Деспот Дејан
**Деспот Дејан** и његова супруга, из манастира Белово код Земена.
Деспот Дејан и његова супруга, из манастира Белово код Земена.

Деспот Дејан је припадао кругу крупне властеле у време цара Стефана Душана (1331—1355). На почетку владавине цара Уроша међу првима је кренуо у формирање феудалне области. Био је савременик Вукашина Мрњавчевића и Војислава Војиновића али није био моћан као ови обласни господари. Разлог су биле и године, био је већ у старости, а убрзо je и умро. Његов значај је у томе што је он зачетник породице Дејановић. Његови синови Јован и Константин су оснивачи велике феудалне државе у источној Македонији после 1371. На крају, он је и прадеда последњег византијског цара Константина XI Драгаша (1448—1453). Царева мајка Јелена је била ћерка Дејановог сина Константина и унука деспота Дејана.

Порекло

Дејаново порекло није познато. Приликом уступања Стона Дубровнику 1333. помиње се војвода Дејан Мањак. Сматра се да је то будући деспот Дејан. Дејан је прво носио титулу севастократора коју је добио од Стефана Душана. Титулу је добио као царев сродник. Био је ожењен Душановом сестром Теодором. Цар га је називао братом. Као моћном великашу папа Иноћентије VI њему препоручује своје посланике који су дошли у Србију да преговарају о унији. Било је то у мају 1355. године. На основу натписа у манастиру Белова код Земена у Бугарској познато је да је имао титулу деспота. Његова жена Теодора се касније називала царица. На то је имала право као жена деспота. Титулу деспота је добио од цара Уроша. У време цара Уроша је управљао пространом облашћу између Скопске Црне горе и реке Струме. На западу од њега налазила се област Војислава Војиновића. О деловању деспота у том периоду нема потврђених хронолошких података. Свакако да је тада настао натпис у манастиру Белова код Земена. До 1365 није био међу живима али година смрти није позната. Са успоном браће Мрњавчевић властелин Влатко је узео део Дејанове области. Дејанови синови су били у другом плану. После 1371 они су формирали велику феудалну државу.

Област деспота Дејана

Дејанова баштина обухватала је жупе Жеглигово и Прешево. То је простор између Пчиње, Јужне Мораве и Скопске Црне горе. Поред баштине он је имао и територије које су му дате на управу. То су крајеви у горњем току реке Струме са центром у граду Велбужду (данас Ћустендил у Бугарској). Између се налазила жупа Славиште (крај око Криве Паланке у Македонији) посед властелина Влатка. У време цара Уроша Дејан је од ових крајева формирао феудалну област. Придружио је територије све до града Мелиника у средњем току реке Струме. На југу његова област се граничила са Серском облашћу. Сигурно је да је порекло и пространа област Дејана била основа да његови синови формирају велику државу после 1371. године.

Задужбине

**Манастир Белово код Земена**, задужбина деспота Дејана.
Манастир Белово код Земена, задужбина деспота Дејана.

Деспот Дејан је подигао из основа Mанастир св. Богородице у Архиљевици на својој баштини. То један од података који омогућава реконструкцију обима његове области. Повељом из 1354. године Стефан Душан је потврдио севастократору Дејану оснивање манастирског властелинства. Дејан је манастир даровао поседом од 9 села и 9 селишта. Стефан Душан је метоху придружио 3 села и једну цркву са метохом у крају око Велбужда. Овај манастир се налазио у близини Прешева али црква није очувана и њена локација није позната.

Деспот Дејан је био ктитор живописа манастира Белово код Земена посвећеном св. Јовану Богослову. У манастиру је очуван портрет њега и његове жене. Приказан је као старији човек седе косе док је супруга очевидно млађа. Теодора је бар 20 година била млађа од супруга.

Потомство

Деспот Дејан је био ожењен рођеном сестром цара Душана, Теодором-Евдокијом. Са њом је имао два сина Јована и Константина. Поред деце Симеона Душановог полубрата у Грчкој они су били најближи сродници династије Немањића који су живели након смрти цара Уроша, односно након изумирања главне линије династије. Цар Душан им је био ујак. Теодора је дуго живела после смрти мужа. Надживела је свог братанца цара Уроша и царицу Јелену Душанову жену која је умрла 1376. године. Иако монахиња учествовала је у власти заједно са синовима после 1371. Називала се царица Србије.

Старији син Јован је носио деспотску титулу. Са братом и мајком је управљао пространом државом. Умро је 1378. године. После његове смрти Константин је владао са мајком. Заједно са мајком потчинио је очеву задужбину у Архиљевици манастиру Хиландар 1379. године. У повељи се помињу као царица Јевдокија и господин Константин. Константин је погинуо на Ровинама 1395. Сматра се да личност из народне поезије бег Костадин може да се идентификује са историјским Константином Дејановићем.

Константин је имао ћерку Јелену која се 1392. удала за византијског цара Манојла II Палеолога (1391—1425). Са њим је имала шест синова од којих су двојица Јован VIII и Константин XI били византијски цареви. Константин се по деди називао Драгаш. Јелена је једина српкиња која је постала византијска царица. У манастиру св. Дионисија на Атосу сачуван је крст са натписом где се каже да је он поклон Јелене, владарке Ромеја, Палеологине, жене цара Манојла Палеолога, кћери Драгаша, господара Србије.

Литература

  • Раде Михаљчић, Крај Српског царства, Београд 1975.
  • Милош Благојевић, Закон господина Константина и царице Јевдокије, Зборник радова византолошког института XLIV, Београд 2007.
  • Иван M. Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића, Београд 1994.
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported