни и национално-политички радник. У току 1937. похађао је предавања из Историје цркве Ханса Лицмена и Ериха Зееберга. Изабран је за доцента на Богословском факултету у Београду 1938. на Катедри за црквену историју. Током Другог светског рата живео је у Београду где је прикупљао грађу о усташким злочинима над Србима. Пред крај рата напустио је Југославију. Једно време боравио је у логорима у Италији (Форли и Еболи) а затим је пребачен у Немачку одакле је ослобођен 1948. године. Након тога радио је у Берну у Швајцарској, на старокатоличком Богословксом факултету. Претежан део научне активности у овом времену био је усмерен на прикупљање грађе за историју Српске цркве. Од 1954. године живео је у Минхену где је радио у Институту за југоисточну Европу као референт за Албанију и Бугарску. Умро је 7. септембра 1993. у Келну а сахрањен је у Оснабрику.
Научни рад
Већ током богословског образовања показао је интересовање за изучавање српске политичке и црквене историје. Као студент објавио је рад Пајсије архиепископ пећки и патријарх српски као јерарх и књижевни радник (1933). Пре Другог светског рата објавио је и радове Укидање Пећке патријаршије 1766 (1934) и Хумско-херцеговачка епархија и епископат од 1219. до краја 19. века (1940). Књиге које је објавио током емигрантског живота у Немачкој претежно се односе на црквену историју а изузетно на питања из саавремене историје српског народа. Његово животно дело је Историја српске православне цркве у три тома објављених и Минхену и Келну између 1962. и 1986. године. године 1983. Објавио је биографију београдског архиепископа и српског митрополита Михаила. Интересовао се и за савремена дешавања у вези са Српском православном црквом (Питање православне цркве у Македонији, Минхен 1959. и Македонско питање, Минхен 1957). Пошто није имао могућност за рад у југословенским архивима ови радове је заснивао само на грађи доступној у иностранству. Једно његово дело односи се на српско-албанске односе: Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време (Минхен, 1974). Бројне краће радове углавном је објављивао у црквеним гласилима и богословским часописима као што су Богословље, Светосавље, Хришћанска мисао, Пут, Браство а током емиграције у листу Искра. У рукопису су остали његови радови Исихазам код јужних Словена и Конфесионалне супротности на Балкану у 19. веку.
Библиографију радова Ђока Слијепчевића објавио је П. Пузовић у чланку Др Ђоко Слијепчевић (1907—1993), Биографија и библиографије, Богословље 1—2 (1992) 103—116.
Литература
- Слијепчевић, Ђоко (Р. Поповић. стр. 639), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.