Десимир Тошић (рођен 19. фебруара 1920, Бела Паланка, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (Србија), умро 8. фебруара 2008, Оксфорд, Велика Британија) је био српски и југословенски политичар, првак Југословенске демократске странке, публициста, историчар, емигрантски дисидент комунистичке диктатуре и обновитељ Демократске странке.
Младост
Тошић је у Нишу завршио основну школу и започео школовање у гимназији, а 1934. је дошао у Београд где је завршио Трећу мушку гимназију.
Десимир Тошић се у политички живот укључио још као младић пошто се већ у јесен 1938, као студент прве године београдског Правног факултета, учланио у тадашњу Југословенску демократску странку. Од јануара до августа 1939. био је представник студентске Демократске омладине у Извршном одбору Уједињене студентске омладине на Београдском универзитету. Почетком 1940. године изабран је за секретара Демократске омладине, а у новембру 1940. постаје председника ове студентске организације Демократске странке.
Други светски рат
На самом почетку Другог светског рата Тошић се као добровољац нашао у 10. прекобројном пуку код Сарајева. Окупација Сила осовине која је уследила после Априлског рата 1941. године је забранила дејство свих политичких странака, тако да ЈДС прелази у илегалу. Десимир Тошић је у ово време члан Извршног одбора Демократске омладине.
Током немачке окупације Београда, Гестапо је фебруара 1943. ухапсио Тошића са још петорицом других чланова извршног одбора, оптужених за недозвољено политичко деловање. Прво је послат у затвор у самом Београду, затим у немачки концентрациони логор Сајмиште у Независној Држави Хрватској и најпосле је септембра 1943. интерниран на принудни рад у Нацистичку Немачку, у једно мало место између Граца и Беча (данашња Аустрија). Након завршетка Другог светског рата у јуну 1945. Тошић је, пре свега због демократског опредељења, одабрао одлазак у емиграцију уместо повратка у тада комунистичку, тоталитарну Југославију.
Емиграција
Прво је отишао у Француску, затим се на шеснаест месеци отиснуо у Њујорк, а у Европу се вратио 1956. и дефинитивно је прешао у Велику Британију где је остао све до 1990. године. Већ након завршетка Другог светског рата, Тошић се укључио у рад емигрантских удружења тако да је вршио функције члана Извршног одбора Српске демократске омладине 1946, члана Главног одбора Савеза Ослобођење лета 1949, члана Секретаријата Главног одбора Ослобођења и члана Уређивачког одбора, доцније уредника месечника Наша реч (1948—1990) и, потом, члана Уредништва библиотеке Наше дело.
Обнова Демократске странке
Тошић се у септембру 1990. вратио у Србију и на првој изборној скупштини Демократске странке 29—30. септембра је изабран за потпредседника странке. На савезним изборима 1992. изабран је за посланика у Савезној скупштини Савезне Републике Југославије. Када је Драгољуб Мићуновић 1996. изашао из странке и оформио нову, Демократски центар, Тошић му се придружио и у тој новоствореној странци изабран је за потпредседника. Доцније се Демократски центар колективно утопио у Демократску странку (2004) и Тошић је изабран у два наврата за члана политичког савета Демократске странке.
Последње године живота Тошић је већим делом проводио у Србији, али је период новогодишњих и божићних празника проводио у Великој Британији тако да га је смрт затекла 8. фебруара 2008. у Оксфорду. Десимир Тошић је сахрањен 11. фебруара 2008. у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.
Дела
Као публициста Тошић се у оквиру часописа Ослобођење бавио питањима у вези са демократизацијом тадашњег социјалистичког друштва Југославије. Објавио је и дванаест посебних радова који су се бавили проблемима комунистичког система, друштвеним питањима унутар комунистичког режима, као и кратке биографије знаменитих политичара и других историјских личности од средине 19. до краја 20. века. Међу овим књигама биле су и Тоталитаризам и права човека која је при пут објављена на француском језику 1948. године, затим је у емиграцији издао на српском студије Српски национални проблеми (1952) и есеј о Адаму Прибићевићу да би у Србији од 1997. године издао књиге Снага и немоћ- Наш комунизам 1945—1990, Стварност против заблуде-Српско национално питање, Тито и Хрушчов, двојица ревизиониста (заједно са Илијом Јоксимовићем у зборнику о Коминформу), О људима и Колективизација у Југославији 1949—1953. Године 2003. објавио је књигу Ко је Милован Ђилас? у којој је сабрао своје текстове о Ђиласу али и Ђиласове текстове објављиване у часопису Наша реч. У својим написима Тошић је сматрао Ђиласа за водећег дисидента у комунистичком свету (испред Сахарова и Солжењицина у СССР-у). Најзад, 2006. је објавио књигу о историји Демократске странке 1920—1941.
Литература
- Кратка биографија на сајту Демократске странке
- Вест о смрти Десимира Тошића у листу Политика
- Белешка о писцу у књизи Д. Тошић, Ко је Милован Ђилас. Дисидентство 1953—1995, Београд 2003.