Ђоан Пужол — Гарбо
Ђоан Пужол — Гарбо
{$caption}
Ђоан Пужол, двоструки тајни агент из Другог светског рата
Лични подаци
Датум рођења 12. фебруар 1912.
Место рођења Барселона, Шпанија
Датум смрти 10. октобар 1988.
Место смрти Каракас, Венецуела

Ђоан Пужол Гарсија — Гарбо (кат. Joan Pujol García; Барселона, 12. фебруар 1912. — Каракас, 10. октобар 1988) је био двоструки агент који је радио за Британце и за Немце у току Другог светског рата. Одиграо је веома значајну улогу у тајној операцији Фортитјуд која је имала за циљ да завара Немце у погледу места и времена искрцавања у Нормандији.

Британска тајна обавештајна служба, МИ5, је 1999. године, скоро 54 године након завршетка Другог светског рата, објавила документе о Гарбоу Томаса Хариса, Пужоловог претпостављеног у тајној служби, јер више није сматрала да је потребно држати их као врхунску тајну. До тада, име и дело овог Каталонца чије је делање било одлучујуће за успех савезничког искрцавања у Нормандији, било је потпуно непознато. Харисов "Сажетак о случају Гарбо 1941-1945" такође је објављен у серији Тајни историјски документи Националне архиве Британије под насловом: Гарбо: Шпијун који је спасао Д дан, са уводом који је написао историчар Марк Симан (енгл. Mark Seaman).

Написано је такође и неколико књига о њему, укључујући и књигу чији је он коаутор — написао ју је заједно са Најџелом Вестом (енгл. Nigel West) под насловом "Шпијун века" (шп. El Espía del Siglo) у којој описује свој живот шпијуна.

Гаребо је за своје заслуге у Другом светском рату добио највише британско одликовање — Орден британске империје. Међутим, такође је био одликован највишим немачким војним одликовањем — Гвозденим крстом — јер Немци никада нису открили за кога је Гарбо заправо радио.

Биографија

Ђоан Пужол Гарсија је рођен у Барселони, 12. фебруара 1912. године у породици средње класе либералних убеђења. У Шпанском грађанском рату био је приморан да се бори на страни националиста. Од самог почетка, гајио је дубоку нетрпељивост и презир према Франку и нацистима, и сматрао је да једино победа савезника може уклонити фашизам из Шпаније.

Када је почео Други светски рат, одлучио је да "учини нешто за добробит човечанства", те је 1941. године у три наврата покушао да оствари контакт са британским властима у Мадриду и Лисабону, али без успеха. Онда је одлучио да своје услуге понуди Немцима и да на тај начин оде у Британију. Исте године, отишао је у немачку амбасаду у Мадриду и рекао им да је шпански официр и фанатични присталица и симпатизер нациста који иде пословно у Британију и који жели тамо да ради за Немце. Иако испрва сумњичави, Немци су ипак насели на ову причу и прихватили га. Чињеница да се у грађанском рату борио на страни франкиста му је дала кредибилитет, те га је регрутовао Карл Куелантал (нем. Karl Kuehlanthal), врхунски немачки шпијун. Пужол је убрзо био подвргнут убрзаној обуци у шпијунажи. Након завршене обуке, послат је у Британију са задатком да створи шпијунску мрежу агената који би Немцима обезбеђивали потребне информације.

Међутим, уместо да оде у Британију, Пужол се 1942. године упутио у Лисабон где је опет покушао да ступи у везу са Британцима. У међувремену, почео је да ствара мрежу измишљених агената, а истовремено је успевао да натера Куелантала да верује да се све време налази у Британији. Користећи туристички водич Енглеске, Блу гајд, Морнарички приручник, неколико часописа из локалне библиотеке, састављао је импресивне и детаљне извештаје које је слао у Берлин наводно из Лондона. Такође је навео Куелантала да верује да извештаје шаље преко Лисабона из безбедности.

Након неколико нових безузспешних Пужолових покушаја да ступи у везу са МИ-5, Пужолова жена је контактирала једног америчког дипломату који је успео да издејствује сусрет са МИ-6. том приликом Пужол им је показао документе које је слао и добијао из Берлина. Агент МИ-6 је схватио колико би Пужол могао бити користан, те је Каталонац коначно био прихваћен у британску тајну службу Одмах су се извршиле припреме за његово слање у Енглеску, те је Пужол већ у априлу 1942. године био пребачен у Британију преко британске Службе безбедности. Тамо му је био додељен као претпостављени тајни агент МИ-5, Томас Харис, са ким ће сарађивати до краја рата. Испрва, било му је додељено конспиративно име Боврил, међутим врло брзо су му претпостављени променили име у Гарбо, јер су га сматрали толико добрим глумцем да је могао да се пореди са великом Гретом Гарбо, која је баш у то време снимила филм о Мати Хари, великој шпијунки из Првог светског рата.

Гарбо је послао извештај у Берлин у ком је извештавао своје претпостављене да је регрутовао друге шпијуне у Енглеској и да конструише шпијунску мрежу ради бржег и ефикаснијег информисања. Немцима у Лисабону је у првој години написао око 315 писама од којих је свако у просеку имало око 2000 речи. У току последње две године рата, послао је више од 1.200 радио-порука. Обавестио је немачко министарство одбране, Абвер (нем. Abwehr) да у Енглеској има 14 агената и 11 контаката на високим положајима. Такође је себи доделио заменика, радио-оператора, и неколико помоћника расутих по целој земљи. Сваком од ових агената доделио је породице и породичне историје и сви они су имали различите рукописе. Наравно, у стварности, сви ови ликови су били измишљени, али Немци су чврсто веровали у оно што им је он причао, те су му слали велике своте новца за одржавање "те велике и компликоване шпијунске мреже". Гарбо је био толико убедљив да је успео да натера Немце да му открију имена неких стварних шпијуна и места где су деловали. Многе ствари које је Гарбо откривао Немцима биле су у ствари информације до којих би они ионако дошли и сами, међутим, како им их је Гарбо први саопштавао, стекао је велики кредибилитет код њих. Такође, по процени британске обавештајне службе, захваљујући томе што су Немци (барем у Шпанији) били толико преплављени извештајима Гарбоових агената, да нису више ни намеравали да се инфилтрирају у Енглеску.

Гарбо и његова мрежа измишљених ликова су током целог рата снабдевали нацисте дезинформацијама. Међутим, Немци не само да нису никад открили његов прави идентитет, него су га чак и одликовали највишим немачким војним одликовањем, Гвозденим крстом, 1944. године. Исте године, Пужол је био одликован и Медаљом Британске империје, и тако постао једини човек на свету одликован истовремено са оба ова одликовања.

Војно дезинформисање

Циљ британске Службе безбедности био да се Немци стекну поверење у измишљене агенте како би савезници могли да их искористе у сврхе војног дезинформисања.

Први задатак тог типа био је подршка искрцавању савезника у Африци у новембру 1942. Гарбо је послао писмо Немцима извештавајући их како је "виђен конвој ратних бродова са трупама како напушта луку, обојен у типично медитеранске камуфлажне боје". Порука је послата поштом, са печатом и датумом пре искрцавања, али је темпирано тако да стигне након искрцавања. Немци су били импресионирани извештајем, али су изјавили да је "нажалост, стигао превише касно", сваљујући кривицу на пошту. Тада је Абвер одлучио да убудуће комуникацију врши путем радио-порука.

Било је веома компликовано одржавање овако комплексне и у потпуности измишљене шпијунске мреже као и праћење информација које је та мрежа давала Немцима, али се на крају и те како исплатило — Служба безбедности је 1944. године је убацила групу агената који су уживали потпуно и безрезервно поверење Немаца, што је било од непроцењиве користи у операцији дезинформисања која је имала за задатак да заштити извођење операције искрцавања у Нормандији.

Операција Фортитјуд и Дан Д

Јануара 1944. године, Немци су известили Гарбоа да мисле да савезници спремају велику инвазију на Европу и да желе да им набави што је више могуће информација о томе. Били су у праву, јер су Американци и Британци су увелико спремали операцију Оверлорд (енгл. Overlord) која се састојала у инвазији на окупирану Европу. Међутим, заједно са инвазијом, спремана је и велика операција дезинформисања Немаца, под именом Фортитјуд (енгл. Fortitude), чији је циљ био да се Немци натерају да поверују да ће инвазија бити на другом месту и у друго време. Када је коначно било одлучено да искрцавање буде извршено у Нормандији, следећи задатак је био натерати Немце да верују да ће се инвазија десити много северније, у Калеу, где је иначе Хитлер одувек и мислио да ће бити. Штавише, веровало се такође да и након искрцавања у Нормандији ова лаж би могла и даље да се одржи, јер би Гарбоови "агенти" могли да јаве да је искрцавање у Нормандији било заваравање и да још увек предстоји велико искрцавање у Калеу.

Операција Фортитјуд се базирала на причи о потпуно измишљеној војсци — Првој америчкој војној групи (енгл. First US Army Group — FUSAG), која се састојала од 11 измишљених дивизија са 150.000 људи под командом генерала Патона. ФУСАГ је наводно био стациониран у Кенту и Есексу, далеко од праве инвазије која је планирана на западу. У ову акцију били су укључени и други агенти Службе безбедности и били су толико успешни да је не само немачка обавештајна служба, него и немачка Врховна команда чврсто веровала у ову потпуно измишљену причу.

Гарбо је заказао хитан радио контакт 6. јуна у 3.00 сата ујутро како би убедио Немце да је искрцавање у Нормандији обична диверзија и да главна инвазија тек предстоји у Калеу. Међутим, немалчки оператор је закаснио на "састанак". Порука је до Немаца стигла тек сутрадан, кад је инвазија већ била у току, чиме је Гарбо стекао додатни кредибилитет за поузданост. Гарбо је, међутим, негодовао због пропуштеног радио контакта претходног дана, рекавши: "Не могу да прихватим оправдања за немарност. Да не радим ово из идеала, овог момента бих напустио посао!".

Трећег дана инвазије, 9. јуна, Гарбо је послао вероватно најважнију поруку. Извештај је говорио о томе како је Патонова Прва америчка војна група и даље стационирана у Југоисточној Енглеској што потврђује да је диверзионо искрцавање у Нормандији било само одвлачење пажње од главног напада који ће се одржати у Калеу.

Немачка врховна команда је поверовала у ову тврдњу као апсолутно тачну. Током целог јула и августа Немци су држали у приправности две оклопне и 19 пешадијских дивизија у Калеу у ишчекивању инвазије, што је савезницима дало драгоцено време за поприлично напредовање на непријатељској територији. Њихово поверење је било толико да су одбили предлог генерала Ромела да се те дивизије покрену и помогну у одбрани Нормандије. Хитлер је преузео команду над целом операцијом и одбио је Ромелов предлог иако је Ромел био једини високи официр који је посетио ту област и знао да је немачка одбрана најслабија била у Нормандији.

Међутим, Гарбоова репутација међу Немцима је изузетно порасла од Дана Д, тако да је 29. јула 1944. године био обавештен да га је сам Хитлер одликовао орденом Гвозденог крста за "изузетну службу" Немачкој. Гарбо се у повратној поруци скромно захвалио на "таквој части које он свакако није био достојан."

Гарбо након рата

Септембра 1944 британска Служба безбедности је сматрала да је дошло време да се Гарбо из сигуроносних разлога склони, иако је мрежа агената коју је он створио и даље успешно деловала. Све информације и документи везани за Гарбоа и његово деловање у дезинформисању Немаца били су подведени као "строго поверљиви" како би се Пужол заштитио од евентуалних репресалија са немачке стране.

Децембра 1944, Пужол је био одликован Медаљом Британске империје, највишим британским одликовањем за заслуге. Након завршетка Другог светског рата, Пужол се преселио у Венецуелу, где је до краја живота живео под лажним именом и у анонимности. Умро је у Каракасу, 1988. године.

Књиге о Гарбоу

  • Javier Juárez: Juan Pujol. El espía que derrotó a Hitler (извор)
  • Destremau, Christian: Operacio Garbo Joan Pujol, l'espia catalá que va enganyar Hitler (извор)

Литература

  1. Exordio: Segunda guerra mundial: Biografía de Joan Pujol (извор)
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported